Грчка као фронт-офис САД и Израела: дипломатска трагедија једне земље
Пише: Костас Исихос, члан Политичког секретаријата ЛАЕ–АА, бивши заменик министра одбране и бивши посланик, генерални секретар међународне организације Пријатељи Крима
Посета Зеленског Атини, а затим Паризу и Мадриду има суштински једну сврху, једну стратегију и један циљ: да тражи изворе војне опреме који ће ојачати већ уздрману украјинску НАТО војну машинерију у Украјини, кроз снабдевање противваздушним и противтенковским оружјем и свим другим што је у овом тренутку потребно како би се зауставио изгубљени рат — рат који је од свог почетка 2014. године тежио и наставља да тежи потпуном војном окружењу Русије од стране евроатлантизма. Такође, да убрза „вертикални коридор“ за снабдевање течним природним гасом (LNG) из Александруполиса ка Украјини, остатку источне Европе и балтичким државама.
Стратегија рата украјинске крајње деснице повезане са НАТО-ом није се ограничила на покретање и наставак крвавог рата у срцу Европе. Она је такође следила неонацистичку и крајње десничарску концепцију „чисте украјинске расе“ без језичких, верских или етничких мањина из других земаља и култура. Међу њима је била и значајна руски говорећа и руска мањина, која историјски постоји у овој земљи. Велика грчка мањина у Украјини такође је постала жртва крајње десничарских политика постсовјетских украјинских влада, нарочито оних које су се усклађивале са НАТО стратегијом.
Како сазнајемо из неколико, али откривајућих изјава новог амбасадора САД у Грчкој, постоји и настојање да се наметне енергетско гушење — у комерцијалном облику — Русије према Западу. То јест, да се заустави свака постојећа енергетска сарадња између Русије и Европске уније, сарадња која траје око 80 година, првобитно са Совјетским Савезом. Стратегија трампизма је да прошири снабдевање скупом америчком енергијом и угљоводоницима Европи и другим земљама у Азији, Африци и Латинској Америци, замењујући много јефтинију руску, иранску и венецуеланску нафту.
Ово није први пут да премијер земље, Киријакос Мицотакис, и влада Нове демократије интензивирају и настављају блиски савез наводно у корист наше земље, који у стварности штети међународном угледу Грчке — пошто су у прошлости честитали западном „хромом коњу“, Хуану Гваиду, самопроглашеном председнику Венецуеле. Пре неколико година, он је загрлио господина Мицотакиса и добио добре жеље грчке владе као амбициозни вођа пуча који се надао да ће преузети власт у Боливарској Републици Венецуели.
Ова трагедија у нашој спољној политици наставља се честиткама које је садашња влада упутила и недавној венецуеланској добитници Нобелове награде за мир, госпођи Мачадо, која наставља Гваидову стратегију, служећи интервенционистичким империјалистичким политикама у дугогодишњој патњи Венецуеле.
Шта рећи о најближем савезнику земље, Израелу Нетанјахуа, одговорном за геноцид, етничко чишћење, расизам, апартхејдске политике и колонизацију палестинске земље — стављајући данашњи Израел и његову владу међу најмрачније странице људске историје.

Фото: Амерички војни транспортни материјал у луци Александруполиса, Грчка
Једино што је остало садашњој грчкој влади јесте да успостави блиске односе и са господином Милејем, који се појавио као најочигледнији трамписта, проционистички крајње десничарски лидер — човек кога Трамп сматра својим политичким штићеником. Надајмо се да се то неће догодити, иако не можемо предвидети колико ниско влада Нове демократије може пасти на међународној сцени.
НАТО-усаглашени, проционистички, евроатлантски — верујући и претпостављајући да ће са таквим позицијама увек уживати подршку Вашингтона. Историја нас учи да Вашингтон увек настоји да има многе контролисане актере на домаћој политичкој сцени широм целог спектра, и у великој мери је то и постигао, пошто систематске опозиционе странке ретко артикулишу антиамерички, антиимперијалистички став било у теорији или у пракси. Наша земља такође не настоји да следи истински мултидимензионалну спољну политику у свету који би требало да промовише нуклеарно разоружање, смањење наоружања и елиминацију регионалних ратова, који се настављају умножавати и интензивирати.
Данашња Грчка веома подсећа на Кубу из 1957. године под диктатором Фулгенсиом Батистом, са присуством мафије у казино-капитализму тадашњег америчког протектората.
Недавни долазак у Атину нове амбасадорке САД, Кимберли Гилфојл, подсећа на то како је Вашингтон третирао — и још увек третира — протекторатске земље које желе да постану војна, енергетска и политичка упоришта америчког империјализма.
Да би наша земља опстала, постоји хитна потреба да се развију политике „одоздо“, са народом као протагонистом, како би се створили противотрови империјалистичкој доминацији која сигнализира огромне опасности за наш народ и за све народе региона.
Много рекламирана обећања госпође Гилфојл, амбасадорке САД у Грчкој, и грчке владе — уз тиху толеранцију, ако не и подршку, многих других системских НАТО странака — да Грчка постаје велики енергетски чвор (а у стварности се претвара у сервисну станицу за америчке и израелске енергетске и војне интересе у региону) јесу варљива. Грчка не само да не постаје енергетски чвор, већ суштински подсећа на веома релевантну грчку изреку: „чвор је стигао до чешља“ — што значи да се ситуација више не може игнорисати.
22. новембар 2025.