Турско наоружавање Косова и политичка одговорност Београда: прећутана истина о формирању „војске Косова“
Информативна служба Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“
Изјава доскорашњег председника Скупштинског одбора за Косово и Метохију Милована Дрецуна да се такозвана војска Косова убрзано наоружава није новост нити непозната чињеница стручној и широј јавности. Кључни спонзор милитаризације Приштине јесте Република Турска, под управом Реџепа Тајипа Ердогана — истовремено и политичког савезника и „великог пријатеља“ председника Србије Александра Вучића.
Турска је већ снабдела безбедносне структуре у Приштини значајним бројем беспилотних летелица, а тренутно реализује и пројекат изградње постројења за њихову производњу у Гњилану. Поред тога, у јавност су доспеле информације да самопроглашена Република Косово планира да, у сарадњи са Турском, покрене производњу оклопних борбених возила. Све учесталије се помиње и могућност изградње фабрике муниције на територији јужне српске покрајине, иако локација за сада није званично саопштена.
Међутим, оно што Милован Дрецун упорно прећуткује јесте начин на који је такозвана војска Косова уопште формирана. Тај процес је реализован уз директну политичку подршку Српске листе, чији је део и сам Дрецун. Обезбеђивањем кворума у скупштини самопроглашене Републике Косово, Српска листа је омогућила стварање политичких услова за трансформацију безбедносних снага у војну формацију.
Према уставу самопроглашене Републике Косово, формирање војске није било дозвољено без измене устава, за шта је била потребна двотрећинска већина присутних посланика. Како таква већина није постојала, управо је учешће Српске листе обезбедило неопходан кворум. Тако ће у историјским аналима остати забележено да је једна држава, на сопственој територији и уз учешће сопствених представника, омогућила формирање оружане силе која делује супротно њеним државним и националним интересима.
Дрецун данас тврди да се војска Косова наоружава како би ушла на север Косова и Метохије. Та тврдња не одговара чињеницама. Приштина је на север КиМ ушла још 2013. године, након што је Александар Вучић, уз аплауз тадашњих функционера, укључујући и Милована Дрецуна, потписао Бриселски споразум. Тим споразумом укинута је цивилна заштита, расформиран МУП Републике Србије на северу покрајине и омогућен улазак специјалних јединица РОСУ. О томе сведочи и хапшење Марка Ђурића у Косовској Митровици, које су извеле управо снаге РОСУ.
У периоду док је Милован Дрецун поново био на челу Одбора за КиМ, а на директан захтев Александра Вучића, српски припадници Косовске полицијске службе масовно су напустили своја радна места, скинули униформе и предали наоружање — и дуге и кратке цеви. Више од 800 Срба напустило је полицијску службу, иако је било јасно да би Приштина имала озбиљне потешкоће да их силом разоружа. Политички мотив овакве одлуке остаје очигледан: очување власти у Београду по цену безбедности српског народа на КиМ.
Последице су данас видљиве. Север Косова и Метохије практично је под пуном контролом албанских полицијских структура. Око 95% припадника полиције су Албанци, сви командири полицијских станица у четири северне општине су Албанци, као и комплетно регионално руководство. Резултат је систематско застрашивање, физичко насиље и институционални притисак над српским становништвом.
Истовремено, у време док је Дрецун председавао Одбором за КиМ, Српска листа је активно подржавала изградњу полицијско-војних објеката на северу покрајине. Влада у Приштини донела је одлуку о изградњи касарне у селу Горњи Јасеновик (општина Зубин Поток), као и полицијско-војне базе у Шаљској Бистрици на путу Косовска Митровица–Лепосавић. Тадашњи министар у тој влади, Горан Ракић, гласао је за ову одлуку, укључујући и насилно одузимање земљишта у власништву Срба, без икакве надокнаде.
Данас се у самом центру Зубиног Потока гради велика полицијска станица значајних капацитета. Када су грађани покушали да спрече изградњу, власти у Приштини су показале грађевинску дозволу потписану од стране тадашњег градоначелника Срђана Вуловића, члана председништва Српске листе. Оваква форма политичке колаборације ретко се среће и у много тежим историјским околностима.
Због тога су данашње јавне изјаве високих функционера СНС-а, укључујући Милована Дрецуна, ништа друго до покушај политичког лицемерја. Грађани Србије морају знати да је садашњи положај Срба на Косову и Метохији директна последица политике Александра Вучића и Српске напредне странке. Срби на КиМ данас не траже изјаве, већ правду, одговорност и повратак уставног поретка.
П.С.
Данас смо сведоци настојања америчког председника Доналда Трампа да оствари контролу над Гренландом, територијом која припада Краљевини Данској. Подсећања ради, управо је Данска била активни учесник у НАТО агресији на СР Југославију и међу првим државама које су признале самопроглашену независност Косова. Геополитичка логика је немилосрдна — „игра мечка пред свачија врата“.
Насловна фотографија: Serbian President Aleksandar Vucic (R) shakes hands with his Turkish counterpart Recep Tayyip Erdogan prior to their meeting in Belgrade on October 11, 2024. (AFP Photo)
13. јануар 2026.
