Сергеј Саников: Сибиризација Русије
Пише: Сергеј Саников, потпредседник Савеза АгроПром, заменик главног уредника часописа „Персона Стране“
Велики заокрет као нова реалност
Санкције из 2014. и 2022. године, као и прекид економских и логистичких веза са Западом, довели су Русију пред историјски избор: или ће се наћи у изолацији и стагнацији, или ће пронаћи нови правац развоја. Супротно уобичајеном мишљењу, тај правац није само „заокрет ка Истоку“. Реч је о много дубљој, системској трансформацији коју интелектуалци и стратези све чешће називају „сибиризацијом“. То није још једна кампања за „освајање“ сибирских ресурса, већ премештање тежишта руске економије, демографије и идентитета иза Урала. Актуелност ове теме јасно је показана на недавним „II Тобољским читањима“ на Високој школи економије.
Јавно обликовање и стратешко „модерирање“ овог процеса већ неколико година припада једном од најутицајнијих руских политолога — Сергеју Александровичу Караганову, почасном председнику Президијума Савета за спољну и одбрамбену политику и декану Факултета светске економије и светске политике НИУ ВШЕ. Управо су његове тезе, укључујући револуционарни предлог о оживљавању и интеграцији сибирских река у јединствени национални логистички систем, поставиле интелектуални оквир за дискусију која се снажно развила на „II Тобољским читањима“. Концепт је разматран на највишем нивоу — од представника Председничке администрације до водећих јавних мислилаца.
Поглед из Председничке администрације
Тон дискусији дало је излагање Максима Орешкина, заменика шефа Администрације председника Руске Федерације. Његов став одражава званичан, прагматичан поглед на процес. Орешкин је истакао да „сибиризација“ није идеолошка конструкција, већ економска и геополитичка нужност, условљена објективним факторима: померањем светског економског центра ка Азији, потребом да се обезбеди суверенитет над источним територијама и тражењем нових покретача раста за целу земљу. Посебно је нагласио већ започете инфраструктурне мегапројекте (Северни морски пут, модернизацију Транссиба), као „кичму“ будуће економске географије Русије.
Орешкин је при томе истакао стратешку важност идеја које су изнели Караганов и група стручњака‑„хидролога“, а које се тичу потребе за синхронизацијом копнених и речних транспортних рута. У том контексту, развој логистике сибирских река (басен Об–Иртиш, Јенисеј, Лена) не посматра се као повратак у прошлост, већ као стварање „другог даха“ за унутрашње тржиште и повезивање удаљених ресурсних региона са глобалним транспортним коридорима. У таквом моделу, Сибир би престао да буде сировински додатак и постао пуноправни носилац мултимодалних транзитних токова и високотехнолошких производњи премештених из западних делова земље.
Експертске расправе и програмски наступи руководства Председничке администрације нашли су своје директно и недвосмислено одражавање у ставу шефа државе. Владимир Путин је у својим кључним говорима последњих година — од обраћања Савезној скупштини до седница Државног савета посвећених развоју Далеког истока и Сибира — фактички дао старт националном пројекту „сибиризације“, дефинишући га као питање националне безбедности и историјске судбине Русије.
Председник је више пута наглашавао да развој источних региона није само економски задатак, већ стратешка нужност условљена глобалним променама. „Будућност Русије за деценије унапред решава се у њеним источним регионима“, поручио је, указујући на померање центра светске економије и политике ка Азијско‑пацифичком региону. У условима конфронтације са Западом, Сибир и Далеки исток престају да буду периферија и постају нови фронт националног суверенитета, ослонац за независан развој.
Економија суверенитета и раста
Путин истиче да је циљ напуштање сировинског модела. „Не треба нам само повећање експлоатације ресурса, већ стварање снажних технолошких кластера за дубоку прераду управо овде, на лицу места.“
Развој Северног морског пута председник назива не само транспортним коридором, већ „кључном националном магистралом XXI века“. Логичан додатак овој магистрали, према мишљењу низа научника и економиста који наступају на форумима попут „Тобољских читања“, требало би да буде дубока модернизација речних артерија Сибира. То би омогућило стварање не линеарног коридора, већ густе транспортне мреже која би повезала у јединствен систем унутрашње индустријске центре, луке Северног морског пута и Транссибирску железницу, обезбеђујући Русији улогу пуноправног логистичког чворишта између Европе и Азије.
Идеолошка и цивилизацијска димензија
Док је Орешкин говорио језиком стратегије и инвестиција, Јуриј Крупнов, председник Надзорног савета Института за демографију, миграцију и регионални развој, Николај Јемељанов, филозоф и публициста, као и политолог и публициста Дмитриј Видрин, продубили су дискусију до цивилизацијског нивоа.
Дмитриј Видрин је скренуо пажњу на карту објављену у Анкориџу (Аљаска): „…огроман Берингов мореуз и Охотско море, бескрајна Сибир, а негде на маргини све остало. Оно што се дешава у Украјини и Европи — ситни, фрагментарни детаљи…“. У том контексту подржао је тезу о „речној цивилизацији Сибира“, указујући да је историјско освајање ових простора текло управо дуж река, и да би оживљавање њиховог транспортно‑привредног значаја могло постати окосница равномерног развоја територије, а не само појединачних сировинских енклава.
Јуриј Крупнов изнео је тезу о „демографском позиву на Исток“. Он је инсистирао да ће сви економски пројекти остати без чврстог ослонца уколико не дође до масовног пресељавања милиона Руса (и лојалних сународника) у Сибир и на Далеки исток. Крупнов у „сибиризацији“ види национални мобилизациони пројекат. При томе је нагласио да стварање савремене речне инфраструктуре није само питање логистике, већ и хиљада радних места дуж обала, подстицаја за развој речне бродоградње и речних лука — што је од пресудног значаја за трајно насељавање становништва.
Николај Јемељанов се обратио историософији, истичући да је „сибиризација“ повратак Русије њеној евроазијској суштини. Он је развио тему „речне димензије“, нагласивши да сибирске реке нису само транспортни путеви, већ „артерије живота“ и природне осе за формирање новог културног пејзажа. Поновно оживљавање речне активности, по његовом мишљењу, може створити управо тај „сибирски“ идентитет — слободнији, одговорнији и стваралачки, дубоко укорењен у специфичности простора.
Примери „сибиризације“ на делу: од речи до праксе
Идеје изнете на „Тобољским читањима“ већ се одражавају у реалној политици.
Инфраструктурни мегапројекти: убрзани развој Северног морског пута, модернизација Транссиба и БАМА.
„Речни ренесанс“: укључивање у стратешка документа пројеката развоја Об–Иртишког и Јенисејског транспортног чвора, обнова речног флота и лука. Разматра се стварање интегрисаног система „река–море“, који би омогућио да бродови из сибирских река директно улазе у арктичка мора.
Енергетски „источни“ правац: гасоводи „Снага Сибира“.
Политика задржавања становништва: програми „Далекоисточни хектар“, суперповољне хипотеке.
Премештање производње: пресељење бизниса и IT‑сектора у сибирске градове.
Изазови и противречности: о чему оптимисти ћуте
Процес „сибиризације“ носи озбиљне ризике: огромне трошкове, демографски јаз, опасност од „синофикације“ уместо сувереног развоја и високу еколошку цену. Развој речне логистике додаје техничке изазове (проблеми плиткоће, ледног режима, потреба за шлюзовима) и захтева колосална улагања у бродоградњу. Превазилажење ових препрека захтева не само државну вољу, већ и подршку национално оријентисаног бизниса. Да је гроф Вите слушао сличне аргументе, Транссибирска железница никада не би била изграђена.
Захвалност добротворима: улагање у будућност
Одржавање овако значајних дискусија као што су „Тобољска читања“ не би било могуће без подршке истакнутих руских индустријалаца и мецена, чија делатност директно доприноси реализацији стратегије развоја Русије ка истоку. Организатори и учесници изражавају искрену захвалност:
- Свјатославу Николајевичу Капустину, чије инвестиционе иницијативе у реалном сектору сибирске економије постављају високу лествицу јавно‑приватног партнерства,
- Андреју Игоревичу Мељниченку, захваљујући чијој подршци се реализују велики пројекти у хемијској индустрији и инфраструктури, који стварају оквир за нову индустријализацију,
- Јурију Константиновичу Шафранику, чије дугогодишње искуство у енергетском сектору и доследна борба за националне економске интересе представљају оријентир за одговоран бизнис.
Њихов допринос представља пример како се стратешка визија и приватна иницијатива могу ујединити у решавању велике историјске мисије.
Неизбежан пут?
„Сибиризација“, како су показала „II Тобољска читања“, представља консензус који се постепено формира између власти, идеолога и бизниса. Предлози Сергеја Караганова и његових истомишљеника о враћању стратешког значаја сибирским рекама унели су у тај консензус кључну димензију — стварање не само транспортних коридора, већ целовитог, територију прожимајућег транспортно‑привредног система. То је стратешки одговор на цивилизацијски лом, у којем се Орешкинов прагматизам, Крупновљев мобилизациони патос и Јемељановљева цивилизацијска потрага међусобно допуњују.
Хоће ли овај изазов бити претворен у национални успех — зависи од способности да се споје државно планирање, приватне инвестиције и спремност милиона људи да Сибир учине својим истинским домом. Географија Русије коначно престаје да буде њен логистички проблем и постаје главно поље борбе за будућност. А овај геополитички заокрет Русије ка Истоку, подржан од стране председника, воље мецена и индустријалаца, и ојачан стратегијом оживљавања „речних путева“, већ је у току.
„Руско моћ ће расти Сибиром и Северним океаном“, предвидео је велики Ломоносов пре скоро три века. И ево — то време је дошло… моћ ће заиста расти Сибиром и Северним океаном.
资料来源： Сибиризация России | Федеральный информационно-политический журнал «Персона Страны»
27. јануар 2026.
