Дмитриј Видрин: Од Канта до Трампа. Историја савремене филозофије
Пише: Дмитриј Видрин, политтехнолог, аутор издања Ukraina.ru
Једна од мојих омиљених изрека Имануела Канта формулисана је у његовој чувеној „Критици практичног ума“. Тамо где он признаје да само две ствари испуњавају његову душу неизмерним дивљењем и страхопоштовањем: „звездано небо нада мном и морални закон у мени“.
Иронијом, а можда и лукавством судбине, практични разум Америке доживео је расцеп. Један од његових главних представника — Илон Маск — осећа слична осећања пред звезданим небом. А други „практични филозоф“ — Доналд Трамп — само пред сопственом моралношћу. И управо је он сада занимљив у контексту ове анализе.
Јавно признање америчког председника да његове поступке не ограничавају закони, већ искључиво сопствена морална уверења, незаслужено је остало у сенци. А то је, ни мање ни више, него читав манифест значајног дела западне елите. Манифест духовни, политички и практични. Лично сам годинама очекивао овакву отворену манифестацију. И — догодило се.
Таква очекивања јавила су се још почетком деведесетих. Случај је хтео да тада будем саветник ректора Мадридског универзитета. Анализирали смо резултате једног обимног социолошког истраживања, које је изненада показало да Европа, иако споља делује јединствено, изнутра је подељена непревазиђеним разликама.
Било је, на пример, овакво питање за испитанике: „Седите поред пријатеља који вози. Примећујете да је мало прекорачио брзину. Потом он удари пешака. Ако се то догодило при дозвољеној брзини — крив је пешак. Ако при прекорачењу — одговара возач. Шта ћете рећи у полицији као сведок?“
Испитаници из северноевропских земаља — Немачке, Данске, Скандинавије — једногласно су одговарали да ће искрено рећи да је пријатељ прекршио закон и да мора да одговара.
Испитаници са југа — из Шпаније, Португалије и разних Италија — говорили су да пар километара брже не игра никакву улогу и да ће, наравно, потврдити да прекршаја није било.
Тада су истраживачи пооштрили ситуацију и предложили да замисле да је за воланом била супруга. „Северњаци“ су одговорили да не виде разлику између пријатеља и жене. Ако је закон прекршен, нека одговара — и после затвора ће их, и пријатељ и жена, још више поштовати због њихове законитости.
„Јужњаци“ су, са извесним чуђењем, констатовали: ако сам, кажу, био спреман да мало слегнем раменима ради пријатеља, онда ћу ради жене искрено тврдити да је аутомобил стајао, а да се пешак сам главом залетео у радијатор…
Сходно томе, донет је закључак да је за један део Европе закон, правила и поредак изнад свега. За други — унутрашња уверења, „понатија“ (кодекс части), савест…
Трамп је, у суштини, само констатовао да су се те позиције институционализовале, идеологизовале и политизовале. Глобални Запад се распао на оне за које су закони, правила, ритуали, друштвене институције и договори — чак и најапсурднији и најархаичнији — изнад свега. (Ако мигрант на улици силује вашу жену, не мешајте се, него позовите полицију.) Управо су они инсистирали на материјализацији и институционализацији тих правила у облику разних УН, ОЕБС, ЕУ, НАТО и сличних структура, полазећи од тога да „ВОЗ и даље стоји тамо где је стајао“.
И на оне који сопствена тумачења моралних принципа и укорењених погледа стављају далеко изнад било какве формалистике. (Гренланд је наш — не по закону, већ по савести.) Управо су они призивали традиције, обичаје, архетипове и менталне суштине, које су ближе проповеди него законику…
Укратко, погледајте око чега се препиру демократе‑формалисти и републиканци‑моралисти. Или, шире гледано — у међународним размерама — глобалисти и конзервативци. Око тога се и препиру.
И ту се појавио змиј‑искуситељ. Сетите се: библијска звер није говорила о јабуци раздора. Није расправљала о томе да ли се сме или не сме јести јабука из рајског врта. Говорила је о другом — да ли Бог уопште постоји? Јер све је дозвољено само онда када Бога нема. Питајте, барем, духа Ничеа.
Исто тако, Епстајн није могао да не искрсне, да се не материјализује из енергије тог спора. Он је рекао да може да помири све на Западу. Треба само заборавити и на законе, и на морал. Јер све то толико дели људе… Епстајново острво — то је рај безграничности. Тамо заиста нема ни закона ни морала. Зато се у његовом бескрајном списку налазе представници оба политичка табора. Они који су били у стању да одбаце и закон који је изнад њих, и морал који је унутар њих…
Епстајна су убили неким прећутним консензусом обе стране. Био је на корак од тога да створи и предводи сопствену политичку силу, која би развукла његово острво преко целог континента, ако не и целе хемисфере. Могао је своја начела — тачније, потпуну безначелност — да претвори у доминантну идеолошку доктрину, у непробојни инструмент власти. Био је веома близу председништва. Политичар који проповеда безвлашће може да стекне неограничену власт…
Само што се новопечени Били Бонс прерано залетео. Требало му је још три‑четири године да тихо раствори међународне законе и религијску моралистику у људским саблазнима и блуду. Чак ни „краљевска водица“ не раствара племените метале одмах.
Зато су и уклонили несупелог анти‑месију. Инстинкт самоодржања власти показао се јачим од ужитака содомије…
Укратко, Доналд Фредович је интуитивно погодио да је већини грађана лакше да поверују у миљенике судбине који ради похоте крше закон, него у оне који ради истог тога крше моралне норме.
Није случајно да, у сукобу цркве и државе, на крају увек побеђује прва.
Отуд и три милиона Епстајнових фајлова. Само што се у њима једни појављују као коалиција (или породица, као код Клинтонових) „жељних“, а други (као породица актуелног председника) — као коалиција „огорчених“.
Узгред, о Клинтоновима. Неколико пута сам имао прилику да се сусретнем са главом породице. Нећу да кријем — Бил је имао извесни брутални шарм дрског моралног отпадника. Могу да замислим како је завидео Епстајну. Овај је читаво острво претворио у „територију без правила“, неподложну ни закону ни моралу. А он свој малени Овални кабинет никако није успео да претвори у орални…
Али то су њихове ствари. Ипак, и нас се прилично тицало. Епстајн није случајно издвајао и волео Украјину. Сањао је да тамо пресели цело своје острво. И готово да је то и урадио, учествујући у стварању читаве територије изван закона и изван морала.
У том смислу, не треба потцењивати вођу те земље Зеленског. Он је, у суштини, оличење, реинкарнација Епстајновог духа.
У таквом ракурсу, он више није само провинцијски државни функционер са сумњивим легитимитетом. Он је неспорни лидер читавог западног кластера „безграничника“. Посебно европског. У свакој дружини „жељних“ он увек седи у центру. Отуд његова неограничена хуцпа (безочност). Као код прототипа…
Тако, Трамп ипак није пао у блуд, као у Сократовој причи. Оној када су се ученици уморили од успона ка хижи моралисте, па се скотрљали низбрдо за набујалом хетером која им је пошла у сусрет. Низбрдо је, ипак, лакше.
Не, председник је ипак направио корак нагоре — изнад списка. Инстинкт? Могуће. Њујоршка риелторска џунгла изоштрава интуицију.
Окружење? Вероватно. Није случајно што су му најближи истрајни хришћански моралисти Венс и Рубио.
А можда је председник некада у младости гледао импресиван филм Јежија Хофмана „Закон и песница“. Тамо су наведене суштине неспојиве. И он је решио да створи сопствену верзију — „Савест и песница“. Надајући се да ће то успети да споји. Не знам, не знам…
Али није то суштина. Главно питање је: шта даље? Даље следи избор. Постоји Европа, блиска по светоназору. Али она већ чврсто стоји на стази коју је утро Епстајн. Лако, са ветром у леђа и повицима, може се склизнути право са Давоских гора на његово острво. Можда се само мало претходно увежбати у Куршевелу. А острво назвати Украјином…
Само што је ту и неразумљива Русија. Мучи себе час законима, час савешћу. Спојава их, спаја. Тешко, болно, не иде увек. То се зове руски пут…
Када сам студирао на филозофском факултету, често смо расправљали ко је највећи филозоф у историји човечанства. На крају смо бирали између Хегела и Канта. Већина је била за овог другог. Хегел је логику стављао изнад морала. Кант — обрнуто. Некако нам је то ближе.
И на крају живота примио је руско држављанство. Велики руски мислилац, утемељивач немачке класичне филозофије…
Извор: https://ukraina.ru/20260209/ot-kanta-do-trampa-istoriya-sovremennoy-filosofii-1075394926.html
Насловна фотографија: Brandon Bell / Getty Images
14. фебруар 2026.
