Александар Азадган: Које су могућности мира између Сједињених Држава и ДНРК

Пише: Александар Азадган

https://geostrategy.rs/sr/alexander-azadgan/

Александар Азадган је амерички академик, виши политички коментатор на глобалним информативним каналима и главни геополитички саветник Центра за геостратешке студије.

Апстракт

Односи између Сједињених Држава и ДНРК, која ће ради јасноће у наставку бити названа Северна Кореја, дуго су били обележени непријатељством, неповерењем и циклусима преговора и њихових прекида. Упркос неуспелим самитима, заустављеним споразумима и растућим нуклеарним претњама, могућност мира остаје кључна тема истраживања за научнике и креаторе политика. Овај чланак разматра историјске корене конфликта, структурне изазове помирења и потенцијалне путеве ка одрживом миру. Тврди се да, иако је тренутна денуклеаризација нереална, постепене мере изградње поверења, хуманитарна сарадња и регионални мултилатерални оквири могу поставити темеље за трајну стабилност.

1. Увод

Корејско полуострво остаје један од најмилитаризованијих региона на свету, а нерешено наслеђе Корејског рата из 1950–1953. године и даље обликује геополитику Источне Азије (Cumings, 2011). Сједињене Државе и Северна Кореја, које су технички и даље у рату због одсуства формалног мировног споразума, налазе се у односу дефинисаном нуклеарним одвраћањем и дипломатском нестабилношћу. Централно истраживачко питање гласи: могу ли Сједињене Државе и Северна Кореја реално постићи оквир за мир и које стратегије би то могле омогућити?

2. Историјска позадина

2.1 Ера Хладног рата

Од Корејског рата па кроз читав Хладни рат, односи између САД и Северне Кореје били су дефинисани војним сукобом и идеолошким ривалством. Америчко војно присуство у Јужној Кореји, у комбинацији са ослањањем Пјонгјанга на совјетску и кинеску подршку, учврстило је непријатељство као трајну одлику полуострва (Armstrong, 2013).

2.2 Оквирни споразум из 1994. године

Први значајан дипломатски пробој догодио се Оквирним споразумом из 1994. године, у којем је Северна Кореја замрзнула свој плутонијумски програм у замену за енергетску помоћ и кораке ка нормализацији односа (Oberdorfer & Carlin, 2014). Иако је споразум пропао почетком 2000‑их, показао је да реципрочно преговарање може привремено смањити тензије.

2.3 Шестострани преговори и даље

Шестострани преговори (2003–2009) имали су за циљ да мултилатерално реше нуклеарно питање. Иако је постигнут делимичан напредак, спор око редоследа корака — да ли САД треба да понуде уступке пре или после денуклеаризације — довео је до колапса преговора (Cha, 2018). Ови неуспеси поставили су основу за убрзани нуклеарни развој Северне Кореје током 2010‑их.

2.4 Трамп–Ким самити (2018–2019)

Самити у Сингапуру (2018) и Ханоју (2019) подигли су наду у могућност мира. Међутим, неслагања око обима укидања санкција и дефиниције денуклеаризације довела су до застоја (Revere, 2019). Упркос неуспеху, ови сусрети су показали да директан дијалог може бар привремено смањити тензије.

3. Изазови миру

3.1 Нуклеарно одвраћање и безбедносне дилеме

Северна Кореја сматра нуклеарно оружје кључним за опстанак режима. Сједињене Државе, напротив, виде га као дестабилизујуће и неприхватљиво. Ова асиметрија у перцепцији претње ствара безбедносну дилему која отежава компромис (Delury, 2021).

3.2 Узајамно неповерење

Деценије пропалих споразума и оштре реторике створиле су дубоко неповерење. Северна Кореја оптужује САД да настоје да промене режим, док Вашингтон сумња у искреност Пјонгјанга у преговорима (Snyder, 2018).

3.3 Регионална динамика

Кина, Русија, Јапан и Јужна Кореја имају сопствене интересе на полуострву, што додатно компликује изгледе за мир између САД и Северне Кореје. Кина, посебно, игра двоструку улогу — обезбеђује Северној Кореји економске везе, али истовремено подржава регионалну стабилност (Heo & Roehrig, 2014).

4. Путеви ка миру

4.1 Стабилна коегзистенција

Неки аналитичари сматрају да би САД требало да пређу са захтева за тренутну денуклеаризацију на политику „стабилне коегзистенције“. То би подразумевало одвраћање севернокорејског нуклеарног арсенала уз дипломатско ангажовање ради смањења ризика од ескалације (Mount & Reif, 2019).

4.2 Постепено јачање поверења

Уместо тежње ка „великим договорима“, корак‑по‑корак мере — као што су замрзавање ракетних тестова, отварање канцеларија за везу или размена хуманитарне помоћи — могле би створити замах. Чак и мали договори смањују погрешне процене и отварају пут ширим споразумима (Wit, 2019).

4.3 Хуманитарна дипломатија

Иницијативе као што су окупљање раздвојених породица, повратак посмртних остатака из рата и сарадња током пандемије могу хуманизовати односе и снизити политичке баријере (Smith, 2020). Ове мере ниског ризика, а великог утицаја, граде добру вољу без захтева за тренутним безбедносним уступцима.

4.4 Мултилатерални оквири

Мир може зависити и од укључивања односа САД–Северна Кореја у шири регионални безбедносни оквир. Механизам мира у Североисточној Азији, можда моделован по Уговору о пријатељству и сарадњи у Југоисточној Азији, могао би да институционализује норме ненападања и мирног решавања сукоба (Evans, 2019).

4.5 Технологије верификације

Нови алати за надзор, као што су неутрински детектори способни да прате активност реактора изван самих постројења, нуде иновативне начине за изградњу транспарентности без захтева за инвазивним инспекцијама (Bernstein et al., 2019). Такве технологије могу учинити ограничене споразуме о контроли наоружања изводљивијим.

5. Препоруке за политику

1. Декларација о окончању рата: симболичан, али политички снажан корак који би уклонио психолошке баријере за дијалог.
2. Хуманитарно јачање поверења: проширити помоћ у храни, медицинску сарадњу и контакте међу људима.
3. Дипломатска нормализација: отворити канцеларије за везу у Вашингтону и Пјонгјангу ради успостављања трајних комуникационих канала.
4. Фазна контрола наоружања: фокусирати се на ограничавање и замрзавање делова нуклеарног програма пре него што се пређе на потпуно разоружање.
5. Регионални безбедносни дијалог: створити мултилатерални форум за управљање кризама и подстицање транспарентности у Североисточној Азији.

6. Закључак

Изгледи за мир између Сједињених Држава и Северне Кореје су крхки, али не и немогући. Историјски примери показују да, када обе стране учине реципрочне уступке, тензије могу бити смањене. Ипак, неопходна је промена парадигме: уместо тежње ка тренутној денуклеаризацији, креатори политика треба да теже коегзистенцији, изградњи поверења и постепеном напретку. Само препознавањем безбедносних брига Северне Кореје, уз истовремено одржавање одвраћања, САД могу поставити темеље за трајан мир. Иако је пут дуг и испуњен препрекама, алтернатива — неконтролисано непријатељство и нуклеарна ескалација — много је ризичнија.

Референце

• Armstrong, C. K. (2013). Tyranny of the weak: North Korea and the world, 1950–1992. Cornell University Press.

• Bernstein, A., Hagmann, C., Heeger, K. M., Littlejohn, B. R., & Marleau, P. (2019). Colloquium: Neutrino detectors as tools for nuclear security. Reviews of Modern Physics, 92(1), 011003.

• Cha, V. (2018). The impossible state: North Korea, past and future. Ecco.

• Cumings, B. (2011). The Korean War: A history. Modern Library.

• Delury, J. (2021). Agents of subversion: The fate of North Korea’s reformers. Columbia University Press.

• Evans, G. (2019). Cooperative security in Northeast Asia: An ASEAN perspective. East Asia Forum.

• Heo, U., & Roehrig, T. (2014). South Korea’s rise: Economic development, power, and foreign relations. Cambridge University Press.

• Mount, A., & Reif, K. (2019). Toward a realistic U.S. policy on North Korea. Arms Control Today, 49(2), 6–13.

• Oberdorfer, D., & Carlin, R. L. (2014). The two Koreas: A contemporary history. Basic Books.

• Revere, E. J. R. (2019). The Hanoi summit—We asked experts what happened. Brookings Institution.

• Smith, H. (2020). Humanitarian engagement with North Korea: A pathway to peace? Asian Perspective, 44(1), 67–89.

• Snyder, S. (2018). South Korea at the crossroads: Autonomy and alliance in an era of rival powers. Columbia University Press.

• Wit, J. S. (2019). The road ahead for U.S.-North Korea diplomacy. 38 North.

ОДРИЦАЊЕ ОД ОДГОВОРНОСТИ (DISCLAIMER) 

Задржавам своје право, загарантовано Првим амандманом, да изражавам сопствене ставове о различитим питањима, посебно о контроверзним. Не промовишем, нити сам икада промовисао, нити ћу икада промовисати било чију „пропаганду“. Ја сам равноправан критичар и у потпуности финансијски и идеолошки независан и патриотски оријентисан амерички научник, чија је основна академска одговорност и морална обавеза да говори истину и подиже свест. Стално ме води стих из Јовановог јеванђеља 8:32: „Истина ће вас ослободити.“

Сходно томе, садржај свих мојих објава на друштвеним мрежама, телевизијских интервјуа, предавања, подкаста, вебинара, објављених чланака итд. (који су сви у мом личном својству) представља ИСКЉУЧИВО моје лично мишљење. Моји ставови не треба да се погрешно тумаче, погрешно представљају или искривљују као изјаве које промовишу (у име) БИЛО коју особу, БИЛО који политички циљ, БИЛО коју организацију, БИЛО коју владу или БИЛО коју државу. Супротне тврдње су у потпуности нетачне, представљају погрешно приказивање чињеница и сматрале би се клеветничким и увредљивим, односно нарушавањем мог личног и јавног угледа.

Ја једноставно користим своје право, загарантовано Првим амандманом, као поносан амерички грађанин — право на слободу говора и слободу мишљења. Ово одрицање од одговорности је ауторско дело Александра Азадгана и заштићено је ауторским правима.

Извор: Центар за геостратешке студије

8. фебруар 2026.