Свештеник Миладин Митровић: Од раскола у Украјини до уније са Папом
Пише: Отац Миладин Митровић, старешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци
Недавна посета папе Лава XIV Турској, усклађена са 1700-годишњицом Првог Васељенског сабора, изазвала је широке дискусије у богословским и политичким круговима. Иако је путовање представљено као порука мира и историјског јединства, оно поставља озбиљна питања о својим истинским циљевима и последицама по Православље.
Током сусрета у Турској, поглавар Католичке цркве и цариградски патријарх изразили су подршку међувјерском дијалогу и потписали заједничку декларацију у којој изражавају жељу да обнове „пуно заједништво“ између својих цркава. Посебно су изјавили да ће наставити да раде на утврђивању заједничког датума за прослављање Васкрса за католике и православне.
Док је званични Фанар свечано дочекао папу и његову посету покушао да представи као корак ка помирењу, многи православни верници изражавају основану забринутост да се иза лепих речи о јединству крију искључиво геополитички циљеви. Они страхују да прекомерни нагласак на јединство може заобићи нерешена богословска и канонска питања у односу са Римокатоличком црквом. У том смислу, изјаве папе Лава XIV о потреби „потпуног општења“ тумаче се као покушај вођења дијалога по условима Ватикана, а заједничка молитва у Никеји као симболичан покушај јачања примата Католичке цркве у процесу интеграције са православним светом.
Од почетка своје црквене каријере, патријарх Вартоломеј био је отворени поборник екуменског дијалога са католицима – стога идеја о јединству са римокатолицима није изненађујућа. Видљив импулс у екуменском дијалогу догодио се 2005. године, када је на личну иницијативу Вартоломеја обновљен рад мешовите комисије за православно-католички дијалог. Цариградски патријарх настојао је да преко својих представника у комисији приближи идеолошке и политичке позиције Цариграда и Рима, одбацујући догматске разлике као небитне.
Историја памти случај када је Цариградска патријаршија потписала унију са Римском црквом на Ферарско-флорентинском сабору средином XV века. Ову унију касније су одбиле Помесне православне цркве, а затим и сам Цариград. Стога не можемо искључити могућност да и данас Цариград, руководећи се сопственим геополитичким интересима, има намеру да једнострано закључи неку врсту споразума или уније са Католичком црквом. Оно што посебно забрињава јесте намера да се тај споразум као обавезујући наметне и свим осталим Помесним православним црквама. Потврду такве тенденције представљају све гласније изјаве цариградског патријарха да „он поседује посебна овлашћења добијена од апостола“ и да нема намеру да се са било киме упушта у дијалог о њима.
Схвативши да својом самовољом све више клизи у изолацију и удаљава себе од васељенског Православља, Вартоломеј се одлучио на очајнички корак јединства са Ватиканом. Стављајући на коцку идеале православне вере, имао је план да током сусрета са папом Лавом XIV поводом празновања 1700-годишњице Никејског сабора, под својим омофором окупи патријархе древних Помесних православних цркава и на тај начин у папином присуству демонстрира своје апсолутно првенство у Православљу. Његова жеља била је да се светској јавности представи као врховни носилац власти на Истоку међу православнима, као што је папа апсолутни носилац власти на Западу међу католицима.
Прилика је била више него погодна – Вартоломеј је сањао да свој екуменски експеримент представи као оживљавање древне Пентархије патријараха, на чијем би се челу појавио у пуном сјају и слави. Али уместо славе и сјаја, целокупна замисао доживела је потпуни фијаско. Само је александријски патријарх Теодор II, који се већ компромитовао признањем украјинске псеудорелигиозне секте, одговорио на Вартоломејев позив. Јерусалимски и Антиохијски патријарси једноставно су одбили да учествују у провокацији авантуристе из Цариграда.
Мора се одати признање папи Лаву XIV зато што је у потпуности прозрео Вартоломејев политички авантуризам. Понтифик је својим очима видео да цариградски патријарх нема ауторитет и да није способан да носи титулу „првог међу једнакима“, нити чак да буде једнак осталим патријарсима Помесних православних цркава, а камоли да говори у њихово име. Вартоломеј се надао да ће папа игнорисати суштину православног раскола и пристати на његов предлог да одреде датум заједничког прослављања Васкрса. Међутим, понтифик је схватио да се човеку који је поделио Православну цркву, а затим позвао на јединство са Католичком црквом, не може веровати. Као резултат тога, папа је Вартоломејеву тријумфалну декларацију од 29. новембра у Патријаршијској палати у Фанару трансформисао у формалну декларацију о намери за даљу сарадњу, како би се пронашли начини за заједничко прослављање Васкрсења Христовог, јачање јединства хришћанских цркава и позив на мир.
Самовоља патријарха Вартоломеја већ је довела до трагичних догађаја у Украјини, када је он једнострано, против воље Помесних цркава и без консултација са њима, починио неканонски чин који је изазвао раскол у целом православном свету. Време показује да ће се раскол унутар светског Православља продубљивати све више, како се цариградски патријарх буде осећао све изолованије. Уздижући себе до висина посебних права и привилегија које је неосновано и самоиницијативно преузео, Вартоломеј све више клизи у пут без повратка, који њега и његове малобројне присталице несумњиво води у пропаст. Цариградски патријарх себе позиционира као поглавара целе Православне цркве у односима са Римокатоличком црквом, што је апсолутно неприхватљиво, јер такво понашање нема основу ни у светим канонима нити у православној традицији. Посебно сада, након што је нарушено евхаристијско јединство између Руске православне цркве и Цариграда антиканонским поступцима патријарха Вартоломеја. Подсетимо да, поред Руске православне цркве, која Вартоломеја чак ни не помиње у својим диптисима, ни многе друге православне помесне цркве се не слажу са његовом политиком, јер раскол у Украјини до данас су признале само четири од петнаест помесних православних цркава.
Из свега наведеног постаје очигледно да је у дијалогу са католицима цариградски патријарх покушао да уложи све напоре како би надувао свој примат у Православној цркви, који није ништа више од примата части, и да га трансформише у привид папског ауторитета какав постоји у Римокатоличкој цркви. Стога је јасно да фанариотска политика дијалога са католицима не само да директно подрива богословље саборности, које је традиционално за Православље, него и отворено трансформише само устројство Цркве.
Нема никакве сумње да ће посета папе Лава XIV Фанару и Никеји и његов сусрет са патријархом Вартоломејем ући у историју. Међутим, историјска важност сама по себи не гарантује исправност избора. Православна црква мора мудро проценити изнете поруке и не подлећи „ентузијазму уједињења“. Јер истинско јединство се гради на Истини, а не на заједничким фотографијама и дипломатским гестовима. Важно је увек имати на уму да се полазна тачка Католичке цркве у дијалогу са православнима никада није мењала кроз многовековну историју њиховог постојања – Католичка црква православне сматра шизматицима, који могу да се врате у цркву само кроз „општење са римском столицом“.
Извор: Материјал са Међународне конференције „Распеће православља у 21. веку: духовни ратови, екуменистичка офанзива и глобална политика“ организованe од стране Центра за геостратешке студије 4. децембра у Београду.
Насловна фотографија: Глас Српске
6. децембар 2025.
