Дмитриј Видрин о сусрету Путина и аш-Шараа: Запад би напао Русију пре 15 година да није било Сирије
Дмитриј Видрин, интервју – РИА Новости
Ана Черкасова, аутор издања Украина.ру
Трамп више не слуша украјинске издајнике, јер је интерес САД важнији од протокола. А Зеленски је слабо упознат са законом „украјинског проклетства“. О томе, као и о значају посете председника Сирије Русији, у интервјуу за издање Украина.ру говорио је политиколог и политички технолог Дмитриј Видрин.
У Москви су 28. јануара одржани преговори Владимира Путина и сиријског председника Ахмеда аш-Шараа. Ово је друга посета аш-Шараа руској престоници; први пут је допутовао у октобру 2025. године.
— Дмитрије Игњатијевичу, неки аналитичари овај долазак новог председника Сирије аш-Шараа у Москву називају историјским. Какву улогу Сирија данас има у контексту односа САД и Русије?
— Заправо, ова посета није историјска, већ пре рутинска. Ово је други долазак сиријског председника, након чак 13 посета његовог тима. Међународни односи подсећају на енглеску кухињу — не служи се оно што је укусно, већ оно што је неопходно.
Сирија је за Русију важна у више аспеката: геополитичком, логистичком, војном. Трговина, иако споро (око 4% годишње), ипак расте. У Сирији постоји православна заједница којој је потребна наша подршка. Има ту још много тога. Зато су контакти, сусрети и односи неопходни.
У извесном смислу, ова древна земља нас је спасла од превременог војног сукоба са Западом. Запад, уз све своје антипатије и фобије, не ратује са земљама истог војно-технолошког нивоа. Његова могућа агресија на нас пре 15 година у великој мери је заустављена стварном демонстрацијом наших војних способности управо у Сирији.
Западни експерти су „шапутали на ухо“ својим лидерима илузије да Русија у том погледу заостаје за два поколења — као што „Лада“ заостаје за „Мерцедесом“. Сиријске операције против терориста срушиле су те представе. До тоталног конфликта није дошло. Хвала тој земљи!
Зато је апсурдно слушати тврдње да смо „изгубили Сирију“. Тамо смо добили више „профита“ него што се очекивало. Као што је говорио Кенеди: „Боље да буду у нашем шатору и мокре напоље, него у туђем и да то раде према нама.“ Политика често делује цинично, али шта се може. Тим пре што се Сједињене Државе одатле [из Сирије] повлаче. А свет не трпи вакуум.
— Стални представник САД при УН Мајкл Волц изјавио је да је „Русија приморала Вашингтон да преузме заштиту Арктика у своје руке“. Наводно, Русија модернизује свој нуклеарни програм, већ поседује крстареће ракете са нуклеарним погоном које би, у случају напада на САД, летеле преко Арктика. Помиње се и да Русија у Арктику има десетине војних база и тако даље. Ви сте дубоко проучавали арктичку тему. Шта говори ваше искуство: да ли Волцове речи значе да се Америка припрема за сукоб са нама у Арктику?
— Један мој познаник, сналажљив бизнисмен, увек је започињао преговоре речима: „Моја лична корист је споредна — главно је добро државе.“ Американци сваку пословну тему почињу високопарним декларацијама о националној безбедности.
Тако је и овде. Пре него што се пређе на разговор о узајамним, сасвим опипљивим користима од заједничког коришћења Арктика и Северног морског пута, патетични Јенкији морају да одраде уводну „прелудију“ на тему безбедности. Правићемо се да такве кампање схватамо озбиљно, знајући притом да ће се на крају ипак говорити о користи.
У арктичким пројектима ми смо испред Сједињених Држава за 10–12 година. Довољно је погледати ледоломачку флоту. Они ће покушати да ојачају своју преговарачку позицију преко Гренланда, а потом и Исланда. Нека им је са срећом! Арктик је безграничан чак и „за двоје“.
— У међувремену, бивша официрка америчке војске Карен Квјатковски изјавила је да се свет припрема за колапс долара. Наводно је Кина смањила куповину америчког државног дуга и усредсредила се не само на сировинске ресурсе, већ и на злато, сребро и друге активе који могу служити као средство плаћања. Индија и Русија, по њеним речима, чине исто. Наравно, пријатно ми је да маштам о краху долара, али да ли заиста све иде у том правцу? Или су то још једне олаке, тријумфалистичке изјаве?
— Долар је био снажан деценијама. А друштвени процеси имају слично дуге фазе и у настанку појава и у њиховом распаду. Плашим се да је реч о „краху“ само са становишта историје. Са становишта живота појединца, тај процес је прилично дуг. Још ћемо дуги низ година уживати у призору постепеног скупљања „зеленог“.
— Дмитрије Игњатијевичу, занимљиво је ваше мишљење о Нобеловој награди. Ова тема се у Трамповим говорима појављује са застрашујућом учесталошћу. Зар председник тако велике земље може бити толико опседнут, у суштини, приватним питањем? Зар лично може толико да утиче на јавно?
— Сећате се чувене Булгаковљеве реченице: „Људи су као људи — воле новац.“ Доналд Фредович је такође човек. И, узгред, управо је зато симпатичан — не претвара се да је пука „функција“ државе: воли новац, жене, луксуз, власт, знакове пажње и то не крије. Али да је жив Владимир Семјонович Висоцки, запевао би му: „Помешао си, оче…“
Трамп своја главна достигнућа има у области ПР-а, блефа, голфа и глумачке игре. А то је већ номинација не толико за „Нобела“, колико за „Оскара“. И ту је награду одавно заслужио. Требало би му је уручити и смирити немирну душу. Па да у свечаној сали Беле куће има шта да се стави на каминску полицу.
— А да ли ће Трамп успети да заврши изградњу сале? Јер му прогнозирају пораз на међуизборима за Конгрес и могућ импичмент.
— Импичмент у Сједињеним Државама је немогућ у условима пада цена горива. Бензин је друга крв Американца. Данас они по глави становника троше горива отприлике четири пута више него Руси.
Код нас постоји сасвим солидан јавни превоз, а мени се дешавало да будем у њиховим градовима где он практично не постоји „као класа“. Укратко, бензин за аутомобиле и керозин за авијацију — то је за њих све. Трамп је, ставивши на тај сегмент, апсолутно погодио, и његова позиција је знатно чвршћа него што то његови противници покушавају да прикажу.
— Али масовни немири, рецимо у Минесоти, сукоби Вашингтона са локалним властима — зар то нису симптоми озбиљних унутрашњих политичких проблема, готово на нивоу грађанског рата?
— Мислим да су унутрашњи проблеми Сједињених Држава „донекле преувеличани“, да се послужим речима њиховог класика. Много тога зависи од политичке воље самог председника и његових сарадника.
Још током уличних нереда БЛМ имао сам прилике да се састанем са помоћницима председника Трампа. Изразио сам недоумицу због тога што војска није била укључена у смиривање нереда. На пример, огроман потенцијал војне полиције — десетине батаљона одлично обучених стручњака — лако је могао да преузме контролу над улицама.
Међутим, управо су помоћници, нарочито они пореклом из Украјине, убедили Трампа да је укључивање војске недопустиво. Наводно, закони, устав, традиције и остала „белебрда“ искључују ангажовање војних јединица. Трамп их је тада послушао — и изгубио. Узгред, касније је то украјинско лобије прешло у демократски табор, издавши свог шефа.
И сада је слична слика. Ако Доналд Фредович буде превише слушао своје окружење и повуче граничаре са улица, његова будућност је суморна. Ако, како сам тврди, буде слушао сопствену савест, она ће му подсказати да је добро државе понекад изнад протокола.
— И нешто о Украјини. Зеленски је, према наводима Telegram-канала издања Страна.ua, потврдио задатак Оружаних снага Украјине да „убијају 50 хиљада Руса месечно“. Очигледно је да се преговори у Абу Дабију и остали напори страна у решавању украјинске кризе разбијају као грашак о зид. Не разумем како је уопште могуће разговарати са човеком који даје такве изјаве.
— Зеленски је, за разлику од свог претходника Порошенка*, слабо упознат са законом „украјинског проклетства“. По том закону, невоље које украјински политичари призивају другима, враћају се њима самима — и то у вишеструко увећаном облику.
Ех, морали би бити опрезнији у својим жељама…
Постоји један слободни виц. Старац и старица ухвате златну рибицу, а она обећава да ће испунити три њихове жеље. Старац одмах повиче: „Повећај ми мушкост за три центиметра!“ Старица зајаука: „Јеси ли полудео, стари? Па ми већ десет година спавамо у различитим ћошковима. Нека ти се тај изданак залепи за чело!“ И залепио се. Покушали су да га одлепе — не иде. Ето и треће жеље: „Да се одлепи.“ Ту су се жеље и завршиле.
Код украјинских политичара је у том погледу све још суровије.
Насловна фотографија: Константин Завражин/ РГ
29. јануар 2026.
