Посета папе и пријем у Баабди: нелагодност иза режије
Пише: Франсоа Ел Баша
Пријем организован у Баабди поводом папске посете осветлио је упадљив контраст између мобилисаног религијског језика и политичке, друштвене и моралне стварности земље. Одсуство народне занесености упоредиве са претходним посетама није анегдотско. Оно одражава стање исцрпљеног, повређеног друштва које више не налази утеху у великим симболима и не верује да церемоније саме по себи могу изменити ток продужене кризе.
Исцрпљен народ пред симболима који више нису довољни
Земља пролази кроз непрекинут низ потреса: финансијски колапс, масовно сиромаштво, експлозија у луци, безбедносне претње на југу, убрзана емиграција младих, урушавање јавних служби. У таквом контексту становништво више не тражи симболичне гестове утехе, већ конкретне одговоре на хитне проблеме – било безбедносне, социјалне или економске.
Посета једног врхунског духовног вође не одговара тим очекивањима. Она може охрабрити, умирити, подсетити на принципе, али не замењује ни економски план, ни институционалну реформу, ни кредибилан судски процес. Земљи није потребан додатак молитви, већ прави „чудо“ – схваћено као радикална промена пракси, менталитета и управљања.
Али то чудо не зависи од спољашњег благослова. Оно подразумева унутрашњи преокрет, политичку и грађанску храброст која, за сада, остаје у великој мери одсутна. Илузија је веровати да ће сама посета успети да промени путању система који упорно одбија реформу. Очекивати споља оно што унутра одбија да се произведе значи пребацити одговорност. Стално прибегавање језику чуда, без стварне посвећености правди и транспарентности, претвара веру у уточиште, а не у захтев.
Партер одговорних у срцу нелагодности
Најдубља нелагодност проистиче из састава публике окупљене у Баабди. Слика папе окруженог бројним актерима који су, у очима великог дела јавности, препознати као корисници, саучесници или архитекте кризе, створила је морални шок. Сцена није призивала представу једног повређеног народа, већ пре изложбу елите повезане са одржавањем неправедног система.
Сала је више личила на дефиле богатстава акумулираних у непрозирности, где колективна машта – можда и не тако машта, због недостатка истраге – повезује једног одговорног са једанаест милијарди несталих, другог са двадесет пет милијарди проневерених ко зна где, трећег са стотинама милиона које је платила страна сила ради мешања у Либан. Овим бројкама, које се већ годинама помињу у јавним расправама, придружује се и присуство бивших министара које тражи правосуђе у оквиру истраге о експлозији у луци – трагедији која је однела стотине живота и оставила хиљаде повређених.
Ова juxtapозиција између религијске поруке усредсређене на правду, истину и достојанство сиромашних, и партера политичких актера повезаних са сумњама у проневеру, тешку небригу или структурну саучесничку улогу, ствара огромну дисонанцу. Пријем није послао сигнал елите која је скрушена и спремна да одговара за своја дела, већ сигнал система који настоји да се постави у први ред слике, заштићен од моралног говора који му је ипак упућен.
Младост приморана да се нада пред онима који су је осиромашили
Званични говори редовно инсистирају на неопходности да млади задрже наду, да не одустану од земље, да одбију егзил као аутоматско решење. Али слике из Баабде постављају директно питање: како убедити нову генерацију да остане када види, у првим редовима, оне које сматра одговорнима за своје сиромаштво, лишавања и принудне одласке?
Млади су одрастали у сенци дуга, рестрикција струје, незапослености, девалвације и граница затворених за њихове аспирације. Видели су како њихове уштеђевине нестају у банкарским банкротима, њихови пројекти бивају суспендовани због урушавања институција, њихови ближњи одлазе због недостатка перспектива.
Пред овом стварношћу, режија једне непромењене елите, удобно смештене поред папе, шаље имплицитну поруку: ништа се заиста није променило. Налог за наду губи кредибилитет када се упућује младима који констатују да лица власти, упркос катастрофи, нису ни напустила сцену, ни преузела одговорност, ни поправила штету.
Разлика између позива да се не бежи и трајности закључаног система храни осећај привида. Земља која тражи од својих младих да остану, а да им не нуди други хоризонт осим континуитета истих пракси, лишава се моралне снаге свог говора.
Република која не личи на земљу којој се тежи
Пријем у Баабди показао је Републику у слици једног званичног Либана који више не коинцидира са оним чему тежи становништво. С једне стране, политичка и економска елита која заузима прва места, окружена симболима, пажљиво припремљеним декором, протоколарним гестовима. С друге стране, стварни народ састављен од породица које једва успевају да се прехране, квартова уроњених у таму, јавних служби сведених на преживљавање, школа и болница у крхком стању.
Ова дисоцијација између декора и стварности налази се у срцу проблема. Либан представљен свету у овим церемонијама делује као укочена слика „салонске републике“, где представа преовлађује над истином. Формална Република се показује, али социјална Република – она која штити, која суди, која прерасподељује – остаје невидљива.
Доминирајући утисак је онај о држави која се више брине да привремено обнови своју фасаду него да реформише своју унутрашњост. Путеви очишћени за кортеж, осветљење појачано на неколико дана, протокол савршено калибрисан: пажња посвећена изгледу контрастира са хроничном небригом од које пате витални сектори. Та асиметрија храни дубоко незадовољство.
Илузија великих тренутака и одбијање испитивања савести
Прибегавање великим верским или националним церемонијама сувише често служи као замена за истинско колективно испитивање савести. Уместо да се дозволи да порука – о правди, сиромаштву, достојанству, одговорности – заиста упита и уздрма, систем радије интегрише ту поруку у сопствену режију, као још један елемент декора. Пријем у Баабди илустровао је тај рефлекс: прихватити реч истине, али без спремности да она поремети хијерархију присутних, да доведе у питање легитимитет оних који заузимају прве редове.
Ризик је да посета постане инструмент имплицитне легитимације, где се физичка близина са папом тумачи као облик моралне рехабилитације, док дубоки узроци колапса остају нетакнути. Таква употреба вере представља изопачење. Хришћанска традиција не даје лажни сјај онима који одбијају правду. Она, напротив, захтева преобраћење, враћање, поправљање, одрицање од недозвољених привилегија. Док год се та димензија изоставља, религијске референце остају речи залепљене на стварност коју не мењају.
„Чудо“ које се може родити само из унутрашњег преокрета
Идеја о спољашњем чуду, које би одједном прекинуло логику колапса, представља облик бекства од одговорности. У историји народа, истинска политичка и друштвена чуда јесу прекиди које носе храбре људске одлуке: враћање проневерених фондова, реформа правосуђа, крај некажњивости, одбијање да се гласа за оне који су издали поверење, стварна заштита најслабијих.
У садашњем контексту, „либaнско чудо“ може се остварити само кроз преокрет приоритета. То подразумева да институције престану да штите моћне на штету жртава, да владајућа класа више не може да се постави изван домашаја општег права, да друштво коначно одбије нормализацију корупције и неспособности. Док год се ови услови не испуне, свака призивана реч о чуду остаје празна формула.
Папска посета може тада да служи само као подсетник: ниједан благослов, ниједан говор, ниједна слика неће поправити оно што земља одбија да се суочи са истином. Прави почетак је колективни избор: наставити да се живи у илузији или прихватити цену стварне промене.
Привидна раскош и скривено сиромаштво
Једина права прилика коју оваква посета доноси лежи у чињеници да се међународна пажња, током неколико дана, усмерава ка земљи у кризи. Остаје питање шта та земља бира да покаже. Или привидну раскош: палате, заставе, фотеље по мери, распоређене снаге, привремено обновљене путеве. Или голу стварност: маргинализоване квартове, структурно сиромаштво, породице потопљене трошковима основних потреба, јавне службе на издисају, омладину приморану на егзил.
Искушење је велико да се витрина стави испред истине, у нади да ће се спољна помоћ привући симулакрумом нормалности. Али тај избор је варљив. Страни партнери располажу прецизним информацијама о стварном стању. Они умеју да разликују привремени декор од структурне реформе. Трајна помоћ се не гради на прикривању, већ на транспарентности, поузданости институција, способности да се призна обим кризе. Сиромаштво које се крије, шминка, држи даље од камера, постаје још теже за лечење. Одбијајући да га стави у центар приче, земља продужава сопствену патњу. Друштво које не сме да се погледа онакво какво јесте, забрањује себи да оздрави.
Истинска вера као захтев за истином
Аутентична вера не задовољава се ритуалима и церемонијама. Она почива на истини. У хришћанској традицији, Христова порука је јасна: приоритет се даје рањивима, разобличава се лицемерје моћних, упућује се позив на правду, одбијају се компромиси са неправдом.
На нивоу једне земље, називати се хришћанином – или шире, верником – подразумева да истина и правда постану ненегосирајући принципи. То значи бранити сиромашне, а не мреже; жртве, а не заштитнике привилегија; транспарентност, а не погодбе. То такође значи одбити да се близина са духовном фигуром сматра моралним штитом за оне који одбијају да положе рачуне.
Садашња посета ту тензију износи на видело. Или се изговорена реч – о достојанству, правди, одбрани најслабијих – узима озбиљно и усмерава ка конкретним променама. Или се она апсорбује протоколом и неутралише континуитетом пракси. У другом случају, религијски говор се раствара у спектаклу, уместо да га суди.
Још увек повратљив утисак
Упркос тежини овог закључка, ништа не намеће да утисак који је оставио пријем у Баабди остане коначан. Посета се не своди на низ слика; она се наставља у изборима који следе. Још увек је могуће да овај долазак постане полазна тачка шире свести, ако речи о правди, истини и достојанству не буду заборављене када камере оду.
Утисак илузије и нелагодности може бити исправљен ако конкретни гестови оповргну имплицитну поруку континуитета. Земља још увек може да одлучи да чита ову посету не као морално одобрење постојећем поретку, већ као тихи подсетник на оно што би захтевала жива вера: истина о одговорностима, правда за жртве, приоритет дат сиромашнима, прекид са раскоши једне државе-витрине.
Није касно да папска посета добије значење различито од оног које је сугерисала режија у Баабди. Све ће зависити од способности руководилаца да чују оно што је речено и од воље друштва да претвори осећај нелагодности у трајни захтев за променом. У супротном, прилика ће се придружити дугој листи пропуштених тренутака у којима је земља радије изабрала илузију него преобраћење.
Насловна фотографија: www.vaticannews.va
5. децембар 2025.
