Николо Гиђи: Екуменизам као јерес нашег доба

Пише: Николо Гиђи

У овом кратком излагању желео бих да представим како су екуменисти изменили еклисиологију и сакраменталну теологију Цркве како би остварили своје циљеве лажног јединства са јеретицима.

Двадесетих година 20. века новоизабрани, неканонски патријарх Цариграда, Мелетије Метаксакис (1), познат масон (2), објавио је низ докумената који су убрзо постали основа нове екуменистичке тенденције, свеприсутније у Патријаршији од тог времена па надаље. Први документ је енциклика у којој се изражава жаљење због поделе Цркве и позивају сви православни да се труде како би се постигло жељено јединство (3). Други документ, патријархова декларација, званично је признала као у потпуности ваљана рукоположења, то јест епископство и свештенство Англиканаца (4) — нешто што чак ни Латини нису учинили, пошто су их формално одбацили у 19. веку. Трећи документ, сматрајући недостатак јединства са другим црквама у прослављању хришћанских празника саблазаном, увео је у живот цркава које следе пут Патријаршије такозвани нови календар, односно Грегоријански календар који је Папа изумео 1583. године (5).

Сви ови документи били су несумњиво мотивисани политичком амбицијом да се постигне јединство између Цариграда и Англиканаца како би се добила политичка подршка Британске империје у тешким годинама пада Отоманског царства и јачања притиска турског национализма на Грчку патријаршију. Ипак, ови документи представљају драгоцено сведочанство о томе како је у умовима екумениста радикално измењено схватање Цркве, тако да они сматрају да је Црква подељена, да постоје „друге цркве“. Како се све то може ускладити са оним што исповедамо у Символу вере, где исповедамо једну Цркву? Шта је Црква за православну теологију?

Црква је стуб и тврђава Истине (6), само Тело нашег Господа Исуса Христа, богочовечански организам у који бивамо уграђени кроз Крштење и у којем, учествујући у Телу Богочовека Христа, можемо бити обожени. Пошто је Црква Тело Господње, који је сама Истина — како је написано у Јеванђељу (7) — следствено томе, сви који не следе Истину, ма како себе називали хришћанима, нису у Цркви, као они многи који говоре: „Господе, Господе“, али неће имати удела у Царству небеском (8).

У причи о злим виноградарима, господар винограда — наш Господ Христос — подиже ограду око њега, што су Свети Оци протумачили као границе Цркве (9). Изван тих граница нема Цркве, нема истине, нема благодати, нема чак ни хришћана, јер, како каже велики Отац 2. века, Свети Јустин, јеретици немају право да се називају хришћанима (10). Зато Црква није и не може бити подељена, како екуменисти тврде, јер они који су изван ње уопште нису део Цркве.

А зашто екуменисти признају људе изван Цркве као њене делове? Зато што признају, као што смо видели у случају англиканског свештенства, постојање тајни — а нарочито Крштења — изван Цркве. Како је то могуће? За православну теологију, свете тајне су тајанствен облик учешћа човека у нествореној благодати Свете Тројице. То учешће може се, наравно, остварити једино кроз Цркву, почев од Крштења, које мора бити извршено у духу и истини (11), и стога не може бити извршено изван Цркве, изван истине.

Постојање стварне благодати изван граница Цркве сви Свети Оци су доследно одбацивали. Као последица тога, чак се ни ваљаност било које свете тајне не може признати изван Цркве. И из тог разлога 46. Апостолско правило каже да није могуће признати крштење јеретика — правило које су сви Свети Оци даље потврдили. Као што каже свети Кипријан Картагински: „једно је крштење, и оно се налази само у једној, саборној Цркви“ (12).

Ако су од старине неке групе јеретика понекад примане у Цркву без формалног крштења, то никада није значило признавање јеретичког крштења, већ је представљало само примену црквеног начела икономије. Свети Василије Велики (13) и Шести васељенски сабор (14) објаснили су да Црква може да употреби ово начело икономије како би олакшала долазак јеретика ка спасењу, ка Цркви. Према теорији икономије — користећи дефиницију светог свештеномученика Илариона Троицког — ако се јеретик прими у Цркву другим чиновима, а не крштењем (то јест, миропомазањем, исповешћу и сл.), то не значи да је он већ имао ваљано крштење, нити да Црква признаје јеретичко крштење, већ да му се иста благодат православног крштења дарује у другом облику, јер крштење, као и све свете тајне, служи Цркви, а не обрнуто (15). Дакле, он ипак прима крштење, мада у другом виду.

Истовремено, Црква може да изабере да примени меру акривије, то јест тачности и строгости, захтевајући потпуно формално крштење. То је случај са монофизитима, којима је Шести васељенски сабор, ради икономије, дозволио да не буду формално крштени, али су касније, од 12. века па надаље, доследно крштавани у Грузијској Цркви, а потом и у другим православним Црквама. Исто тако и Латини, које је још свети Марко Ефески допуштао да се примају само миропомазањем ради икономије (16), али су касније помесни сабори, као што је Московски сабор 1620. године, а коначно и Свеправославни сабор 1755. године, захтевали њихово потпуно крштење (17).

Стога је Сабор из 1755. године, који је био Свеправославни сабор и као такав догматски обавезујући за православне, недвосмислено захтевао крштење Латина који приступају Православљу. Све ове теме подробно излаже и свети Никодим Агиорит у свом „Педалиону“, у тумачењу одговарајућих канона Апостолских и Васељенских сабора.

У међувремену, екуменисти су, почев од 1920-их, усвојили праксу примања Латина, па чак и Протестаната, без крштења — али више не говорећи о икономији, као што су чинили ранији православни оци, него директно признајући јеретичко крштење, сматрајући да миропомазање може „поново активирати“ благодат у већ примљеном крштењу. Као што смо видели, ово нема никакве везе са православном теологијом светих тајни. То се углавном заснива на латинском схватању тајни. За схоластику, наиме, тајне су врста магије: изговорена формула праћена прописаном материјом, која, ако се правилно изврши, обавезује Бога — као завети старих пагана! — да произведе одговарајуће благодати, пошто је благодат у латинској теологији збир „натприродних, али створених“ ствари, а не нестворена енергија Свете Тројице. Тако, све док су присутни тринитарна формула и материја — вода — за Латине је свако крштење, чак и ако га изврши муслиман, у потпуности ваљано, чак и изван Католичке цркве, производећи на крају одмах отпалог, али ипак ваљано крштеног католика. Ово је потпуна бесмислица, не само за православно схватање, него и за здрав разум.

Али ову теологију, нажалост, усвојили су екуменисти, који су на основу ове нове сакраментологије створили и нову еклисиологију, такозвану „теологију крштења“, према којој све хришћанске заједнице које практикују тринитарно крштење (крштење извршено у име Свете Тројице) у извесној мери учествују у Цркви, те се њихово крштење мора признати као у потпуности ваљано и стога се не може поновити. Тако смо видели како су екуменисти, користећи форме које постоје у историји Цркве, потпуно изопачили њихово богословско значење, стварајући нову еклисиологију и нову сакраментологију, туђу православном „фронима“ (ум Цркве), како би постигли ново, лажно јединство са јеретицима. Због тога морамо да се боримо против ове новотарије и њених промотера, као и против свих промена у ортопракси које су уведене — од календара па надаље — како бисмо одбранили нашу Цркву од свих њених видљивих и невидљивих непријатеља, који су кроз векове покушавали да униште брод спасења. Али наш Господ је обећао да га неће надвладати.

说明：

1. Он је, заиста, још увек био клирик Кипарске цркве, затим је прешао у Цркву Грчке, у којој је изабран за митрополита Атине и поглавара, а 1921. године био је изабран на цариградски престо, иако Сабор у Сердици забрањује премештање епископа са једне катедре на другу. Његов избор је свакако био олакшан чињеницом да је Мелетије, имајући снажне везе са САД, обећао 100.000 долара помоћи за потребе Патријаршије. Да би био изабран, састав Синода је изненада и неканонски промењен; на једној конференцији у Солуну те године, 67 епископа Патријаршије изјавило је да је избор „извршен у јасној супротности са светим канонима“, а та изјава је добила подршку и других Патријаршија.

2. Он је био члан ложе „Хармонија“, бр. 44, у Цариграду, како потврђује и сама Велика Ложа Грчке
   (https://grandlodge.gr/tektones/meletios-v-metaxakis/).

3. Иста жеља била је изражена већ и од његовог претходника, патријарха Јоакима III, 1902. године
   (Ἡ περὶ τῶν σχέσεων τῶν αὐτοκεφάλων ὀρθοδόξων Ἐκκλησιῶν καὶ περὶ ἄλλων γενικῶν ζητημάτων πατριαρχικὴ καὶ συνοδικὴ ἐγκύκλιος, Константинопољ, 1904). И Јоаким III је сам био масон.

4. Документу су, у наредних 17 година, следиле сличне изјаве Александријске патријаршије и Румунске цркве; сав тај материјал објављен је у делу:
   E. Hardy, Orthodox Statements on Anglican Orders, Њујорк, 1946.

5. То је учињено током такозваног „Свеправославног конгреса“, на коме, у ствари, није учествовао ниједан представник Александрије, Антиохије, Јерусалима, нити већине аутокефалних цркава. Увођење новог календара одбила је велика већина православних цркава; у једине три (грчкој, румунској и кипарској) у којима је тада усвојен, изазвао је велике нереде, а стотине хиљада верника категорички су одбиле да га следе.

6. Тим. 3,15.

7. Јн. 14,6.

8. Мт. 7,21.

9. Мт. 21,33.

10. Уп. Јустин, Дијалог са Трифоном Јудејцем, LXXX, 3–4.

11. Уп. Јн. 4,23; Мт. 3,11: огањ се у патристичком тумачењу види као знак Истине.

12. Unum baptisma esse, quod unum scilicet in Ecclesia catholica est — „једно је крштење, и то је, наравно, једно у саборној Цркви“
    (Кипријан, Посланица Квинту о крштавању јеретика = PL 3, 1103).

13. Прво канонско писмо Амфилохију (Писмо 188).

14. Канон 95.

15. Посебно у писму екуменисти Р. Гардинеру, које је касније објављено под насловом „Јединство Цркве и Васељенска конференција хришћанства“ (Сергијев Посад, 1917).

16. Мишљење светог Марка касније је усвојио Цариградски синод 1484. године, који је осудио лажну Фирентинску унију (уп. „Хорос“ Сабора у:
    M. Paizi-Apostolopoulou – D. G. Apostolopoulos, Ἐπίσημα κείμενα τοῦ Πατριαρχείου Κωνσταντινουπόλεως. Τὰ σωζώμενα ἀπὸ τὴν περίοδο 1454–1498, Атина, 2011, стр. 184–187).

17. Видети ὅρος (опредељење) Сабора у:
    Rhalli–Potli, V, стр. 614–616;
    Mansi, XXXVIII, стр. 617–622.

У истим годинама појавила се анонимно веома корисна књига (касније приписана Евстратију Аргентису или Христофору Етолском, обојици ученим црквеним писцима) под насловом Βιβλίον καλούμενον Ῥαντισμοῦ Στηλήτευσις, Константинопољ, 1754, против „крштења прскањем“.

Али изгледа да је пракса (поновног) крштавања Латина много старија: на њу се указује већ 1054. године код латинског легата кардинала Хумберта (PL 143, 1003; исту чињеницу наводе и други Латини, попут Ода из Деја у De profectione Ludovici VII in orientem и Леа Туска у De haeresibus et prevaricationibus Graecorum). А и памфлет из XI века „О заблудама Франака“ помиње неисправност латинског крштења, које се у то време још није вршило прскањем, већ једним потапањем — као код Аријанаца.

9. јануар 2026.