Јевгениј Рјабинин: Геополитички утицај Србије у балканском региону у контексту трансформације система међународних односа

Центар за геостратешке студије из Србије у сарадњи са Координационим саветом невладиних организација Русије и Омладинским центром за противдејства информационим претњама (РФ), организовао је 9. октобра округли сто у Москви на тему: „Дијалог о будућности Србије“.

Евгений Рябинин, доцент Мариупољског државног универзитета, руководилац Руско-балканског привредног клуба у излагању „Геополитички утицај Србије на Балкану у контексту трансформације система међународних односа“ поставља Србију у оквиру прехода ка мултиполарном свету и наглашава да ће у новој архитектури међународних односа кључну улогу имати унутрашња отпорност суверених држава. Његово излагање преносимо у целости.

Геополитички утицај Србије у балканском региону у контексту трансформације система међународних односа

Након окончања епохе биполарног система међународних односа, који је повремено био обележен високим степеном напетости у односима између СССР-а и САД, а који се пре свега испољавао кроз конфликте на територији трећих земаља (Кореја, Вијетнам, Авганистан), политички стручњаци и обични грађани почели су да говоре о могућности „кантовског“ вечног мира.

Међутим, управо је рушење равнотеже снага — која је многе државе одвраћала од војних интервенција — довело до експоненцијалног раста оружаних сукоба у различитим регионима света. Војни конфликти на територији бившег Совјетског Савеза, Југославије и афричког континента одликовали су се изузетном жестином и суровошћу, не заостајући за зверствима из Другог светског рата, а понекад их чак и надмашујући.

Савремени свет се данас налази у стању политичке турбуленције. Са великом дозом сигурности може се тврдити да се формирање новог светског поретка након Јалтско-Потсдамског система међународних односа одужило и да се налази у стању перманентне трансформације, чији је крајњи циљ територијално разбијање Русије и, у извесној мери, Кине — након чега би нови светски поредак био успостављен на дужи временски период.

Након говора В. Путина на Минхенској конференцији о безбедности 2007. године, свет је ушао у активну фазу своје трансформације, која се огледа у три конфликтне ситуације:

1. Конфликти на постсовјетском простору (руско-грузијски, руско-украјински, нагорно-карабашки);
2. „Арапско пролеће“, које је довело до: а) претварања Либије и Сирије у пропале државе (failed states), б) територијалног ширења утицаја Исламске државе (забрањене на територији Руске Федерације);
3. Јачање агресивне спољне политике Израела на регионалном нивоу у контексту реализације концепта Великог Блиског Истока.

У овом контексту може се изнети претпоставка о будућем облику светског поретка. Данас посматрамо тенденцију ка повратку биполарном систему међународних односа, у условима јачања регионалних полова утицаја.

Многи стручњаци истичу да свет будућности представља свет мултиполарности, а данас већ можемо уочити тенденцију формирања нових полова утицаја — превасходно на регионалном нивоу. Државе као што су Саудијска Арабија, Израел, Иран, Бразил, Индија, Јапан, Немачка и Јужноафричка Република могу претендовати искључиво на регионални утицај.

Упркос очигледној чињеници о мултиполарности, истовремено се формира глобална биполарност. Данас је већ уобличен појам „колективног Запада“, чији је центар Сједињене Америчке Државе, док су Велика Британија и Европска унија његови главни сателити и изразитељи америчких интереса.

Узимајући у обзир заједничке интересе Русије, Кине, Саудијске Арабије, Белорусије, Кувајта и Ирана, може се говорити о формирању „колективног Истока“, који настоји да брани сопствене интересе без обзира на западне приоритете. Ипак, још је рано говорити о јединству колективног Истока по узору на колективни Запад, јер тренутно јединство произилази из потребе за удруживањем снага пред заједничким противником. Чланице Истока су међусобно веома различите по менталитету, светоназору и степену развоја, што отвара простор за могућа размимоилажења по кључним питањима у будућности.

На недостатак јединства указује и пример Саудијске Арабије, која је, иако позвана да се придружи БРИКС-у, ове године одлучила да се уздржи од чланства. Руководство те земље настоји да маневрише у сложеној геополитичкој ситуацији. С друге стране, то може бити и реакција на чланство Ирана у ШОС-у и његово прикључење БРИКС-у, с којим Саудијска Арабија има дубоке противречности. Све то указује на недостатак кохезије унутар колективног Истока.

Међутим, ни колективни Запад није био јединствен током последњих тридесет година — посебно у вези са операцијама у Авганистану и Ираку. Данас, на пример, Мађарска индиректно подржава Русију у њеном конфликту са Украјином.

С обзиром на наведено, може се закључити да ће свет у блиској будућности, с једне стране, поново постати мултиполаран, јер више не постоје државе снаге СССР-а и САД-а, а с друге стране, биће биполаран у смислу интереса и задатака блокова који представљају Запад и Исток. Географски гледано, земља која се налази на Истоку (Јапан, Јужна Кореја) може се приклонити западном блоку, док држава географског Запада или Југа (Бразил, Јужноафричка Република) може тежити сарадњи са колективним Истоком.

Земље Латинске Америке, као и део афричких и блискоисточних држава, подсећаће на покрет несврстаних — настојаће да остану на дистанци од конфронтације између Запада и Истока, мада ће се у већој мери приклањати Истоку, у сарадњи с којим ће имати више аутономије у спровођењу унутрашње и спољне политике. Правци кретања Латинске Америке биће посредно условљени позицијом Бразила као најразвијеније државе региона.

Индија, као чланица и ШОС-а и БРИКС-а, највероватније ће наставити политику несврставања, као у време „хладног рата“, али ће се више приклањати колективном Истоку, тражећи компромисе с Кином и подржавајући политику БРИКС-а.

На заседању Валдајског клуба 2023. године представљен је извештај о будућем светском поретку под називом „Сведочанство зрелости, или Поредак који још није постојао“. Централна идеја извештаја је да ће будући свет бити лишен хијерархијске структуре. Међутим, према мишљењу аутора, свет ће остати хијерархијски, али ће регионални актери добити више слободе у спровођењу сопствене спољне политике.

Кенет Волц је сматрао да мултиполарни систем провоцира највећи број конфликата. Ипак, мултиполарност — без обзира на став према њој — класичари су одувек сматрали историјском нормом.

Најважнији фактор међународног живота постаће унутрашња стабилност његових учесника — суверених држава, без обзира на начин на који се она постиже. Првенствено се мисли на отпорност на изазове унутрашњег порекла; способност да се одупре спољном притиску долази тек на другом месту. Визија будућности захтева високу унутрашњу отпорност држава — то је показатељ квалитета државне изградње и друштвеног уређења. Цена унутрашњих грешака значајно расте, између осталог и зато што умањује способност флексибилне сарадње са различитим спољним партнерима.

Поставља се питање — које место ће Србија заузети у новој архитектури међународних односа? Своје време, Јосип Броз Тито је изјављивао да му је циљ да изгради снажну Југославију, али да при томе ослаби Србију. Догађаји из 1990-их показали су да је у томе успео. Неонацистичка власт у Хрватској починила је геноцид над Србима у Српској Крајини и у Босни и Херцеговини. Геноцид се наставио на Косову и Метохији уз директну агресију НАТО-а. Демографска криза у Србији доприноси смањењу српског становништва и расту албанског, што у будућности може довести до територијалних губитака.

Савремено државно руководство полако, али сигурно дреифује ка Колективном Западу. У последње време, Александар Вучић је јасно сигнализирао своје приоритете када је отказао посету Москви због доласка Урсуле фон дер Лајен у Београд. Тај чин представља озбиљну дипломатску увреду Москви. Поред тога, 7. октобра, на седници српског парламента, од 113 посланика само 13 је било спремно да у дневни ред уврсти предлог резолуције о приступању Србије БРИКС-у. Апсолутна већина није желела ни да размотри то питање. Могуће је да Вучићева влада спроводи инструкције из Брисела о постепеном удаљавању од блиске сарадње са Русијом у замену за наду у европску будућност државе. Оваква геополитичка колебања подсећају на спољну политику Украјине у периоду од 1991. до 2014. године.

У том контексту поставља се питање — може ли Србија у садашњим условима бити озбиљан регионални актер?

Да би ојачала своју позицију, Србија би требало:

• Да заузме јасну позицију по кључним питањима међународне политике — не учествовати на самитима Југоисточне Европе који су отворено проукрајински;
• Да обустави испоруке наоружања трећим земљама које то оружје касније прослеђују Украјини;
• Да започне процедуру приступања БРИКС-у;
• Да скрене пажњу светске јавности на континуирани геноцид над Србима на Косову и Метохији; да стално подсећа на тај факт, изнесе га пред УН и захтева повратак Срба у КиМ, уз заштиту српске војске ради спречавања насиља над Србима. Исто важи и за заштиту архитектонских споменика који се уништавају;
• Да заузме чврсту позицију у вези са ситуацијом у Републици Српској. Тренутно државно руководство не предузима никакве кораке у подршци Милораду Додику, што се може тумачити као одрицање од српских интереса у замену за проевропске перспективе. Потребна је свеобухватна подршка Републици Српској, укључујући организовање референдума о изласку из БиХ и прикључењу Србији;
• Да скрене пажњу светске јавности на постојање „успаваних“ ћелија исламиста у Босни, које су спремне да у било ком тренутку започну оружани сукоб ради гушења отпора Републике Српске и њеног уништења као ентитета;
• Да иницира оснивање Лиге словенских држава балканског региона (Србија, Црна Гора, БиХ, Северна Македонија) ради промоције и заштите културних интереса ових земаља.

Само активна геополитичка позиција Србије у фази реформатисања међународног система може омогућити држави да одигра посебну улогу у балканском региону.

Источник: Центр геостратегических исследований

29. октобар 2025.