Анализа из региона о дешавањима у Србији: Да ли се овако завршава — или овако почиње?
Пише: Биљана Ванковска
У времену огромног прилива информација о драматичним и важним догађајима широм света (од Палестине до Украјине и Аљаске — да не помињемо Кину и трговински рат), лако се може десити да превидимо нешто што нам је буквално пред носом. Заправо, већ сам два пута писала о догађајима у Србији, који се одвијају већ десет месеци — али криза наставља да ескалира различитим интензитетом, без назнака решења. У таквим околностима, лако је разумети зашто и како одлучујемо да игноришемо нешто важно, „чекајући“ неке ударне вести пуне насиља и крви. Управо то се ових дана догодило… Док су очи света усмерене ка састанку Трампа и Путина, где се очекивања и наде сударају са цинизмом и реализмом, вести из мог комшилука су ме одједном „пробудиле“.
Иако сам знала позадину, и чак била свестна да се ово неће добро завршити, ипак сам са шоком пратила јуче (14. августа) догађаје претходне ноћи у Новом Саду, Београду и неколико других српских градова. Уместо да слушам популарне глобалне подкасте, провела сам сате тражећи истину о томе шта се заиста дешавало — односно „ко је започео насилну ескалацију“. Снимљене сцене (без обзира ко их је снимио или која их је медијска кућа емитовала) су застрашујуће, посебно оне од 13. августа. Број повређених учесника уличних сукоба, као и полицајаца, је веома висок — искусни посматрачи (они старији) кажу да се не сећају да је толика мржња икада изашла на улице, чак ни деведесетих.
Из збуњених обраћања председника Вучића и министра унутрашњих послова Дачића, једино што је јасно јесте да су, поред специјалних полицијских јединица, ангажоване и војне снаге. Један војник је чак испалио хитац упозорења у ваздух ради самоодбране (своје и својих колега). Фотографија која приказује страх на лицима ових професионалаца изазива готово еуфорично задовољство код противника режима Александра Вучића. Синоћ је уследило ново поглавље, са сличним сценама које су јутрос покушали да анализирају различити стручњаци, новинари, интелектуалци и политичке личности.
Спровела сам сопствено истраживање контактирајући колеге из академске заједнице које поштујем и којима верујем. Проблем је у томе што (као и код других кризних жаришта и мејнстрим медија) не знате коме да верујете — било домаћим, било страним изворима. Чини се да је истина прва жртва не само конвенционалних ратова, већ и нечега што подсећа на грађански рат. Искрено, чак су и људи којима сам се обратила реаговали или збуњено (неки су били на одмору далеко од догађаја; кажу да је ради менталног здравља неопходно дистанцирати се од ове сталне „грађанске борбе без оружја“) или кратко, са дубоком забринутошћу али без енергије за анализу. Један новинар је лаконично цитирао познату интелектуалку: „Ово је једна бедна малограђанска рупа!“. Објаснио је да се тај разговор догодио давно, уз кафу и дугу тишину. Она му је рекла: „Друже, запиши ово — можда ти ускоро затреба.“
Из моје спољашње перспективе, могу закључити да страх и дубока забринутост доминирају (постоје чак и поређења са распадом бивше Југославије или чак Сирије: „тако је тада почело, а знамо како се завршило“). Мало ко има времена за анализу или за дијагнозу и предлоге решења за ситуацију која иде ка драматичном врхунцу.
Почетна варница догодила се након урушавања надстрешнице у Новом Саду, уз оптужбе за корупцију и захтеве за владавином права у новембру 2024. Потом је уследио студентски протест, који је прерастао у шири грађански покрет. По свом сценарију, методама деловања, алатима мобилизације и неполитичким порукама, видела сам елементе „обојене револуције“. Мој пријатељ Срећко Хорват из Хрватске касније је назвао студенте и њихове протесте „геополитичким сирочадима“, јер су њихови захтеви за сменом режима дошли у најгорем могућем тренутку — нико тада није марио, а ни сада не мари, за Србију. И Запад и Русија, као и свака друга потенцијално укључена страна, имају веће проблеме.
Вучић игра улогу суперјунака мултиполарног света, покушавајући да удовољи свима: Бриселу, Вашингтону, Москви и Пекингу. Извоз оружја иде и у Украјину и у Израел, док се енергија увози из Русије. Али на домаћем плану, економска и друштвена криза излила се на улице.
Након дугих година на власти, они на врху губе контакт са стварношћу (тако је било и у Македонији, са тадашњим премијером Груевским у периоду 2014–2016; узгред, и он је покушавао да „седи на више столица“, како се каже, балансирајући између више геополитичких сила, али без много адута — Македонија је мала и сиромашна земља).
Након највећих протеста у Србији у марту, дотад неполитизовани студенти усвојили су политичку агенду, захтевајући ванредне парламентарне изборе и оставку председника. Многи су у њима видели романтичну могућност за нешто младо, ново и политички невино, представљајући студенте (без диплома, животног и политичког искуства) као спаситеље. Али за друштво које је већ дубоко у кризи и поларизовано, они су били преслаба снага да би повели ка нечему заиста радикално новом и другачијем. У међувремену, безброј мањих грађанских и политичких група прикључило се покрету, откривајући да реч „опозиција“ (чак и против аутократског лидера) не мора нужно да значи прогресиван или демократски садржај.
Баш када се чинило да се ситуација благо смирује (због исцрпљености, почетка школске године — која је ефективно изгубљена и за студенте и за ђаке — и летњих одмора), сва неконтролисана љутња изненада је поново избила. Бесмислено је овде почињати са уобичајеним питањем „ко је започео“ насиље. Тај пут води у зачарани круг који нас је и довео до ове провалије. Мислим да је најбољу дефиницију после друге ноћи протеста дао један аналитичар који је, дубоко забринут, рекао да види две групе људи подједнако спремне да се међусобно претуку до смрти.
Суштина проблема мора се свести на најхитније питање: питање самог насиља! Када дође до физичког насиља, јасно је да је оно само манифестни израз присуства структурног и културног насиља. Структурно насиље постоји у режиму који се годинама ослања на репресију и ароганцију на рачун општег добра. Зато се протест против таквог режима од самог почетка обично сматра оправданим. Вучићев „успех“ је у томе што је током година успео да разбије политичко ткиво, фрагментира га и спречи појаву било каквог стварног политичког ривала. С друге стране, мора се приметити да је опозициона Србија ипак негована и образована од стране западних структура (оних које припремају „обојене револуције“ и свет представљају у црно-белим терминима). Они знају како, у име демократије, да демонизују. А када је неко демонизован, с њим се више не разговара — већ га се само дехуманизује.
Националистичка опозиција (екстремна десница) настоји да свргне Вучића уз образложење да није довољно оштар, посебно по питању Косова. То значи да поред структурног насиља постоји и културно насиље — које кроз наративе, слогане и симболе легитимизује употребу насиља ради постизања политичких циљева. Нажалост, у овом општем хаосу не постоји довољно јасан и привлачан аутентичан демократски и миран покрет, са јасном визијом другачије Србије.
Оптимисти у Србији се надају изборима што пре — као да избори могу решити друштвену кризу и поларизацију (напротив, избори често продубљују поделе). Штавише, и даље је нејасно ко би на тим изборима могао представљати довољно снажну опозицију која би заменила Вучића и његову Српску напредну странку (СНС). Опозиција је фрагментисана, а последњих два или три дана чак и подељена око саме легитимности употребе насиља. Може се чак рећи да насилни улични протести (који у наредном периоду могу ескалирати до тачке где ће бити жртава) обесмишљавају борбу оних који су били на „правој страни“, удаљавајући оне који се противе и ауторитаризму и насиљу.
Србија остаје на маргинама вести, чак и у региону. Ипак, њен значај за мир и стабилност на Балкану је огроман. Ако се заиста почне распадати, како се многи боје, постаће плен геополитичког преобликовања читавог региона, са ширим импликацијама. У овом тексту сам намерно избегавала да помињем малу драму у Босни и Херцеговини, где незаконито именован високи представник (де факто гувернер) интервенише у уставни поредак и аутономију овог федералног ентитета у име „демократије“ — онако како је он схвата. Без обзира на моју личну антипатију према Милораду Додику из Републике Српске, остаје чињеница да ће судбина овог федералног ентитета, у којем живи део Срба из региона, створити додатни хаос у региону који се још није опоравио од рана распада Југославије.
资料来源： Serbia: Is This How It Ends—or How It Begins?
Насловна фотографија: Мирослав Мишков, Бета
17. август 2025.
