Алексеј Громико: Европски раскол – Да ли је могуће помирење?

Пише: Алексеј Громико, директор Института Европе РАН

ЕВРОПА никада није била једна целина – ни у односу на спољни свет, ни у међудржавним односима унутар Старог континента. У историји, европске државе су не само сарађивале већ су и ратовале једна против друге подједнако често као и против неевропских ривала. Вековима је Европа била шаренило – мозаик култура, интереса и стремљења. Покушај, данас веома модеран, да се Европа сведе на земље чланице ЕУ или НАТО-а може само да изазове тужан осмех.

За историчаре, филозофе, лингвисте и културологе, Русија је суштински европска земља, која је географске границе Европе превазишла одавно – најмање још од осамнаестог века. Она је пренела „европејство“ на огромна пространства која се протежу до Пацифика, Далеког севера и Централне Азије. Европска цивилизација не припада никоме у овом великом региону; она може да постоји само као заједничка историја и неизбежна заједничка будућност за око 50 држава.

Има истине у тврдњи да је данас Русија више европска него неке друге државе у региону – на пример, у погледу верности хришћанству или привржености традиционалним вредностима. То не противречи чињеници да неколико држава овог дела света могу полагати оправдано право да се назову цивилизацијама-државама – укључујући и Русију. Цивилизација у оквиру цивилизације? Зашто да не?

Ако је основа сваке цивилизације култура, онда је тешко раздвојити француску, немачку, италијанску, руску и многе друге културе од заједничког наслеђа које вуче корене из античке Грчке, Рима, Византије, као и из доба Ренесансе и Просветитељства. Истина је и да је Русија најособенија држава унутар европске цивилизације, јер представља јединствени спој народа, етничких група, култура и религија. Ипак, њена кичма остају руски језик, хришћанство и лавовски део историје који је нераскидиво повезан са историјом Европе у целини.

Постоје многи маркери који показују са којим делом света се нека нација поистовећује. Међу њима су легендарне победе и војна слава, који обликују национални менталитет и показују геополитички пут једне државе. За Русију, историјска војна победа против источних противника која је обликовала национални идентитет датира из битке на Куликовом пољу 1380. године, близу реке Дон, између снага кнеза Дмитрија II Московског и Мамаја, владара западног дела Златне Хорде. Ова победа је отворила пут за ослобођење од монголо-татарског јарма. Тај период, који је трајао више од 200 година, није био искључиво страно окупирање Старе Русије, већ дијалектички однос између источне монголо-татарске цивилизације и источнословенског света. То је био истовремено и сукоб и модел коегзистенције и међусобног обогаћивања.

Међутим, то је био последњи пут у историји Русије када је сусрет са Истоком имао облик симбиозе. У наредним вековима дошло је до више војних сукоба, као што су Руско-јапански рат 1905, Совјетско-јапански рат 1945, бројни ратови између Руског и Отоманског царства у 18. и 19. веку, као и кратак, али жесток сукоб са Кином 1969. године. За разлику од периода „јарма“, сви ти сукоби су се односили на борбу за територије и сфере утицаја – а не на међусобно обогаћивање. Тако је последњих 500 година главни цивилизацијски и геополитички правац Русије био усмерен ка Западу, као спој периода мира и рата.

Почев од Петра Великог и Великог северног рата (1700–1721), који је вођен између Руског и Шведског царства, фокус Москве – а касније Санкт Петербурга – био је на односима са западним суседима. Европа је била место где се Русија прво утврдила као европска сила, а затим, у 20. веку, као светска сила. Тај статус су Руси освојили учешћем у Првом и Другом светском рату, а коначно и током Хладног рата.

Тако је Европа била одскочна даска да Русија стекне улогу суперсиле у биполарном систему међународних односа. То је био историјски успех за земљу која је преживела интервенцију Пољско-литванске заједнице током Смутног времена почетком 17. века, Наполеонову инвазију 1812. и борбу на живот и смрт против Хитлера од 1941. до 1945. године.

Иако је постало уобичајено да се срж Хладног рата тумачи као однос две суперсиле – СССР-а и САД – за Кремљ је политичка и дипломатска сцена у Европи остала приоритет током 1950-их и 1960-их, све до усвајања Завршног акта из Хелсинкија 1975. године. Рузвелтов приступ према Совјетима и дух Елбе већ је био замењен политиком администрације Трумана. Паралелно, Кубанска криза 1962. и ланац догађаја који су довели до успостављања војно-политичког паритета између Москве и Вашингтона 1970-их створили су јединствени модел билатералних односа, чији су трагови видљиви и у 21. веку.

Данас, као и у време Петра Великог и већине његових наследника, судбина Русије се и даље одлучује на европском континенту – сада у пламену украјинске кризе.

Идеја уједињене Европе је веома стара.
Ипак, као и у ранијим историјским периодима, могућност да Европа постане чврсто повезан простор и даље остаје илузија. Европа је не једном неговала такве аспирације – на прелазу из 19. у 20. век (La Belle Époque) и 1990-их након завршетка Хладног рата. Пројеката и покушаја да се Стари континент доведе до заједничког имениоца било је много, али су се већином ослањали на силу – било у време Римског или Каролиншког царства, Хабзбуршке монархије, Наполеонових ратова или агресије Трећег рајха. Сви ти пројекти су пропали, а Русија је играла кључну улогу у рушењу амбиција бар двојице освајача Европе – Наполеона и Хитлера. Европа је изнова показивала да је сувише разнолика и мозаична да би се покорила једној сили или власти.

Процеси велике интеграције у Европи покренути су убрзо после 1945. године, када је Гвоздена завеса поделила континент на два табора: Савет за узајамну економску помоћ и Варшавски пакт, с једне стране, и Европска економска заједница, с друге. Уследио је период интензивних односа између Москве и Брисела, који су једно друго називали стратешким партнерима. До 2013. године, обим трговине између њих достигао је скоро 400 милијарди евра.

Доминирајуће мишљење било је да је такав степен међузависности користан за Европу у целини. За поређење, 2025. године обим трговине између Москве и Пекинга износио је 240 милијарди евра, док је трговина између САД и Кине достигла 660 милијарди евра.

Русија је, било као СССР или Руско царство, остала глобални центар моћи. Међутим, њено порекло, колевка државности и светоназора – укључујући византијско наслеђе – представљају европске појаве.

Јак покушај помирења два дела Европе учињен је 1970-их током периода детанта, који је симболизован потписивањем Завршног акта из Хелсинкија, као коначног документа Конференције о безбедности и сарадњи у Европи. Ове године обележава се његова 50. годишњица. Касније су кораци ка приближавању предузимани у време перестројке у СССР-у, као и годинама након тога од стране нове демократске Русије – са концептима попут „заједничког европског дома“ и „уједињене Европе од Лисабона до Владивостока“. Повремено се чак појављивала и идеја о чланству Русије у НАТО-у и ЕУ.

Све ово указује на то да се могло избећи садашње цепање Европе. Ипак, европски Запад је изабрао други пут. Као резултат тога, питање безбедности постало је камен спотицања у развоју Европе као „целовите и слободне.“

Корени и симптоми тренутне кризе се протежу далеко уназад – у време када је мало ко слутио да најгоре тек долази.

Ширење НАТО-а постало је кључни стратешки иритант за Москву, иако то дуго није било довољно да преломи ситуацију. „Порука на зиду“ постала је видљива 2008. године, када је НАТО у Букурешту прогласио политику отворених врата према Украјини и Грузији.

Након тога, режим Михаила Сакашвилија напао је Цхинвали у Јужној Осетији, убивши више од 20 руских мировњака и неколико стотина локалних становника. Догађаји из 2014. године, почев од државног удара у Кијеву у фебруару и каснијег „Кримског пролећа“, учинили су надолазећу кризу готово неизбежном.

Готово, јер је осам година постојала нада да ће преговарачки оквир из Минска II ублажити војну димензију кризе. Тај процес је, међутим, све више подриван од стране Кијева и његових западних савезника, док су остали механизми за спречавање ескалације били одсутни или нефункционални – укључујући Савет Русија-НАТО и ОЕБС.

Као резултат, Европа – готово у целини – потонула је у нову фазу војно-политичког, идеолошког и информативног сукоба.

Различита схватања безбедности између Русије и НАТО-а временом су се надовезала на растући раскол између Москве и западне Европе у сфери идеологија и вредности. Русија се идентификовала као бранилац традиционалног начина живота, као конзервативна сила; Западна Европа, као чувар либералних и постмодерних вредности.

Данас Европа храма на путу трајне поделе. Управљање овим ривалством ускоро би могло прерасти у напету „коегзистенцију“ – далеко од некадашњих намера стратешког партнерства од пре 20 година.

То није без историјског преседана. Средином 1950-их Кремљ је поднео званичан предлог за приступање НАТО-у. Са данашње тачке гледишта, да је овај војни блок распуштен након Хладног рата – уступивши место ОЕБС-у као истински паневропској безбедносној организацији – Стари континент је можда могао да избегне садашње расколе.

Ипак, историја нас учи да је Европа преживела многе кризе у прошлости.

Није незамисливо претпоставити да ће се пре или касније у Европи успоставити нова равнотежа снага. Међутим, она ће остати недостижна уколико се не постигне нови modus vivendi на глобалном нивоу – у оквиру полицентричног система међународних односа.

За Русију, кључ овога је одрживо и дугорочно решење њеног најважнијег циља: заустављање ширења НАТО-а ка руским границама и прекид милитаризације контактних зона.

Постоји снажан ратни блок у западној и северној Европи, посебно у балтичким државама и Пољској. Ако се њихов приступ регионалној безбедности не промени, не може се искључити могућност сукобљавачког модела односа. Такав модел може се показати не мање одрживим од модела заснованог на обостраној користи и сарадњи. Обе парадигме могу бити самoдрживе. Дакле, питање је које стратегије супротстављене стране бирају – да ли имају намеру да нормализују односе на средњи рок, или се припремају за надметање готово без правила, са апокалиптичним призвуком.

Док се то не разјасни, важно је обезбедити одређену мрежу сигурности и механизме стабилизације у тренутном степену ескалације, како би се спречио неконтролисани пад у директни војни сукоб између великих сила, посебно нуклеарних.

Главну одговорност у том погледу требало би да сносе сталне чланице Савета безбедности УН (П5). Што дуже ове земље остану квази-функционалне и разједињене унутрашњим сукобима, то ће им бити теже да утичу на понашање осталих четири нуклеарне силе (Индија, Пакистан, Израел и Северна Кореја), а камоли на земље које се налазе на прагу развоја нуклеарног оружја.

Недавни примери, као што су четвородневни рат између Индије и Пакистана и дванаестодневни сукоб у којем су учествовали Израел и САД против Ирана, сведоче о томе. Од пет држава директно укључених у те сукобе, четири су нуклеарне силе. Када нуклеарне државе нису у стању или нису вољне да контролишу и реше проблеме међу собом, и ненуклеарне државе могу бити склоне емоционалним и импулсивним реакцијама, кршењу међународног права или уласку у конфликте.

На пример, у прошлости је било неколико војних сукоба између Камбоџе и Тајланда, али није неразумно претпоставити да је нови талас насиља на њиховој граници у јулу 2025. године био повезан са напрегнутом геополитичком ситуацијом на глобалном нивоу.

Русија је више пута у савременој историји покушавала да подстакне и допринесе стварању паневропског система безбедности, а у ширем смислу и међународним иницијативама у области безбедности, правила ратовања и хуманитарног права.

• По иницијативи цара Николаја II, 1899. године сазвана је Прва хашка мировна конференција.

• Друга хашка конференција је предложена 1907. године у сарадњи Вашингтона и Санкт Петербурга.

• Тридесетих година 20. века, Кремљ је уложио значајан политички и дипломатски капитал – све до лета 1939. – позивајући Француску и Велику Британију да заједнички успоставе систем колективне безбедности у Европи ради обуздавања Хитлерове агресије.

Током 1990-их и касније, Русија је доследно позивала кључне европске престонице и администрације америчких председника – од Била Клинтона до Џозефа Бајдена – да обуставе ширење НАТО-а. Ипак, ови напори били су узалудни. Појас пријатељских или неутралних држава између Русије и НАТО-а је нестао.

То није било нешто што је једна од две војне суперсиле била спремна да прихвати. Уместо да се уважи основни безбедносни интерес Русије, НАТО је наставио да се понаша као да је једино важно питање његова политика „отворених врата“ – нова света крава Алијансе.

У међувремену, принцип недељивости безбедности, уграђен у све доктринарне документе ОЕБС-а – од Завршног акта из Хелсинкија 1975. до Астанске декларације 2010. – бачен је под ноге.

Историја не признаје ништа као трајно – ни пријатељства, ни непријатељства. Само национални интереси опстају.

СССР није доживљавао европски део Запада као егзистенцијалну претњу. Од 1950-их до 1970-их, Кремљ и совјетска дипломатија интензивно су радили на нормализацији односа са готово свим европским државама у западној сфери утицаја. На пример:

• Западнонемачки канцелар Конрад Аденауер посетио је Москву већ 1955. године – само десет година након пада Трећег рајха.

• Године 1970, Совјети су потписали чувени Московски уговор са Боном, а убрзо потом и уговоре са Чехословачком и Пољском.

• Неколико месеци раније, Совјети и Немци су склопили тзв. „договор века“: гас за цеви.

До недавно, Москва је одржавала одличне односе са неколико великих европских политичара, укључујући Силвија Берлусконија у Италији и Герхарда Шредера у Немачкој.
Почетком 2000-их, односи Москве и Лондона били су обележени пријатељством.

• 1997. Русија и НАТО потписују Оснивачки акт.

• 2002. основан је Савет Русија–НАТО у Риму.

Двадесет година касније, искуство постхладноратовске сарадње је на климавим ногама. Поставља се питање – хоће ли Европа за 20 година изгледати потпуно другачије од оне из 2025?

Чак и данас, Москва се позиционира као отворена за контакте са државама чланицама ЕУ, као и за обнављање дијалога са западним делом „европског континента.“

• У новембру 2024. године, председник Владимир Путин разговарао је телефоном са тадашњим немачким канцеларом Олафом Шолцом.

• У јулу 2025. одржан је разговор са председником Француске, Емануелом Макроном.

Велике силе са дугим историјским искуством обично преферирају предвидиве и стабилне односе са суседима и другим центрима моћи, уместо да живе у илузији о „вечним пријатељима и вечним непријатељима.“

Ова година обележава 80. годишњицу краја Другог светског рата и оснивања Уједињених нација. Неки ће рећи да данашњи свет нема много сличности са оним временом. Ипак, историјски континуитет остаје стална појава.

Русија је правна наследница Совјетског Савеза и, заједно са САД, једна од две војне суперсиле. Од СССР-а, Русија је наследила:

• статус сталне чланице Савета безбедности УН,

• нуклеарни арсенал,

• и изузетно дипломатско наслеђе сарадње са великим и малим земљама широм света.

Према члану 24. Повеље УН, чланице Организације „поверавају Савету безбедности главну одговорност за очување међународног мира и безбедности.“

Вреди се подсетити да је, након 1945. године, један од главних задатака совјетске дипломатије био стабилизација ситуације у Европи и стварање повољних услова за развој земље кроз сарадњу и мирну коегзистенцију.

То је живи подсетник да је историја често – циклична.

资料来源： https://www.instituteofeurope.ru/nauchnaya-zhizn/novosti/item/20082025

Насловна фотографија: ukraina.ru

23. август 2025.