Модест Колеров: Смрт државе и судбина народа – Русија и Србија у огледалу историје

Аутор Модест Колеров је магистар историје, активни државни саветник РФ Прве класе. Атор је и коодинатор неколико информационих пројеката од 1999. године до данас, између осталог од 2002. до 2022. године (са неколико година прекида) био је главни уредник информационе агенције РЕГНУМ. Од 2005. до 2007. године био је начелник Управе администрације председника за међурегионалне и културне везе са страним земљама. Од децембра 2022. године главни је уредник ИА ОСТКРАФТ.

Савезна Руској Царевини Србија 1915. године отступила је пред агресијом савезница Немачке – Аустроугарском и Бугарском. Са територије Србије повукла се армија, држава и цивилно становништво – око 250 000 људи од 3 укопно три милиона, колико је живело у земљи, тачније око 8% становништва. Тај егзодус добио је име „Албанска Голгота“: 70 000 људи умрло је у путу.

Како да руски човек то разуме? Он може да упореди то са одласком Беле армије и цивила из Русије после њиховог пораза у Грађанском ратуу 1917-1920-1922. године против Црвене армије. Њихов максимални број савременици су проценили у границама од два до три милиона људи од укупног броја становника тадашње Русије која се распала и од које су све већ одвојиле Финска, Руска Пољска и Грузија – отрпилике 150 милиона, тачније око 2%. Али и тај број постао је тешка историјска траума за наш народ. А српских 8% за Русију тог времена значило би 12 милиона људи. И то је, наравно, катастрофа. Нарочито у контексту жртава нашег Грађанског рата, којих је било око 20 милиона.

Зато ми можемо да схватимо наш братски српски народ боље од многих на овој планети. Срби су преживли Смрт Домовине. Али не и смрт нације. Великог француског социолога, у Рату блиског сарадника Де Гола, Рајмона Арона (1905-1983) пред крај живота питали су зашто се 1940, у Другом светском рату, Француска предала Хитлеру? Он је договорио на начин који ја могу да тумачим као смрт нације. Јер Француска је била међу победницама 1918. године у Првом светском рату, архитекта новог света 1919. године. Али Француска је издала Чехословачку 1938. године. Француска је издала Пољску 1939. године. Али спремала се да нападне на СССР 1939-1940. године. И Француска се брзо предала 1940. Рајмон Арон објаснио је ту капитулацију Француске тешким жртвама Првог светског рата и тиме што су после 1918. године Французи рекли себи: „никад више“. То признање одразило је колонијални РАСИЗАМ Француске, јер она је била спремна да води рат против СССР, после Другог светског водила је и тоталне ратове у Вијетнаму и Алжиру. И тај расизам Француске био је расизам јарца, који је капутулирао пред Хитлером. И дао му је на фронт стотине хиљада својих војника.

Сећам се да сам као историчар питао мог драгог покојног друга, истакнутог спрског и руског историчара Мирослава Јовановића (1962-2014): ко је пошао да служи окупаторима Србије 1915. године? Он, истраживач руске емиграције, одлично је знао да су у СССР хитлеровци могли да добију на службу до једног милиона издајника од локалних становника СССР (не рачунајући отеране на рад у Немачку) и идејних противника СССР из емиграције. И схватао је унутрашњи смисао мог питања. Одговорио је: окупатори су узели на службу не Србе, а исељенике из Босне и Херцеговине. 1941. година је показала да је српски народ, заједно са другим народима Југославије, жив и способан да се бори против Хитлера сам и на својој земљи.

Управо зато је он постао жртва геноцида „србосека“ на свом путу ка слободи. А хитлеровски Французи и власовци разне врсте постали су саучесници геноцида. У протеклих 35 година СССР и Русија преживели су нове унутрашње ратове и распарчавање. Југославија и Србија преживеле су ново распарчавање и агресију. Нећу рећи ништа ново ако поновим: ми никада ни у чему нисмо били идеални и ослобођени од греха, али убиство наших држава УВЕК је имало саучеснике на Западу, који су се у пракси борили не за нашу слободу, већ за наш пораз, распарчавање и смрт државе. Они су нам одувек желели смрт. И ми смо се често стајали на њеном прагу. Азбука историје говори сваком ко се потруди да прочита бар наслове школских уџбеника: државе и народи су смртни.

И нема буквално ни једног јединог основа да се надамо да ће непријатељ опроситити Русији и Србији, чим оне капитулирају пред њим. Он не уништава нас и наше народе зато што (за сада?) није у стању да то учини. Он се не може купити, од њега се не може измолити опроштај, не можемо му се продати ради опстанка, да ступимо на службу „србосецима“ и затим остатак живота да проживимо не скривајући се такође је немогуће. Немогуће је ступити у НАТО и Европску унију да би се после служило њиховом лицемерју у својству најпроданијег и најлицемернијег лицемера и преживети при томе. Глуп је онај ко то не схвата или се прави да не схвата. Онај ко хоће да прода своју земљу Западу непријатељ је земље. На срећу, он ће бити кажњен. То ће учинити сам непријатељ. Али земље коју он прода више неће бити.

Источник: https://srbin.info/albanska-golgota-srbije-iz-1915-godine-moze-da-se-nastavi/

Насловна фотограгија: Corfu museum „Serbs on Corfu from 1916 -1918“

15. октобар 2025.