Драгана Трифковић: Шта доноси Самит на Аљасци?
Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије
Пажња светске јавности последњих дана била је усмерена на Самит Трампа и Путина на Аљасци под називом „Pursuing peace“ – Тежња ка миру. Два председника позитивно су оценила разговоре који су трајали нешто мање од три сата. Иако је светска јавност очекивала конкретне резултате, тако нешто није реално очекивати од једног састанка. После низа неуспешних преговора о миру у Украјини, ово је први састанак за који се може рећи да је поставио темеље за даље дипломатске напоре.
Аљаска 2025: дипломатски помак у сенци глобалних подела
Заменик председника Савета безбедности Дмитриј Медведев оценио је да је „Обновљен пуноправни механизам састанака између Русије и Сједињених Држава на највишем нивоу. Мирно, без ултиматума и претњи“. Према речима Медведева, састанак између Путина и Трампа доказао је да су преговори о решавању сукоба „могући без предуслова и истовремено са наставком СВО“.
China Daily је коментаришући Самит на Аљаски подсетио да је украјинска криза резултат „деценијских геополитичких напетости“, укључујући ширење НАТО-а, антагонизам између САД и Русије и конкуренцију за утицај у Европи. Очекивати да један самит реши све проблеме је илузија“, навели су аутори.
Западни глобалистички медији су веома критички оценили Самит Трампа и Путина, сматрајући да је он резултирао дипломатском предношћу за Русију и значајним пропустом за САД. По њима су изостали кључни циљеви као што су договор о прекиду ватре или „договор о миру“. Сасвим је јасно да у овом случају не постоји увид у дубину проблема и да они разматрају конфликт врло површно.
НАТО, Русија и дилема глобалне безбедности
У претходном тексту „Од Минска преко Истанбула до Аљаске – Како Запад преговара, а припрема се за рат“ изнела сам закључак да је немогуће очекивати брзо решење украјинске кризе јер су позиције зараћених страна колективног Запада и Украјине са једне стране и Русије са друге стране веома удаљене. Самит на Аљасци се може оценити као успешан јер је на њему дошло до директних преговора Москве и Вашингтона што представља полазну тачку у проналажењу решења.
Русија неће одустати од захтева да се реши узрок конфликта, а он обухвата геополитичку димензију која је много шира од Украјине. НАТО инфраструктура која се приближила руским границама јесте прави узрок конфликта у Украјини. Решавање ових питања обухвата договор о глобалној стратешкој безбедности, док је украјински конфликт део овог ширег контекста.
Овде долазимо до кључних чињеница. САД се и даље воде спољнополитичким смерницама заснованим на доктрини Волфовица. Ширење западног утицаја кроз примену силе и елиминација сваког геополитичког ривала.
Међутим ситуација на украјинском фронту не потврђује да САД имају снагу и моћ да однесу војну победу у „proxy“ рату. Запад је до сада исцрпео и све остале механизме притиска на Русију као што су политичке претње, економске санкције, медијска пропаганда, субверзивне операције. Директан сукоб Запада и Русије подразумевао би употребу нуклеарног оружја које има велику разорну моћ и он би свет практично увео у Трећи светски рат. У том смислу дипломатија остаје једино решење да се избегне војни сукоб великих размера.
Да ли економија може победити политику?
Владимир Путин упутио је позив америчком председнику да се следећи пут састану у Москви. Међутим како јављају руски медији, Доналд Трамп наводно намерава да организује састанак са истеклим украјинским председником Зеленским на који би позвао и Владимира Путина. Руски званичници су потврдили да о томе није било речи на Аљасци. Познат је став Русије да Зеленског сматра нелегитимним председником јер му је истекао председнички мандат. Сваки разговор или договор са њим потпуно је неприхватљив, јер Зеленски у таквој позицији не може да понуди никакве гаранције.
Оно што је очигледно, то је да се Американцима жури да направе договор. Један од разлога који се наводи је жеља Трампа да добије Нобелову награду за мир. Али фиктивни договори који не решавају суштину проблема нису прихватљиви за Русију. Са друге стране колективни Запад се налази у озбиљној економској кризи. Одбијање Кине и Индије да се повинују захтеву САД и престану да купују руске енергенте, ставио је Трампа у врло незгодну позицију. На Самиту у Аљасци руска делегација је изнела предлоге за дугорочну економску сарадњу са САД која обухвата сарадњу у кључним секторима као што су енергетика, технологија, сарадња у космосу и на Арктику.
Русија је истог дана потписала декрет који олакшава повратак страних инвестиција у пројекат Сахалин‑1, укључујући ExxonMobil, под условом да САД доприносу укидању западних санкција, обезбеде опрему и финансирају пројекат. САД су више пута наглашавале да су заинтересоване за економску сарадњу са Русијом али да је предуслов томе прекид ватре у Украјини или потписивање мировног споразума. Остаје да се види да ли ће превагнути економски интереси САД које чак ни санкцијама и увођењем тарифа нису успеле да поремете савезништво у оквиру БРИКС-а, што за Запад представља велики проблем.
Закључак
Самит Трампа и Путина на Аљасци представљао је важан корак у обнављању директног дијалога између Русије и САД. Разговори су отворили простор за будуће дипломатске и економске процесе. Русија остаје чврста у ставу да је геополитичко ширење НАТО-а кључни узрок сукоба у Украјини, док САД покушавају да убрзају мировни процес и усагласе прекид ватре на фронту где руска војска убрзано напредује у свим правцима. Западни медији углавном критикују исход самита, а Европа је све више маргинализована у процесу мировних преговора. Кључно питање је да ли ће западне силе наставити са агресивном реториком и дејствима, без обзира на даљи ток дипломатских напора.
Русија је понудила дугорочну економску сарадњу у стратешким секторима, што је наишло на условну заинтересованост САД које прекид ватре стављају као предуслов. Међутим, америчка политика се и даље колеба између економских интереса и војне доминације. Уколико превладају економски приоритети, могуће је постепено приближавање и смањење тензија. У супротном, наставак конфликта и погоршање глобалне безбедности остају реална опасност, при чему би Европа могла да сноси највећи терет.
Извор: Центар за геостратешке студије
17. август 2025.
