Драгана Трифковић: Гренланд као индикатор глобалних промена
Пишет: Драгана Трифкович, генеральный директор Центра геостратегических исследований
Амерички заокрет и Гренланд као симптом, не ексцес
Амерички интерес за Гренланд не представља екстравагантну или импровизовану идеју везану искључиво за политички стил Доналда Трампа, већ јасну манифестацију дугорочне стратешке оријентације Сједињених Држава. Трампови јавни потези и изјаве само су оголили оно што је унутар америчких стратешких кругова већ дуже време присутно: прелазак са идеолошког интервенционизма на отворену геополитичку реалполитику. У условима убрзане мултиполаризације света, Вашингтон све мање посматра савезништва као вредносне заједнице, а све више као инструменте за очување глобалне позиције САД. Гренланд се у том контексту појављује не као дипломатска провокација, већ као логичан елемент америчког стратешког преусмеравања ка Арктику, ресурсима и контролним тачкама нове глобалне конкуренције.
Зашто је Арктик постао централно геополитичко поље
Арктик је у последњој деценији прерастао из периферне зоне међународне сарадње у једно од кључних поља глобалне геополитичке конкуренције, пре свега због споја климатских, енергетских и безбедносних фактора. Топљење леда отвара нове поморске руте које драстично скраћују време транспорта између Европе и Азије, док истовремено чини доступним огромне резерве нафте, гаса и стратешких минерала. За велике силе, Арктик више није „будући потенцијал“, већ простор у коме се већ сада дефинишу односи моћи. У том контексту, контрола над арктичким тачкама – попут Гренланда – добија значај не само економског, већ и војно-стратешког карактера, јер омогућава надзор над поморским путевима, радарским системима и пројекцијом силе у ширем евроатлантском простору.
Стратешки интереси Русије на Арктику и управљање конфронтацијом
За Русију, Арктик представља простор од виталног стратешког значаја, како у економском, тако и у безбедносном смислу. Руска Федерација има најдужу арктичку обалу, која чини више од половине укупне обале Арктичког океана, што јој обезбеђује директан приступ Северном морском путу и контролу кључних поморских коридора, чинећи Арктик централним за развојни потенцијал Русије. Истовремено, Русија је развила прагматичну сарадњу са Кином на Арктику, пре свега у сфери енергетике, инфраструктуре и поморске логистике, што Пекингу омогућава присуство у „поларној“ зони без директне војне пројекције силе. Паралелно с тим, упркос дубокој конфронтацији са НАТО-ом, Москва и Вашингтон су у више наврата показали способност да на Арктику одрже канале комуникације и ограничене договоре о безбедности и спречавању инцидената. Управо ти механизми представљају пример менаџмента конфронтације: конкуренције без директне ескалације, у којој Арктик функционише као простор контролисаног ривалства, а не отвореног сукоба.
Руска реакција на америчке потезе око Гренланда и динамика контролисане конкуренције
Трампови предлози о Гренланду изазвали су у Москви пажљиво, аналитичко посматрање, а не импулсивну реакцију. Кремљ је, преко званичних портпарола, нагласио да САД имају „историјске и геополитичке интересе“ у региону, али да Русија нема намеру да директно учествује у спору око статуса острва. Путин је додатно нагласио да питање Гренланда има историјски континуитет – подсећајући на време када су САД, приликом преговора о куповини Аљаске, показивале интерес за Исланд и Гренланд. Он је такође истакао да на Гренланду живе аутохтони северноамерички народи, те да решавање будућности острва мора да буде у надлежности САД и Данске, а не Москве. Истовремено, руски званичници су указивали на потенцијалну нестабилност коју једнострани амерички потези могу унети у Арктички регион и унутар НАТО-а. У овом контексту, Гренланд се посматра као пример ширег феномена: стратешке конкуренције која се мора пажљиво усклађивати, где велики актери могу имати конфликтне интересе, али истовремено одржавају комуникацију и споразуме ради избегавања директне ескалације.
Упоредна перспектива – Гренланд и Украјина
За Русију, Гренланд није предмет територијалних амбиција, већ се посматра кроз призму стабилности Арктика и заштите руских интереса. Москва схвата да САД имају геополитичке разлоге за присуство на острву и да њихове акције нису импулсивне, већ део дугорочне арктичке стратегије. У том контексту, руски приступ је прагматичан: прати се развој ситуације, оцењују се могући ризици за регионалну стабилност и НАТО, али се избегава директно укључивање. Истовремено, искуство са Гренландом служи Русији као индикатор односа великих сила у питањима стратешких зона интереса, што директно утиче и на позицију Москве у украјинском сукобу. Показује се да Русија остаје при својим захтевима: преиспитивању политике ширења НАТО-а, инсистирању на уважавању безбедносних потреба и поштовању националних интереса, при чему удаљени регионални спорови – као што је Гренланд – омогућавају да се такви интереси артикулишу кроз дипломатско и стратешко управљање конкуренцијом, без директне конфронтације. Отварање питања Гренланда фактички јача стратешку преговарачку позицију Москве по питању Украјине.
Руска перцепција раскола унутар Запада
Русија прати америчке потезе у вези са Гренландом као индикатор дубоких подела унутар западне сфере. Питање показује могућу тензију између САД и Данске, чиме се доводи у питање једногласна примена члана 5 НАТО-а и стратегијска координација у арктичком региону. Руски званичници коментаришу ову ситуацију као знак слабости и раскола унутар Запада, истичући да Европа понекад поступа селективно и двоструко у примени међународног права. Министар спољних послова Сергеј Лавров је, поводом америчких и европских потеза у Арктику, рекао:
„Када један део Запада признаје независност Косова и сматра да је то легитимно, а истовремено критикује друге промене територијалног суверенитета, ствара се очигледан прецедент селективног права који поткопава кредибилитет међународног права“.
У том контексту, Москва повезује ставове Запада о Гренланду са примером Косова, указујући да се легитимитет критика и захтева за поштовањем међународног права не примењује доследно, чиме се истиче подела и слабост западне стратегије.
Слабљење Европе и терет Украјине
Европа се све више суочава са изазовима у односима са САД у одквиру евроатлантске заједнице. Док формално остаје део Атлантске алијансе, она све више сама носи терет украјинског сукоба – војни, финансијски и миграциони. Континуиране санкције против Русије, раст цена енергената и економска зависност од спољних извора довели су до значајних губитака у индустрији, трговини и буџетским издвајањима, истовремено стварајући политички и социјални притисак унутар земаља чланица. Критички гледано, Европа често делује као подређени партнер САД, примајући велике обавезе у оквиру НАТО-а без стварне могућности да самостално дефинише дугорочну стратегију. Ово ограничење показује колико је Западна Европа постала зависна у спољнополитичком одлучивању и колико је тежак терет Украјине пребачен на њу, без јасне користи за сопствену безбедност и економску стабилност. Последњи позиви европских лидера за обнову дијалога са Русијом о стратешким питањима, као што су енергетика и безбедност, показују да је свест о потреби аутономнијег приступа већ присутна, али да је Европа још увек у позицији да мора да балансира између притисака САД и сопствених интереса.
Балкан и Србија у новом евроатлантском контексту
Балкан се поново враћа улози „сиве зоне“, не фронта: САД све више пребацују фокус на велике глобалне тачке – Кину, Арктик и Блиски исток – и Балкан губи статус приоритета, али остаје стратешки осетљив. Европа, препуштена да управља регионом, нема ни јединство ни капацитет за одлучна решења; политика проширења је замрзнута, а притисци на Србију постају хаотични и мање предвидиви. Косово остаје замрзнути конфликт и инструмент притиска, али не и приоритет Запада, што Србији пружа простор да инсистира на Резолуцији 1244 и игра дугорочно. Русија и Кина користе регион пре свега дипломатски и економски, без намере за директан сукоб са НАТО-ом, док НАТО остаје војно присутан али без јединствене политичке визије – више да контролише него да решава. У таквој ситуацији, најрационалнија стратегија Србије је стабилна неутралност, избегавање сврставања, јачање институционалне стабилности и способност да води активну, али ненаметљиву дипломатију са свим великим и регионалним актерима.
Синтеза глобалне и регионалне динамике
Амерички потези на Гренланду, Индо-Пацифику и према Украјини показују да САД прихватају да свет више није униполаран, али не признају мултиполарност као равноправан поредак. Вашингтон управља конкуренцијом са Русијом и Кином прагматично, кроз договоре и избегавање директних сукоба.
Потези Доналда Трампа према Венецуели и Канади додатно осветљавају логику америчке реалполитике у условима мултиполарног света. Притисци на Каракас, укључујући санкције и покушаје политичког преобликовања режима, не односе се на питања демократије, већ на настојање САД да ограниче и потисну растући кинески утицај и инвестиције у Јужној Америци, посебно у енергетском и инфраструктурном сектору. Истовремено, Трампова изјава да би Канада могла да постане „51. држава САД“, ма колико звучала провокативно, уклапа се у обновљену логику Монроове доктрине, према којој Вашингтон западну хемисферу посматра као сопствену зону виталних интереса. Ови сигнали указују да САД настоје да консолидују контролу над читавим америчким континентом – од Канаде до Јужне Америке – како би осигурале стратешку позадину у глобалној конкуренцији са Кином и Русијом, потврђујући да регионална доминација остаје темељ америчке глобалне моћи.
Питање Гренланда и реакције великих сила директно показују како модерна геополитика функционише кроз комбинацију економских стимулација, дипломатског маневрисања и стратешког праћења интереса, а не директне конфронтације. Руски извори идентификују три сценарија за будућност острва: економски договор САД и Данске (са америчком понудом од 700 милијарди долара), мало вероватан војни сукоб и трећи – директан договор САД са становницима Гренланда уз референдум и брзу акцију (кримски сценарио).
Европа губи статус равноправног стратешког партнера, док НАТО остаје војни механизам без јаког политичког јединства. Трампов приступ није изузетак, већ оголела верзија дугорочне америчке стратегије – савези су средство за пројекцију моћи. Русија и Кина се третирају као конкуренти чији интереси морају бити узети у обзир, а не као непријатељи које је могуће сломити.
За Србију и Балкан, ова динамика указује на могућност да се користи простор у „сивим зонама“ као место тактичког маневра: стабилност, неутралност и дугорочно планирање остају главни ресурси, док крупни глобални процеси – било у Арктику, било у Украјини – одређују контуре политичке реалности и отварају прилике за независну, али пажљиво усмерену дипломатију.
Источник: Центр геостратегических исследований
22. јануар 2026.
