Павле Ботић: Јединство заветног и државотворног
Пише: Павле Ботић, редовни професор на Филозофском факултету у Новом Саду
„А сваки који слуша ове ријечи
моје и не извршује их, биће сличан
човјеку лудом који сазида кућу своју
на пијеску;
И удари дажд, и дођоше воде, и
дунуше вјетрови и ударише на кућу
ону, и паде, а пад њезин бијаше
страшан.ˮ
(Мт. 7, 26-27)
Крштена српска државна кућа пала је 1918. године. Тад смо по први пут у својој страдалној историји заменили Крст српскога завета култом царства земаљског. Тад смо оставили манастир и породичност домаће цркве, а узели свој део светске учевине, како бисмо утемељили своју државну кућу на безумљу, на песку материјалног прогреса. Масовне сеобе Срба у градове, и на универзитете, први су симптом напуштања српскога завета и губљења српске државотворне свести.
Воде европеизације, ветрови модернизације, дажди хуманизације предуго посветовњачују дух српскога народа. Пети октобар, прихватање Споразума о стабилизацији и придруживању, противуставни и антисрпски Бриселски споразуми, адско рударење литијума, антицрквено одрицање од српских светиња у Македонији, папско бацање анатеме на Никеоцариградски Символ вере, злодуховно умањење броја страдалих канонизованих Мученика јасеновачких, политика безбрачности, бездетности и потчињавања странцима, број утробних чедоморстава на годишњем нивоу… страшни су плодови ововременог грехопада српског. Такви плодови израстају на незнабожачком калему цивилизацијских, национално-грађанских вредности.
Под маском јединства националног и грађанског духа чинодејствују богопротивна мудрост мудрих и богозаборавни разум разумних, који могу користити незнавеним европским грађанима, али не и српском народу, који је заветован Светосављем и Косовским страдањем. Мудрост мудрих и разум разумних нису благословили Свети Срби, јер ће Воља Божја погубити мудрост мудрих, а одбацити разум разумних! (Иса. 29, 14; 1. Кор. 1, 19)!
Укрштај националног и грађанског фабрикује духовно фарисејство и додатно деперсонализује палу људску пророду. У почетку јединства националног и грађанског беше страст властољубља, која је саблажњена о српски завет са Тројичним Богом, те нужно негира државотворност српскога народа. Као плод са неблагочестивог, академског дрвета познања, јединство националног и грађанског увек је амбивалентно, и доноси духовно ропство: медијску истину без Јеванђеља, монетарну слободу без Крста и универзитетску правду без Христа. Тако, раздирани проклетством противречности, подвижници јединства националног и грађанског издају Српску Крајину бранећи Косово и Метохију, издају Косово и Метохију бранећи српску Војводину; или би бранећи аутономију Новосадског универзитета предали српску Војводину странцима. Грађански национализам националног грађанства у Срба персонализује потчињавање Српске Православне Цркве, српскога народа и српске државе политичком Западу.
II
Духовна заједница Српскога народа, Српска Православна Црква, и правна заједница српскога народа, српска држава, Богом је благословено дело Светих Срба и заветног (богообразног, богоодносног) српског народа. Христопослушањем и Законоправилом Равноапостолни монах Сава српски Србима је утемељио и црквеност и државно-правну свест.
Заветни Срби јесу државотворни Срби, јер су испунили завете Богочовеку Христу.
Философ српскога завета, Жарко Видовић, сведочи да је карактер српскога завета монашки, односно пастирско-ратарски[1]. Јер, нишчи духом, смерни, прихватају лично подвижништво и самоодрицање, док среброљубивом националном грађанству сиромаштво, самоукоравање, покајање, Царство Небеско делују као апсурд[2]!
Више немамо историјско право да верујемо онима, који ни у шта не верују!
Англоамерички Запад отео нам је Косово и Метохију да се не би Силом Крста Косовског завета борили против духовне и територијалне окупације Србије, за земаљску и Небеску Србију. А заузврат, удостојио нас је јудаизираног универзитетског идолослужења пропадљивим могућностима царства земаљског!
Највећи нововековни српски просветитељ, Равноапостолни Николај српски, опомиње: српски сељачки народ је дозволио својој интелигенцији да му убризга све отрове западне смрти у његов дух и душу; ако се не излечи иструлиће и пропашће, и биће као лешина пред Богом![3] Речју, српски народ се мора вратити свом савезу са Богом, савезу који се испуњује с муком и напором.
Цареви савести наше, српски Светитељи, благовесте да је мистично место свих српских јединставâ Косовско Јеванђеље, које подразумева богопослушање, апостолску веру, служење ближњима и Отаџбини, и страдање за Царство Небеско[4]. Косово и Метохија је наша народна Голгота и наше народно Васкрсење, које зауставља морално распадање српскога народа![5]
Уска су врата и тесан је пут Косовског Јеванђеља. Али то је једини пут исцељења српске народне душе и ослобођења српске народне државе.
Извор: Центар за геостратешке студије
15. фебруар 2026.
Упутнице:
[1] Жарко Видовић: Срби и Косовски завет у Новом веку, Српски научни центар, Пријатељи Жарка Видовића, Београд, 2021, стр. 73-74.
[2] Нав. дело, стр. 51.
[3] Свети Николај Жички и Охридски: Српски народ као Теодул, манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2016, стр. 63.
[4] Вид. Преподобни Јустин Ћелијски: „Видовданска етика о Небеском Царствуˮ, Сетве и жетве, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 2007, стр. 270.
[5] Свети Николај Жички и Охридски: „Косовоˮ, Сабрана дела, књига друга, СПЦО, Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 588.
