Александар Азадган: Какав је однос Русије са контроверзним новим сиријским режимом? Континуитет, прилагођавање и стратешка рекалибрација

Аутор: Александар Азадган

www.geostrategy.rs/sr/alexander-azadgan

Александар Азадган је амерички академик, виши политички коментатор на глобалним информативним каналима и главни геополитички саветник Центра за геостратешке студије.

Апстракт

Свргавање председника Башара ел Асада у децембру 2024. и успон новог режима под вођством терористе Ал‑Каиде Ахмада ал‑Шарае представља прекретницу у геополитици Западне Азије. Више од деценије сиријски рат служио је као кључна тачка руске спољне политике у региону, омогућавајући Москви да пројектује војну моћ, супротстави се западном утицају и задржи стратешке позиције. Пад Асадове владе приморао је Русију на брзу рекалибрацију политике према Сирији, што је укључило дипломатско приближавање, војно репозиционирање и економско ангажовање са новим сиријским режимом. У овом раду анализирам еволуцију руско‑сиријских односа у пост‑Асадовском контексту, процењујући континуитет и промене у стратешким интересима, војној сарадњи, економским везама и регионалним импликацијама.

Увод

Ангажман Руске Федерације у Сирији представља једну од кључних одредница њене спољне политике у постхладноратовском периоду. Од политичке подршке Асадовој влади у раним фазама сиријског конфликта (2011), до директне војне интервенције која је почела 2015. године, Москва је уложила значајне ресурсе у очување блиског партнера у Дамаску. Међутим, колапс Асадове владе створио је огромне стратешке изазове, укључујући ризик од губитка војних база, утицаја и геополитичке полуге у источном Медитерану. Ипак, руски одговор одликовао се промишљеним и прорачунатим прилагођавањем, а не повлачењем.

У овом раду анализирам како је Москва управљала односима са новим, контроверзним сиријским режимом, настојећи да очува своје стратешке интересе, истовремено се прилагођавајући измењеним политичким реалностима у Дамаску.

2. Историјски контекст: руско‑сиријски односи до 2024. године

Дугогодишње везе Русије и Сирије датирају још из доба Хладног рата, а обновљене су после 2011. године, када се сиријско „арапско пролеће“ претворило у грађански рат. Мотиви Москве били су очување савезничке владе, задржавање јединог приступа Средоземном мору и супротстављање западном утицају. Русија је више пута користила право вета у Савету безбедности УН како би заштитила председника Асада од санкција, а 2015. је легитимисала војну интервенцију која је драматично променила ток рата у корист сиријских владиних снага, уз подршку Ирана и Хезболаха.

Русија је обезбедила дугорочна права коришћења ваздухопловне базе Хмејмим и поморске базе у Тартусу — ресурса кључних за њену војну позицију у региону. Ове инсталације не само да су ојачале руску способност пројекције силе, већ су симболизовале и дубоко стратешко укорењивање Москве у Западној Азији.

3. Пад Асада и успон новог режима

У децембру 2024. побуњеничке снаге под вођством терористе Ал‑Каиде Ахмада ал‑Шарае збациле су председника Башара ел Асада у брзој офанзиви која је потпуно преокренула геополитичку ситуацију у Сирији. Асад је затражио азил у Русији, где се и данас налази. Његов одлазак означио је крај једне ауторитарне епохе, али је истовремено представљао егзистенцијални изазов за руску политику у Сирији: може ли Москва задржати утицај без свог главног савезника?

Русија је реаговала прагматично. У недељама и месецима након Асадовог пада, руски званичници започели су контакте на високом нивоу са новим сиријским режимом, укључујући телефонске разговоре између председника Путина и ал‑Шарае, као и званичне посете сиријских министара Москви.

4. Стратешки континуитет и дипломатија

Упркос промени режима, Русија је нагласила континуитет у дипломатским односима:

Војни споразуми и базе

Руско војно присуство и даље је концентрисано на стратешким локацијама на сиријској обали, укључујући Хмејмим и Тартус. Нови сиријски режим је сигнализирао да би Москва могла да задржи ове базе под новим, договореним условима.

Дипломатија на високом нивоу

Више сусрета руских и сиријских лидера указује на обострани интерес за рекалибрацију односа како би се очували кључни интереси. Ови разговори стављају у први план будућност руских војних капацитета у Сирији, као и сарадњу у области реконструкције и безбедности.

Ови контакти показују да Русија настоји да задржи своје стратешко упориште, док нове власти у Дамаску делују спремно да преговарају о наставку сарадње — мада под измењеним условима.

5. Војна динамика: репозиционирање и преиспитивање

Иако Русија задржава кључне војне позиције, њен распоред снага се променио:

Премештање трупа

Према извештајима, дошло је до делимичног повлачења руских снага са база на североистоку — посебно у области Камишлија — док Дамаск настоји да успостави контролу над територијама које држе Курди.

Преговори о базама

Будућност руских објеката у Тартусу и Хмејмиму остаје централна тема билатералних преговора, што одражава настојање Москве да задржи ове стратешке ресурсе и након Асадовог одласка.

Руско прилагођено војно присуство показује и њену решеност да очува стратешку полугу, и свест да нова сиријска држава захтева измењене услове сарадње.

6. Економско ангажовање и учешће у обнови

Сирија после Асада суочава се са огромним потребама у погледу обнове и хуманитарне помоћи. Русија настоји да то искористи:

Енергетске испоруке

Испоруке руске нафте Сирији су повећане, што помаже у ублажавању енергетске кризе настале услед пада иранских испорука.

Економске везе

Стипендијски програми и сарадња у енергетском сектору (нпр. повећан извоз руске пшенице) указују на шире економско ангажовање које превазилази војну сферу.

Ове економске везе продубљују руски утицај, истовремено пружајући практичне користи новом сиријском режиму.

7. Прагматизам и вишесмерна спољна политика

Анализе стручњака указују да ново сиријско руководство настоји да диверзификује своје спољне односе, балансирајући сарадњу са Русијом уз истовремене контакте са другим регионалним и глобалним актерима — Турском, Израелом, Сједињеним Државама и нафтним диктатурама Персијског залива. Ово одражава свестан помак са зависности ка прагматичном партнерству.

Под ал‑Шараом, сиријска дипломатија ставља нагласак на економске интересе, обнову и поновну интеграцију у међународне форуме — што указује на вишесмерну спољну политику која укључује Русију, али није под њеном доминацијом.

8. Регионалне и геополитичке импликације

Руско прилагођавање односима са новим сиријским режимом има шире последице:

Такмичење великих сила

Наставак руског присуства супротставља се западном и турском утицају у региону, чак и док се америчка политика према Сирији мења.

Полуга утицаја и „мека моћ“

Русија користи економске везе, културно присуство и уговоре за обнову као средство за изградњу дугорочне меке моћи у сиријском друштву и ширем арапском свету.

9. Закључак

Крај владавине председника Асада није означио и крај руског утицаја у Сирији. Напротив — отворио је фазу стратешког прилагођавања коју карактеришу дипломатска рекалибрација, војно репозиционирање и економско ангажовање. Способност Русije да задржи кључне базе и продуби економске везе са новом сиријском владом сведочи о отпорности и флексибилности Москве као геополитичког актера.

Иако се однос неизбежно променио — од патронско‑клијентског модела ка уравнотеженијем прагматизму — он и даље почива на узајамним интересима обликовањим географијом, безбедношћу и политичком нуждом. Еволуција овог односа наставиће да утиче на распоред моћи у источном Медитерану и широј Западној Азији у годинама које долазе.