Тијери Мејсан: Зашто прихватамо цензуру?
Пише: Тијери Мејсан
Унутрашња логика сваке администрације јесте да контролише оно чиме управља. То подразумева да свака администрација разматра могућност цензурисања своје опозиције. Насупрот томе, у републици политички лидери морају контролисати администрацију и обезбедити да она поштује принципе које је народ изразио и одобрио. Међутим, данас европске државе — а посебно Француска — напуштају вредности које су саме изградиле и више не оклевају да цензуришу по сопственом нахођењу.
Арком — француска администрација за аудиовизуелну цензуру
Широм света, Волтер се слави као човек који је најбоље бранио слободу изражавања и учинио да је доживимо као предуслов за успостављање било које демократије. Тако је размишљала и руска царица Екатарина II, са којом је дуго живео, као и Џ. Д. Ванс, потпредседник Сједињених Америчких Држава, за кога је ова „најфундаменталнија европска вредност“, „која се дели са Сједињеним Државама“, данас „пензионисана“.
У 20. веку, само су фашисти и нацисти директно били против слободе изражавања. Према њиховом схватању, народно јединство било је важније од подељене јавне расправе. Видели смо масовне злочине које су починили, не из убеђења, већ као предвидиву последицу својих идеологија.
Традиционално, у Сједињеним Државама се не толеришу никаква ограничења слободе изражавања, док се у Француској прави разлика између мишљења, увреда и клевете.
Овде је неопходна дигресија: да би се обезбедило да забрана увреда и клевете никада не буде злоупотребљена за ограничење слободе изражавања, наши преци су замислили да се сви судски процеси у овој области воде пред поротом. Међутим, то више није случај од Другог светског рата. У стварности, употреба професионалних судија чини њихове одлуке подложним утицају државе.
Поред тога, последњих година смо неприметно поново успоставили моћ државе и друштва да ограниче слободу говора. Постепено смо забрањивали говоре који шокирају одређене делове становништва. Пре Француске револуције, забрањиван је злочин увреде величанства и светогрдства; данас се забрањују антиционизам и исламофобија. Међутим, антиционизам није подстицање против верске или етничке групе, већ политичко мишљење које деле, између осталих, и истакнути израелски Јевреји, а исламофобија је често само критика муслиманске мисли која је подједнако промишљена као и критика хришћанске мисли коју практикујемо.
Оно што настојимо да забранимо није одређена порука, већ свака порука која доводи у питање „истине“ за које верујемо да су утврђене. Проблем можемо сагледати и са друге стране: није ствар у ономе што желимо да забранимо, већ у грешкама које покушавамо да заштитимо — у уверењу да не смемо одступити од уобичајених предрасуда.
На пример: цивилизације се могу развијати само уз приступ енергији. Због тога је у древним временима постојало ропство. Данас користимо велике резерве гаса и нафте. Администрација Буш-Чејни била је уверена да се приближавамо крају тог енергетског доба и да је стога неопходно улагати у алтернативне изворе енергије. Ми сами верујемо да ће гас и нафта, ако се не исцрпе у наредним годинама, загађивати атмосферу коју удишемо и изазвати глобално загревање — баш као што су наши преци, Гали, веровали да ће им небо пасти на главу. Међутим, овај концепт никада није био предмет научне расправе. Напустиле су га Русија, Кина и Сједињене Државе. Руска академија наука подржава другу теорију за објашњење климатских промена, али ми о томе никада нисмо расправљали. Позивамо се на скуп делегата Уједињених нација, IPCC, који се састоји искључиво од званичника држава чланица. Неки од њих јесу научници, али сви седе као представници својих влада. Са нашим медијима заглављеним у једној перспективи, пробудићемо се тек када се Русија, Кина и Сједињене Државе организују заједно — а ми се у међувремену осиромашимо.
Још један пример: осамдесет година живимо, мање-више, под англосаксонском заштитом. Због тога подржавамо организацију света према „правилима“ које је поставио Г7, односно она која смо сами „слободно“ прихватили. Заборавили смо принципе међународног права које су Француска и Русија формулисале непосредно пре Првог светског рата (Хашка конференција из 1899). У почетку, то је подразумевало обавезу да се не понашамо као варвари и да не масакрирамо цивиле током ратова.
У почетку, радило се о обавези да се не понашамо као варвари и да не масакрирамо цивиле током ратова. Тако су настали „закони рата“. То је неспорно, осим у случају Сједињених Држава и Израела, који су легализовали тортуру, а у случају Израела, врше и геноцид. На другој конференцији наглашено је да, како би држава живела у миру са својим суседима, мора поштовати сопствене обавезе. Са Уједињеним нацијама, прогласили смо право народа на самоопредељење, односно деколонизацију. Па ипак, данас наша деца ни не знају да је Француз Леон Буржоа (1851–1925) био главни аутор међународног права. Био је председник Владе, председник Народне скупштине, председник Сената и добитник Нобелове награде за мир. Био је централна личност Треће републике (1870–1940), али је потпуно ишчезао из наших уџбеника историје.
Још један аспект слободе изражавања јесте да никоме не би пало на памет да држава објављује периодичне публикације како би нам представила своју визију актуелних догађаја. Ипак, у 17. веку, Теофраст Реноодо основао је недељне новине La Gazette, које су напредовале уз подршку кардинала Ришељеа. У то време, иако је штампарска преса омогућила објављивање новина, још увек није постојала инфраструктура за њихову дистрибуцију широм земље. Држава је зато улагала како би штампа била доступна свима, свуда. Данас, међутим, нико се не буни због постојања јавног радија и телевизије. Наравно, у почетку, током међуратног периода, било је немогуће да приватни капитал оснује радио и ТВ станице, па је држава улагала у те нове медије све док њихова цена није пала и приватни канали могли да се појаве.
У Француској је управо избио скандал након објављивања видео-снимка, снимљеног у великом париском кафеу, на коме се виде двојица познатих коментатора „јавног сервиса“ како објашњавају званичницима једне опозиционе странке на који начин ће поразити кандидатуру једног министра за градоначелника Париза — манипулишући својим слушаоцима и гледаоцима. У принципу, аудиовизуелни „јавни сервис“ треба да буде у служби свих, а не инструмент партијске пропаганде.
Ипак, у Француској постоји „Регулаторна управа за аудиовизуелну и дигиталну комуникацију“ (Arcom), која је задужена за:
- избор директора јавног сервиса,
- одобравање приватних телевизијских канала,
- забрану оних који не поштују „етичке норме“.
Пре свега, ако треба да постоји „јавни сервис“ за аудиовизуелно емитовање, онда је на влади да именује његово руководство, а не да се скрива иза административне „управе“. Успостављајући ову конфузију надлежности до крајњих граница, држава је поставила двојицу судија међу девет чланова Аркома. То служи да се одлукама које не поштују принципе правичног поступка да привид правде. И, иако данас не постоји оправдан разлог да се држава меша у аудиовизуелни сектор, она је проширила надлежност Аркома и на интернет. Тако је постало могуће да административна управа забрани видео-садржаје на интернету без икакве судске пресуде за кривично дело или прекршај.
Друго, док је у прошлости број канала за радио и телевизијско емитовање био ограничен, па је држава морала да одлучује ко има приступ, а ко је ускраћен, данас то више није случај. Стога не постоји оправдање да било ко одлучује ко има право на емитовање, а ко не.
Треће, ниједна административна управа не би смела да преузме судску власт и одлучује о забрани медијског издања. У демократији, таква забрана је искључиво у надлежности судова и може се изрећи само у случају кривичног дела. То очигледно није случај са Russia Today, C8 или NRJ12.
Последње запажање: због специфичних економских услова у којима штампа функционише, држава је била принуђена да новинарима одобри посебне пореске олакшице како би се обезбедила економска одрживост њихове делатности. Тако се штампани медији опорезују по стопи од 2,1%, а не 20%. Због тога је основана „Заједничка комисија за публикације и новинске агенције“ (CPPAP), која треба да обезбеди да се ова пореска привилегија примењује искључиво на аутентичне медијске куће. Међутим, у пракси, ова комисија користи своју моћ да одређеним опозиционим медијима ускрати могућност финансијске стабилности.
Тако Комисија CPPAP одбија да призна недељни билтен Voltaire, међународни информативни билтен, као новинску публикацију. Та комисија је, искључиво на основу имена главног уредника (у овом случају, аутора овог текста), оценила да та публикација није новинарство. Према записницима са њених седница, није чак ни на тренутак разматрала сам садржај публикације.
Деградација слободе изражавања у Француској достигла је такав ниво да је постала предмет разматрања код наших суседа. Као и увек, повратак цензуре врти се око забрана ствари које шокирају већину. У 17. веку, држава је забрањивала порнографију; у 21. веку, више је не забрањује, али забрањује приступ деци.
资料来源： Why We Accept Censorship, by Thierry Meyssan
18. септембар 2025.
