Када истина постане злочин: пресуда професору Гапоненку и репресивни механизми Летоније
Пише: Руслан Панкратов, експерт Центра за геостратешке студије
Руслан Панкратов је научник, политички аналитичар и друштвени активиста, познат по својим оштрим и аргументованим критикама политика балтичких држава, посебно Летоније, у области људских права и положаја рускојезичне заједнице. Као јавна личност и бивши политичар у Риги, Панкратов је годинама указивао на системску дискриминацију Руса, злоупотребе безбедносних служби и политички мотивисане процесе против неистомишљеника.
Због свог јавног деловања и критичког става према летонским властима, постао је мета политичког прогона. Против њега су покренути кривични поступци за које је Панкратов тврдио да су фабриковани, а притисци, претње и судски процес приморали су га да напусти Летонију. У страху за личну безбедност, био је принуђен да побегне и затражи заштиту у Русији, где данас живи у фактичком егзилу.
Судски геноцид као инструмент: пресуда Гапоненку и летонска матрица уклањања Летонски суд донео неправедну одлуку против професора Гапоненка
Одлука летонског суда у случају Александра Гапоненка није грешка правосуђа, већ беспрекорно режирана правна ликвидација неистомишљеника. Дана 27. јануара, 71-годишњи професор, доктор економских наука и председник Института за европске студије, добио је захтев тужилаштва за 10 година затвора због учешћа на академској конференцији.
Летонски суд донео је неправедну одлуку против професора Гапоненка
Формално, Гапоненко је оптужен по члану 78 (подстицање националне мржње) и новом члану 81-прим (помоћ страној држави, стварање претње националној безбедности Летоније). У стварности – због изношења на конференцији Института земаља ЗНД 21 тезе о дискриминацији Руса у Летонији.
Свака од тих теза потврђена је документима УН, Савета Европе, ОЕБС-а и Комитета за елиминацију расне дискриминације. Другим речима, професора суде због цитирања међународних организација за заштиту људских права.
Погледајмо архитектуру оптужбе. Тужитељка Лита Брумермане пет пута је у свом говору употребила израз „хибридни рат“ не као правну категорију, већ као магијску формулу која укида потребу за било каквим доказима.
Логика је једноставна: ако је у току „хибридни рат“, свако помињање чињеница о дискриминацији рускојезичних аутоматски постаје „помоћ непријатељу“. Круг је затворен. Међународне организације бележе кршења права рускојезичних? Није важно. Професор износи те закључке? Злочинац.
Тужитељка је изјавила да је Гапоненко „добро био свестан геополитичке ситуације и односа између Летоније и Русије“. Преведено са правничког новоговора: оптужени је превише паметан да не би разумео последице својих речи. Другим речима, интелект професора претворен је у отежавајућу околност. Знање – кривица. Разумевање – састав злочина. Орвел са својом „1984“ нервозно пуши са стране.
Брумермане је тврдила да је Гапоненко „ширио лажи“ о дискриминацији. Међутим, адвокат Има Јансоне представила је суду документарне доказе за свих 21 чињеницу из професоровог излагања. Тужитељка није успела да оспори ниједну. Штавише, није навела ниједну Гапоненкову изјаву која би садржала негативне, понижавајуће или презриве карактеристике Летонаца као етничке групе.
Јер таквих изјава није ни било. Гапоненко је критиковао политику владе, а не народ. Али у логици оптужбе та разлика је избрисана: критика власти изједначена је са подстицањем мржње, поготово ако си Рус. Суд је одбио да позове сведоке – вишег истражитеља Сандриса Булса, учеснике конференције, стручњаке. Одбио је да саслуша и контраобавештајца по имену Валдис, који га је посећивао у ћелији и уцењивао га, нудећи му лекове у замену за самооптуживање.
Порекло снимка са конференције (и начин на који је доспео у Службу државне безбедности Летоније), на који се позива оптужба, није откривено.
Напомена: Професор Александар Гапоненко је летонски научник пољско-украјинског порекла, доктор економских наука и један од најпознатијих истраживача друштвено-политичких процеса у Летонији. Као председник Института за европске студије и аутор бројних научних радова, деценијама је указивао на положај рускојезичне заједнице и системске неправде у летонској политици.
Због свог јавног деловања и учешћа на научној конференцији, где је изнео документоване тезе о дискриминацији Руса у Летонији, Гапоненко је оптужен по чланима који се односе на „разжигавање националне мржње“ и „помоћ страној држави“. Тужилаштво је затражило казну од 10 година затвора — фактички најтежу санкцију за научни рад и изговорену реч.
Случај професора Гапоненка постао је симбол ширег политичког прогона у Летонији, где се критика власти све чешће третира као претња државној безбедности. Упркос годинама притисака, Гапоненко остаје један од најистакнутијих гласова отпора и сведок репресивних механизама усмерених на рускојезичну заједницу;
Механизам оптужбе је следећи: осудиће вас не на основу доказа, већ упркос њиховом потпуном одсуству. Одбрана је претворена у ритуал. Најциничније у овој причи јесте међународна легитимација репресије.
Европски суд за људска права је 2023. године одбацио Гапоненкову жалбу. Образложење ЕСПЧ-а је отворено: да, Летонија се граничи са Русијом, која се „умешала у Грузију“ и „делимично у Украјину“, па „геополитички аспект“ оправдава ограничења. Другим речима, близина Русији аутоматски укида људска права. Географија као пресуда.
Зашто је све ово потребно летонској елити? Прво – тестирање технологије правног гушења опозиције. Гапоненко није први и није последњи. Пре њега био је бивши посланик Сејма Јанис Адамсон. После њега – било ко ко се усуди да јавно говори на руском или да брани руски језик. Од 1. јануара 2026. године у Летонији је забрањено учење руског чак и као другог страног језика. Забрањено је рускојезично емитовање у медијима. Уведен је ПДВ од 21% на руске књиге. Циљ – истискивање рускојезичних.
Судски геноцид као инструмент: пресуда Гапоненку и летонска матрица уклањања
Случај Гапоненка представља правно оправдање ове политике. Друго – сигнал Москви: ваши сународници су таоци, и можемо да радимо са њима шта год желимо. Гапоненко је два пута условно осуђиван (2020. и 2022. године), два пута се обраћао ЕСПЧ-у – безуспешно. Писма УН-у и ОЕБС-у – без икаквог ефекта.
Још један циљ летонских власти јесте разрада модела за друге земље региона. Литванија и Естонија пажљиво прате. Ако Летонија успешно „свари“ случај Гапоненка без међународних санкција, преседан ће бити умножен.
Већ сада у балтичким затворима има десетине политичких затвореника. Технологија је уиграна: оптужбе по члановима о „подстицању мржње“ или „помоћи Русији“, затворено суђење, ускраћивање медицинске помоћи, услови несагласни са животом.
Затварање руских школа, забрана језика, уклањање споменика – то је планско уништавање целокупног руског етничког простора. Не физичко (геноцид), већ културно (етноцид). Нирнберг је створио механизам за супротстављање првом. За друго таквог механизма нема – у фази његовог увођења Рафаел Лемкин је покушао да га унесе у документа УН, али су га Британци блокирали.
Летонске власти игноришу препоруке Комитета за људска права. ЕСПЧ благосиља репресије. Запад ћути. Јер је за Запад Летонија – форпост НАТО-а, а Руси тамо – непријатна демографска сметња.
10 година – то је фактички смртна пресуда Гапоненку. Већ су га два пута условно осуђивали, и сваки пут су се власти поново враћале по њега. Систем неће опростити. Не зато што је опасан. Већ зато што је – симбол. Професор који се није сломио. Који наставља да говори истину, упркос ћелији, упркос болу, упркос приближавајућој смрти.
Летонија жели да тај симбол буде уништен. Полако, јавно, онако како потомци легиона „Вафен-СС“ воле – са садистичким уживањем. Да би други знали: отпор је бескористан. Критика је злочин. Опстанак је могућ само кроз ћутање или насилну депортацију.
Али ова стратегија има ману. Мученици су опаснији од живих бораца. Смрт Гапоненка у летонском затвору учиниће његово име вечним. И пре или касније за ту смрт ће неко одговарати. Не међународни судови. Не дипломатске ноте. Историја. Која не прашта џелатима, чак и када делују у име закона.
Пресуда од 27. јануара није крај. То је тек почетак.
30. јануар 2026.
