Заједно ћемо зарадити на миру? Дмитриј Видрин о томе да ли ће Русија добити 12 трилиона долара за уступке по питању Украјине
Интервју са Дмитријем Видриним
Аутор: Ана Черкасова, издање Украина.ру
Оштра реторика Сергеја Лаврова изазвана је противречном политиком Вашингтона. Час преовлада „Трампова линија“, час надвлада „вашингтонска мочвара“. Уморили смо се од тих бесконачних „клацкалица“. Охрабрује једино то што Трамп разуме: или ће он осушити ту мочвару, или ће у њој потонути. Чекамо његов избор.
О томе је у интервјуу за издање Украина.ру говорио познати политолог и политтехнолог Дмитриј Видрин.
Русија је преиспитала свој приступ решавању украјинског конфликта, изразивши спремност да обнови дијалог са Европом и предложивши САД економски план сарадње који је добио назив „Дмитријевљев пакет“. Русија је понудила америчком бизнису инвестиционе пројекте у вредности од 12 трилиона долара у замену за геополитичке уступке у контексту украјинског регулисања.
— Дмитрије Игњатјевичу, почећу можда чудним питањем. Сви говоре о „дубокој држави“ у Сједињеним Државама. А да ли код нас у Русији постоји сличан феномен?
— Нормално питање. У извесном смислу и филозофско, па ћу и одговорити филозофски — постоји свуда. Ако укратко, „дубоком државом“ називам одређену заједницу утицајних људи који лични комфор стављају изнад ефикасности државе. Тако је човек устројен: ако му је у животу све добро, природно се противи оштрим и често неопходним државним корацима који могу угрозити његово лично благостање.
Отуд и карактеристичан сукоб између лидера државе и „дубоке државе“. Прави лидер је увек новатор, спреман на нестандардне потезе ради ефикасности своје земље.
А постоје и утицајни елитарци (у економији, политици, култури, медијима) који страхују да би такви потези могли негативно утицати на њихов положај, статус и благостање. И то је нормално. То називам „друштвеном инерцијом“. Она је неопходна исто као што је закон инерције неопходан у физичком свету.
— Отуд, очигледно, и та спорост наших промена, која се понекад приписује „Путиновој спорости“?
— Стварност је увек спорија од снова, а наш председник је апсолутни реалиста, „извиђач стварности“. Сходно томе, он сваки потез — кадровски, политички, војни — усклађује са неизбежном инерцијом „дубоке државе“.
Бербок је мислила да се држава може окренути за 360 степени у тренутку. У стварности, чак ни референтну каматну стопу Централне банке није могуће нагло променити за пар процената без савладавања инерционог отпора.
— А Трамп прави оштре заокрете, и све му пролази без последица… — Пре бих рекао да он прави „оштре заокрете“ не у стварности, већ у виртуелном простору. То су различите ствари. Једно је нагло окренути авион на виртуелном симулатору, а сасвим друго у стварном лету.
Плус, Трамп, кад смо већ код њега, по психотипу није „искусни обавештајац“ који размишља о победи, већ егоцентрични инвеститор у некретнине који тежи профиту. А то су различите стратегије.
Већ сам помињао један занимљив феномен западне политике. У њој огроман број људи има чисто грађевинско искуство. Зашто? Зато што грађевинац зна велику тајну свог друштва: један недовршени пројекат увек се покрива другим, још већим недовршеним пројектом.
Рецимо, ако нисте на време изградили и предали инспекцији тоалет, прете вам санкције, казне, репутациона штета. Али ако одмах почнете да градите фабрику око тог тоалета, тај огромни недовршени пројекат покрива онај први — мали.
Трамп је целу своју земљу претворио у низ недовршених пројеката. И то функционише! Многи тврде да ће он са својом партијом изгубити јесење ванредне изборе за Конгрес. Нисам сигуран. Ако успе да прогура кроз Конгрес финансирање железничког тунела испод Хадсона, тај гигантски логистички недовршени пројекат покриће све његове недовршене „мировне“ иницијативе.
После тога може да најави и будућу изградњу тунела не више испод реке Хадсон, већ испод Хадсоновог пролаза…
Узгред, његов „омиљени пријатељ“ Виткоф такође је грађевинац по животном позиву и делује на исти начин. Када једна фаза преговора под његовим вођством (без обзира да ли о Украјини или Ирану) почне да запиње, он одмах најави нову рунду преговора. То су прекаљени играчи. Не можеш их ухватити голим рукама, без грађевинских рукавица…
— Кад сте већ поменули Украјину, шта мислите о Зеленском и његовој новој изјави о стварању и финансирању од стране Запада професионалне украјинске војске од 800 хиљада људи?
— То сврставам у област халуцинација. Са чуђењем сам слушао једног популарног „експерта“ који тврди да ће Европа без проблема издвојити средства за тај пројекат. Он га је проценио кроз фонд могућих плата војника — 20 милијарди евра годишње — и назвао ту суму „мизерном“ за ЕУ.
Узгред, тај наш „експерт“ је бивши грађанин Балтика. А чак су и њихови бивши сународници занимљиво устројени: за њих је, рецимо, 20 хиљада евра „огроман новац“, а 20 милијарди — „ништа посебно“. Својеобразни „комплекс Шуре Балаганова“.
Али, прво, за садашње финансијско стање Европске уније, посебно уз промену руководства ФЕД-а, то нису „мизерне“, већ „веома добре паре“. Веома, веома добре! Друго, војска нису само плате. То су обука, опрема, техника, енергетика, логистика, смештај и тако даље.
Слободно множимо цифру са 4–4,5. То је већ потпуно неподношљиво за распадајућу ЕУ. Нешто из области халуцинација или мистике…
— Дмитрије Игњатјевичу, полазећи од реченог, имам одмах три пратећа питања. Прво: зашто наша страна, по правилу, такође позитивно говори о свим тим бескрајним преговорима? Друго: како уопште оцењујете ниво руске политичке експертизе? Треће: да ли је мистика особеност политичког мишљења?
— Одговор на ова сасвим оправдана питања лежи још у искуству деведесетих. Сећате ли се оних бескрајних МММ‑ова, финансијских пирамида? Све су се оне завршавале крахом када би се исцрпео њихов укупни ресурс.
Стратегија „недовршених пројеката“ — то је иста таква пирамида, и ми знамо како ће се завршити. Али зашто не бисмо мало подиграли оне који то не знају? Зашто им не бисмо погладили сујету и илузије? А притом се припремали за решавање стварне ситуације.
Што се тиче експерата, у истим тим деведесетим било је доста разних „коучева“, теоретичара управљања светом. „Док их не виде болничари.“ Али било је и правих познавалаца типичних шема, друштвених архетипова, нове друштвене стилистике, психолошког дизајна и архитектуре. Ја настојим да више узимам од ових других.
На пример, неки „Колобок“ који иронично тролује у Телеграму сасвим животне стереотипне ситуације, даје ми више материјала за размишљање него бескрајна замршена теоретисања сталних гостију телевизијских емисија.
Што се тиче мистике, у истим тим деведесетим, када се формирао светоназор већине данашњих политичара, била је карактеристична вера у чуда, натприродно и слично. Али мистика није једнака за све.
Рецимо, видео сам како се наш председник оживео када су му у Самарканду поклонили копију печата Тамерлана. Као, сада ће дух великог ратника гарантовати све ваше будуће победе. Мислим да наш лидер допушта присуство непознатог у политичком процесу — али само ако то не противречи његовој канонској вери.
Друга је ствар масовна опседнутост украјинског руководства окултним обредима, гробним атрибутима и осталом „ђаволијом“. Тамо потпуно одсуство вере постаје услов за укључивање непознатог у политички процес. Чиста бесовштина…
Укратко, у свакој мистици има мистике — али веома различите.
— Али да се ипак вратимо земаљским стварима. Да ли верујете да ће нам Американци дати 12 трилиона ако пристанемо на мир по питању Украјине?
— Вероватно сте погрешно разумели ко коме „инвестира“. Дванаест трилиона — то нису паре које Американци могу да дају нама. То су средства која Јенкији могу да заједно са нама зараде.
То им и говоримо. Као: не расипајте се на подршку рату — на продају оружја, сателитске комуникације и остало. Хајде да заједно зарађујемо на миру. И наведемо цифру од које је тешко одустати. Само то и функционише у преговорима са САД.
Сетите се: у Америци ништа није озбиљно — осим новца.
— Сергеј Лавров је изнео оштру оцену преговарачког процеса: „Вашингтон сада сам није спреман на сопствене предлоге по Украјини“ и „Русија не види ‘ружичасту будућност’ у економским односима са САД“. До сада је МИП наступао много уздржаније. Зашто се дипломатска реторика мења управо сада?
— Већ смо горе говорили о улози „дубоке државе“. У Америци је она посебно јака. Отуд и противречна политика Вашингтона. Час преовлада „Трампова линија“, час надвлада „вашингтонска мочвара“.
Зато је и Лавровљева реторика оштрија. Уморили смо се од тих бескрајних „клацкалица“. Охрабрује једино то што њихов председник разуме: или ће осушити ту мочвару, или ће у њој потонути. Чекамо његов избор.
А ако говоримо једноставније, „дух Анкориџа“ — то је осећај који се појавио код руске стране да су САД и Доналд Трамп наводно схватили главну геополитичку забринутост Русије. А то је — потреба за гаранцијама националне безбедности на украјинском (читај: европском) правцу, због којих је Русија и започела СВО и жели да је заврши дугорочним миром који би све то гарантовaо.
23. фебруар 2026.
