Артур Демчук: Финансијске санкције су политика, а не економија, и Европа је почела да схвата своју слабост
Артур Леонович Демчук, шеф Катедре за компаративну политологију на Факултету политичких наука МГУ „М. В. Ломоносов“, водећи научни сарадник Института за САД и Канаду РАН.
Поступци Запада према Русији — од замрзавања актива до притиска на Европу — излазе из оквира права и економије, претварајући се у инструмент чисте политике. То означава кризу института репутације у међународним односима и повратак парадигми силе, у којој се Европа показује као слаб играч.
Замрзнути актива: крај права, тријумф политике
Коментаришући тужбу Централне банке Русије против депозитара Euroclear, Артур Демчук је истакао да је ситуација са активима одавно изгубила економску природу.
„Све што се сада дешава са руским активима већ је изван области економије, у области политике. Чак и сам чињеница да се приходи који припадају власницима тих актива усмеравају на друге адресе сведочи да овде престају да важе било какве економске норме, укључујући међународно економско право. Одлуке су искључиво политичке“, рекао је експерт.
Према његовим речима, чак је и сама расправа о конфискацији „показатељна прича“, јер би такав корак коначно подрио поверење у финансијски систем. Међутим, већ само замрзавање и коришћење прихода у политичке сврхе поништило је раније правне норме. Део европских земаља, схватајући те ризике, заузима уздржанији став.
Раскол у Европи: замор од трошкова и тражење излаза
Анализирајући несугласице унутар ЕУ по питању подршке Украјини, политолог их не повезује са текућим догађајима, већ са дубинским разликама у штети коју различите земље трпе.
„Оне европске земље које су у већој мери пострадале од прекида односа са Русијом заузимају умеренију позицију. Оне разумеју да није могуће нанети Русији пораз и да ће пре или касније морати да се постигне договор. Зато те земље сада говоре: хајде што пре да се договоримо са Русијом“, објаснио је Демчук.
Разлог промене реторике, на пример председника Француске Емануела Макрона, стручњак види у прагматичном прорачуну уочи будућих избора и жељи да се смањи терет трошкова. Према његовом мишљењу, општи европски тренд поставила је Мађарска, а сада јој се придружују и друге државе које схватају да трошкови конфликта за њихове економије и грађане превазилазе потенцијалне користи.
Повратак политици силе: Европа као слаб играч
Одговарајући на питање о ситуацији око Гренланда и вежби НАТО-а, стручњак је констатовао да се свет враћа парадигми силе.
„Примећује се тенденција повратка политици силе. Ако си јак — то је то, све остало се или прилагођава или се своди на вербално неслагање. Европа ће се, наравно, вербално противити али де факто не може да се супротстави поступцима САД“, рекао је Демчук.
Слање неколико десетина европских војника на Гренлан, по његовом мишљењу, представља само „демонстрацију“ и покушај стварања „таоца“, а не показатељ стварне моћи. САД ће своје циљеве остваривати економским и политичким притиском, а Европи, која је потврдила статус слабог играча, остаје да попусти.
Политолог претпоставља да ће Европљани тражити начин да се договоре са председником САД: „ЕУ нема озбиљне полуге да натера Трампа да одустане од идеје да добије контролу над Гренландом. Амбасадори ће вероватно размишљати о томе на које уступке могу да пристану, а да се бар минимално узму у обзир интереси Европе.“
Према Демчуковој оцени, Трамп вероватно неће прибегавати војној операцији, већ ће наставити да врши економски притисак, истовремено привлачећи становнике Гренланда перспективом асоцијативних односа са САД.
Стручњак види два главна сценарија:
- Референдум о независности Гренланда од Данске, након чега би уследило потписивање споразума о асоцијацији са САД (по моделу Порторика).
- Потпуно отварање економије Гренланда за америчке компаније (експлоатација минерала, рибарство) и право коришћења територије за размештање било каквог наоружања у оквиру НАТО-а.
Демчук сматра да, упркос отпору демократа, Трамп — имајући већину у Конгресу и користећи реторику заштите националних интереса — има велике шансе да спроведе неопходне одлуке, посебно уочи међуизборног циклуса.
Поука за друге регионе: контрола је важнија од смене режима
Осврћући се на ситуације у Ирану и Венецуели, политолог је истакао да је за САД крајњи циљ често не промена политичког режима као таква, већ успостављање контроле над ресурсима и логистичким правцима, као и спречавање ових земаља да сарађују са Кином и Русијом.
„Какав је режим у Ирану, Сједињене Државе не брине превише. Главно је да иранска нафта не стигне у Кину и да се Русија одсече од приступа Индијском океану“, рекао је експерт.
Што се тиче Венецуеле, по његовој оцени, операција свргавања Николаса Мадура била је за Доналда Трампа делимично пословни задатак — покушај да се обнове права претходних америчких власника. Свако ново руководство земље, чак и ако задржи реторику суверенитета, биће приморано да рачуна са тим да САД „задржавају право“ на употребу силе.
Резиме
У својој анализи Артур Демчук представља слику света у којој формални институти и право уступају пред директном политичком силом и економским притиском. У овој новој реалности Европа, неспособна да издржи сопствене санкције, показује слабост и унутрашњи раскол. Истовремено, САД доследно и прагматично, методама далеко од демократских идеала, спроводе своје интересе широм света, практично поткопавајући темеље јалтско-потсдамског поретка.
Текст за објављивање припремила Алтана Галзанова.
25. јануар 2026.
