Драгана Трифковић: Амерички поглед из деведесетих – прошлост као будућа стратегија
Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије
Увод: Америчка губитничка позиција
Како бисмо схватили губитничку позицију у којој су се САД нашле, довољно је да проанализирамо како амерички стручњаци који се баве међународним пословима и решавањима конфликта размишљају. Недавно сам прочитала анализу Едварда Џозефа објављену на сајту Школе за напредне међународне студије (SAIS) Универзитета Џон Хопкинс под називом „Балкански пробој за Украјину: Увести Србију у НАТО и применити косовски модел у Донбасу“. Нису ме изненадили ставови аутора који је провео дуги низ година на Балкану током и након завршетка ратова које су иницирали Американци. Универзитет Џон Хопкинс познат је по оваквим размишљањима која су била и остала чврст ослонац агресивног приступа дефинисаног у спољнополитичкој доктрини Вулфовица.
Екстремистички ставови и Вулфовицева доктрина
Ова хегемонистичка доктрина објављена 1992. године проглашава САД једином суперсилом након распада Совјетског Савеза и поставља као свој главни циљ очување тог статуса. Она сваку снажну силу која покушава да води независну политику од САД сматра „непријатељском“ и оправдава доминацију Сједињених Држава у свим регионима света. Доктрина Вулфовица наглашава важност спречавања поновног појављивања новог ривала који би могао да представља претњу поретку, попут оне коју је раније представљао Совјетски Савез. Ништа се од тада до данас није променило у америчкој спољној политици, иако се у међувремену променио читав свет.
У време када су Пол Вулфовиц, Дик Чејни и Колин Пауел написали стратегију америчког империјализма у Кремљу је седео Борис Јељцин, први председник Руске Федерације који је забављао јавност својим неумесним плесом и нападним смехом. Американци су били више него задовољни. Три деценије касније читав свет гледао је у неверици америчког председника како се саплиће на степеницама и пада са бицикле. Да не говоримо о његовим изјавама које су биле предмет подсмеха.
Ко управља Америком?
Али Едвард Џозеф очигледно и даље живи у прошлости и времену „велике славе“ када су Американци могли без последица да бомбардују мале државе како би скренули пажњу са скандала из Беле куће. У међувремену сазнали смо да није само Моника Левински допринела томе да Клинтон буде уцењен, већ постоји читав сплет који се сада размотава у афери Епштајн. Он истовремено указује на чињеницу да екстремистичка линија у САД која безусловно заговара конфликте и која је најодговорнија за посрнуће САД, последнично и за губитак глобалних позиција Америке, има одлучујући утицај на механизме управљања у овој држави кроз злоупотребу власти. У сваком случају, Џозеф у својој анализи посматра ствари са позиција из деведесетих година прошлог века, не уочавајући да су совјетске и југословенске деведесете сада стигле у САД. Из тог разлога не може се рећи да има научнофантастичне погледе, јер се из нашег угла Америка вратила у прошлост, али је јасно да његова разматрања немају никаквог додира са реалношћу.
„Замрзавање конфликта“ и илузије о Украјини
Он у анализи предлаже „замрзавање конфликта“ у Украјини и примену истих механизама којима су „косовске терористе“ претворили у „државнике“ паралелно уцењујући политичке елите Србије да се са тим добровољно сагласе. Очигледно Џозеф није регистровао да Буча није постала нови Рачак и да стари механизми обмане више нису употребљиви. Промакла му је и технолошка револуција. Да се аутор држи доктрине Вулфовица потврђују многи ставови изнети у анализи, полазећи од тога да је ова мера неопходна јер се за „замрзавање конфликта“ залажу истекли украјински председник Зеленски и Европска унија. За шта се неважећи председник залаже заправо никога и не треба да интересује, а што се ЕУ тиче њен значај на међународном нивоу је толико ослабио да чак нису ни учесници у преговорима о Украјини јер их нико није позвао. Са друге стране Џозеф не спомиње за шта се Русија залаже, потпуно игноришући чињеницу да је Русија још пре почетка специјалне војне операције изнела своје захтеве. Разлог томе вероватно лежи у чињеници да Џозеф живи и даље у деведесетим годинама прошлог века када је изостављање руског интереса било сасвим прихватљиво. Не само да не разуме актуелни глобални контекст, амерички експерт не разуме суштински ни Русију и њене захтеве. Он помиње у тексту да се руски председник Путин усресредио на „територију“ у Украјини из чега се види да не разуме циљеве руског руководства који су денацификација и демилитаризација Украјине. Ови циљеви једноставно нису везани за одређену територију, већ за целу Украјину, а са друге стране Русија као држава са највећом територијом на свету, која није чак ни довољно насељена, нема никакву потребу да „осваја територије“.
Стратешка слабост САД и глобални контекст
Једноставно или Џозеф не зна основне ствари или их не разуме или покушава да настави традицију америчке пропаганде из деведесетих година. У анализи аутор констатује да је Европа неспособна да пружи помоћ Кијеву која може да промени стање на фронту (у корист Украјине) из чега је јасно да је „замрзавање конфликта“ неопходно како би се зауставило руско напредовање. Лукаво Џозеф не помиње чињеницу да су САД започеле рат, а да је Европа увучена у украјински сукоб преко контролисаних бриселских елита, пребацујући тако читаву кривицу на Европу. Такође, он не помиње да читав НАТО ратује на украјинском фронту, кроз слање оружја, војника и инструктора, обуку војске, давања логистичке подршке, обавештајних података и тако даље. Навођење таквих чињеница заправо осликава стратешку слабост НАТО као ударне песнице америчке силе, због чега аутор анализе намерно то изоставља. Уместо реалних решења и конструктивног приступа који би можда могао да да неке резултате, Џозеф предлаже даље провокације не схватајући да су управо такви кораци САД довеле у садашњу позицију. Империјална доктрина Вулфовица је и даље на снази, али геополитичке околности су се толико промениле да ју је немогуће спроводити. Довољна је чињеница да САД немају снаге да реше ситуацију у своју корист ни у најближем окружењу. Самопроглашеног председника Венецуеле Гуеда, више се нико не сећа. Политички инжињеринг није успео ништа да промени. Примена силе такође ништа неће променити, осим што ће Американци бити увучени у дуготрајни сукоб у ком не могу да победе. Истовремено глобални процес мултиполаризације иде својим током. Без обзира што Запад чини све да га спречи. Агресија на Југославију дала је одличну лекцију и Русији и Кини које одређују нова глобална правила мимо Запада. Бивши амерички стратег Бжежински, који је такође припадао екстремистичкој линији, упозоравао је на то да САД немају капацитета да се у исто време супротстављају и Русији и Кини. А дошло је управо до тога.
Илузије о Балкану и Србији
Екстремистичка струја и даље не разуме да стратешком поразу САД највише доприносе идеје које они заступају и које немају додира са реалношћу. Такви ставови подижу степен конфронтације, провоцирају противнике, приближавају их и дају им мотивацију да се супротставе Западу.
Кључни предлог који Џозеф износи у својој анализи потпуно иде у том правцу. Иако је сукоб у Украјини избио због ширења НАТО ка руским границама, Џозеф предлаже да САД наставе тим путем. Он предлаже брзу интеграцију Србије са аутономном покрајином Косово и Метохија, као и Босне и Херцеговине, у НАТО како би се тиме истиснуо руски утицај са Балкана. Као добар познавалац Балкана он разуме дубину српско-руских односа и изношењем таквог предлога нескривено ликује над идејом резања историјских и духовних веза ради наношења штете Србији и Русији. Поред тога из читавог тона анализе види се и ужитак над идејом додатног понижавања Србије уз инсистирање на томе да држава која је бомбардована треба да буде захвална агресору. Такав болестан ужитак Џозефа осликава суштинске мотиве екстремистичке струје америчких стручњака који инспирацију очигледно налазе у пацовским каналима прокопаним након Другог светског рата.
Остаје нејасно чиме Џозеф мисли да САД могу да приморају Русију да одустане од свих својих захтева и прихвати нову „Резолуцију 1244“ коју су САД у пракси потпуно поништиле кршећи директно међународно право и стварајући терористичку државу Косово усред Европе. Ако су Срби на то пристали не због тога што су веровали да ће се САД држати међународног права, већ због тога што нису имали избора након 78 дана НАТО бомбардовања ком нису могли да парирају, како НАТО који губи рат у Украјини може да намеће правила страни која побеђује?
Закључак: Заблуде које воде у пораз
Џозеф такође губи из вида да Русија поседује моћно оружје које није примењивала и ком Запад нема могућности да се супротстави. Док су се САД опијале својом победом у Хладном рату, проглашавајући „крај историје“ Русија је развијала хиперсонично и нуклеарно оружје. Сада у свом арсеналу има Циркон, Посејдон, Буревесник, Орешник, Кинжал, Авангард и још много тога. Једном речју чврсту аргументацију. САД нису успеле да развију хиперсонично оружје али имају хиперсоничне провокаторе који ситуацију чине још гором. Џозеф би могао своје фантазије да преточи и у нешто корисно. Можда „Резолуција 1244“ буде корисна за Тексас у будућности. Све је могуће.
Извор: Центар за геостратешке студије
23. новембар 2025.
Упутнице:
