Стивен Сахјуни: Саиф ал-Ислам Гадафи убијен док Либија наставља да тоне у хаос
Пише: Стивен Сахјуни, новинар и политички коментатор
Саиф ал-Ислам, 53, син Муамера Гадафија, убијен је у Зинтану, где је боравио од 2011. године.
Докторирао је 2008. године на Лондонској школи економије, а у јуну 2011. саопштио је да је његов отац спреман да организује изборе и да се повуче ако не победи; међутим, НАТО је одбио понуду и бомбардовање Либије се наставило.
Саиф ал-Исламов отац и брат Мутасим убијени су у Сирту 20. октобра 2011.
Документа која је америчка влада објавила 30. јануара укључују имејл упућен Џефрију Епстајну из јула 2011, у којем се описује огроман новац који је могао бити зарађен нападом САД‑НАТО на Либију. Око 80 милијарди долара замрзнутих либијских фондова, укључујући приближно 32,4 милијарде у САД, били су доступни за преузимање, а британски MI6 и израелски Мосад били су спремни да помогну Епстајну и његовом сараднику.
Успон и пад „реформатора“
Саиф ал-Ислам је дуго сматран модернизованим лицем очевог режима. Образован у Аустрији и Великој Британији, предводио је дипломатску реинтеграцију Либије са Западом почетком 2000‑их, учествујући у договорима о компензацији за Локерби и демонтажи либијског програма нуклеарног оружја.
Током „Арапског пролећа“ 2011. упозоравао је на „реке крви“ и грађански рат који би прогутао либијско нафтно богатство. Након свргавања и смрти његовог оца, Саиф је ухваћен у пустињи и држан у Зинтану скоро деценију. Иако је 2015. у Триполију осуђен на смрт у одсуству и тражен од стране Међународног кривичног суда (МКС) због злочина против човечности, на крају је пуштен 2017. на основу закона о општој амнестији.
Године 2014. Сајмур М. Херш објавио је текст „Црвена линија и пацовски канал“, у којем је разоткрио ратове САД‑НАТО против Либије и Сирије, представљене под плаштом изградње „слободе и демократије“.
Године 2012. председник Обама одржао је свој чувени говор о „црвеној линији“, обећавајући војну интервенцију САД против сиријске владе Башара ал-Асада. Обавештајни извори у Вашингтону знали су да наоружана опозиција у Сирији поседује хемијско оружје, али су чињенице на терену игнорисане. На крају, Обама је одлучио да не делује у складу са својим обећањем о „црвеној линији“.
„Пацовски канал“ (Rat Line), који је почео 2012, био је операција ЦИА (Timber Sycamore) у оквиру које је оружје заплењено у Либији слато наоружаној опозицији у Сирији, преко једне луке у Турској.
Махди ал-Харати, ирско‑либијског порекла, командовао је Триполи бригадом током рата САД‑НАТО против Либије. Касније је пратио трансфере оружја ЦИА у Сирију и командовао групом Лива ал-Ума, једном од наоружаних опозиционих формација.
У САД и међу њеним савезницима, сиријске и либијске наоружане опозиционе групе називане су „борцима за слободу“, али за ненаоружане цивиле који су били њихове мете, они су били „терористи“, повезани са Ал Каидом, а касније и са ИСИС‑ом.
Рат САД‑НАТО против Либије био је представљен као акција „заштите цивила“, али је у суштини пружао ваздушну подршку наоружаним групама које су се бориле против Муамера Гадафија, укључујући и екстремисте, што је након сукоба довело до пораста тероризма.
Антигаддафијевска коалиција била је разнолика и укључивала је припаднике екстремистичких исламских група и борце који су раније били повезани са организацијама блиским Ал Каиди.
После пада Гадафијевог режима, земља је постала жариште терористичких група, а устанак подржан од НАТО‑а омогућио је организацијама попут Ал Каиде и ИСИС‑а да учврсте присуство у региону.
Утицај на национално помирење
Смрт Саифа ал-Ислама означава радикалну промену у процесу „националног помирења“ који води Председнички савет. Као кандидат на отказаним председничким изборима 2021, он је представљао значајан део бирачког тела — оне који су били носталгични за стабилношћу претходног режима и оне разочаране деценијом хаоса која је уследила.
Политичке последице
Бригада 444, моћна јединица повезана са Владом националног јединства (GNU) са седиштем у Триполију, издала је категорично саопштење да нема никакве везе са сукобима у Зинтану. Бригада је нагласила да нема војно присуство у Зинтану и да није добила никаква наређења да гони Гадафија.
После смрти Саифа ал-Ислама ствара се вакуум у лидерству. „Зелени“ покрет (приступнице бившем режиму) остао је без свог најистакнутијег представника, што би могло довести до фрагментације групе или до њеног окретања новим савезништвима.
Регионалне тензије ће уследити након вести о његовој смрти. У упориштима наклоњеним Гадафију, као што су Бени Валид и делови Зинтана, дошло је до народне и оружане мобилизације, што је изазвало страх од новог циклуса унутрашњег насиља.
Подељена нација
Смрт Саиф ал-Ислама дешава се у тренутку када је земља и даље подељена између две супарничке администрације: међународно признате Владе националног јединства (GNU) у Триполију, на челу са Абдулхамидом Дбеибом, и Владе националне стабилности (GNS) на истоку, коју подржава Представнички дом и фелдмаршал Калифа Хафтар.
Критичари западне интервенције 2011. тврде да је кампања САД‑НАТО уништила институционалну структуру Либије без пружања одрживе алтернативе. Данас Либија остаје оно што је бивша изасланица УН Стефани Вилијамс описала као „редистрибутивну клептократију“, у којој транзакциона владајућа елита користи државне ресурсе за личну добит, док основне јавне услуге настављају да пропадају.
Иако су и Либија и Сирија биле изложене нападу САД‑НАТО почев од 2011, Сирија је започела опоравак након смене Асада у децембру 2024. Либија, међутим, остаје подељена на два главна дела са супротстављеним идеологијама и интересима.
Сиријско руководство под председником Ахмедом ал‑Шараом осудило је Ал Каиду, ИСИС и друге забрањене терористичке групе. И Сирија и Либија још увек нису одржале изборе, али Дамаск настоји да одржи безбедност у земљи. Либија још није стабилна: супротстављене идеологије и интереси повезани са енергетским ресурсима ометају процес помирења између различитих актера.
Затворено поглавље
За неке, смрт Саиг ал-Ислама Гадафија затвара последње поглавље револуције из 2011. За друге, она представља губитак потенцијалног, мада контроверзног, моста ка прошлости који је могао да допринесе стабилизацији будућности. Док Либија пролази кроз овај изненадни вакуум, међународна заједница пажљиво посматра да ли ће овај догађај подстаћи истински помак ка изборима или ће, напротив, послужити као окидач за „реке крви“ које је Саиф ал-Исла, некада сам предвиђао.
Стивен Сахјуни је новинар, добитник две новинарске награде.
Извор: Центар за геостратешке студије
14. фебруар 2026.
