Мехди Хонардидех: Јерменија на линији фронта новог хладног рата
Пише: Мехди Хонардидех, експерт Центра за геостратешке студије из Ирана
Војна кретања Републике Азербејџан дуж северних граница Ирана и у областима које се граниче са Јерменијом подигла су узбуну због нове кризе на Јужном Кавказу. Пребацивање тешке опреме, распоређивање специјалних јединица и заједнички маневри са Турском дуж осе Нахчиван–Карабах указују на настојања Бакуа да повећа своју преговарачку моћ у предстојећим дешавањима. Питање „Зангезурског коридора“, које директно утиче на приступ Ирана Јерменији, представља стратешку црвену линију за Техеран.
Као одговор на ова кретања, Иран је извео упозоравајуће војне вежбе и распоредио оклопне јединице у пограничне области, шаљући јасну поруку Бакуу и његовим регионалним савезницима. У међувремену, слабост владе у Јеревану и унутрашње противљење мировном плану са Азербејџаном повећали су вероватноћу обновљених сукоба у пограничним регионима као што је Сјуник.
Истовремено, Русија—заокупљена кризом у Украјини—није у могућности да игра своју традиционалну улогу на Кавказу, чиме се отвара већи простор за мешање Запада и Израела. Улога Израела у пружању обавештајне и војне подршке Бакуу, у комбинацији са дипломатским иницијативама САД усмереним на супротстављање осовини Техеран–Москва, додатно подстиче тензије. Јужни Кавказ се сада приближава геополитичкој тачки кључања. Управљање овом кризом захтева стратешку будност, национално јединство и активан ангажман Ирана са регионалним силама како би се обуздале њене потенцијално опасне последице.
Посета председника Азербејџана Илхама Алијева Вашингтону и потписивање оквира мировног споразума са премијером Јерменије у Белој кући—у присуству Доналда Трампа—представљају значајан геополитички догађај на Јужном Кавказу и одлучујућу улогу Сједињених Америчких Држава у регионалној безбедности. Посетом Вашингтону, Алијев не само да јача међународни дипломатски положај своје земље, већ шаље јасну поруку регионалним и глобалним актерима о новим приоритетима Бакуа. Избор САД и Трампа као домаћина носи више политичких порука, укључујући нагласак на смањењу прекомерне зависности од Русије и Турске, као и спремност да се дефинишу мултилатерални односи са Западом и кључним актерима НАТО-а.
У том контексту, интереси САД далеко превазилазе пуку медијацију. Америчка администрација настоји да искористи овај случај како би ојачала свој кредибилитет као стабилизујућа сила у територијалним споровима и обезбедила јачу позицију на Кавказу у конкуренцији са Москвом и Техераном. Мир између Јерменије и Азербејџана би ефикасно умањио утицај Русије у политичким процесима региона и могао би обезбедити енергетске и транзитне руте кроз Азербејџан ка Европи—у складу са широм стратегијом Вашингтона да ослаби Москву и контролише виталне енергетске коридоре, посебно након кризе у Украјини. Поред тога, смањење војних тензија на границама умањило би ризик од новог рата и повећало привлачност региона за америчке и западне инвестиције.
Међутим, импликације овог споразума могу бити изазовне за регионалне силе, посебно за Иран и Русију. За Русију, губитак водеће улоге у управљању конфликтима на Кавказу представљао би озбиљан стратешки ударац, што би могло подстаћи Москву да тражи нове механизме равнотеже са Турском или чак ванрегионалним актерима. Иран, са своје стране, забринут је због последица овог мировног споразума из географских, безбедносних и демографских разлога. Јачање утицаја САД у близини његових северних граница и могућа промена равнотеже моћи у транзитним и комуникационим правцима (као што је Зангезурски коридор) веома су осетљиви за Техеран. Штавише, ако се мировни споразум постигне под иницијативом САД, Техеран ће се вероватно суочити са већим ограничењима у својој регионалној дипломатији.
У крајњем случају, мора се узети у обзир да ће сваки одрживи мировни споразум—без обзира на његове геополитичке димензије—наићи на озбиљне унутрашње изазове између два друштва, као и на потенцијално мешање регионалних актера због супротстављених интереса. Иако би Сједињене Америчке Државе имале значајну корист од мира, свака нестабилност или посреднички сукоб који би избио из било ког разлога могао би претворити читав пројекат у нову кризу.
🔹️ Састанак између премијера Јерменије Никола Пашињана и председника Азербејџана Илхама Алијева долази у критичном тренутку за дешавања на Јужном Кавказу. Главна тема је судбина Сјуник коридора—стратешког појаса који представља животну везу Јерменије са Ираном, али из перспективе Бакуа, кључну везу која повезује Азербејџан са Нахчиваном, а одатле са Турском и даље. Овај коридор је такође део северно-јужне транзитне руте, која има посебан геостратешки значај за Иран и Русију.
Запад—посебно Сједињене Америчке Државе и Европска унија—настоји да искористи мировне преговоре као прилику за приступ Сјуник коридору. Појавиле су се иницијативе које предлажу да се административна, економска или безбедносна контрола над деловима Сјуника повери компанијама или снагама које подржава Запад. Званични циљ је да се гарантује безбедност Јерменије и смањи притисак Азербејџана; међутим, у пракси, такав потез би могао ослабити улогу Русије и отворити врата присуству НАТО-а у том подручју.
🔹️ Насупрот томе, Москва—која одржава значајно војно присуство у бази у Гјумрију—и Техеран—који Сјуник сматра безбедносном црвеном линијом—прате развој ситуације са повећаном осетљивошћу. Русија је спремна да комбинује политички притисак са војним мерама, док ће Иран користити дипломатска упозорења и граничне војне вежбе како би послао одвраћајућу поруку.
🔹️ Исход ове борбе може се кретати у три јасна сценарија:
- Широки пренос контроле над Сјуником на Запад, што би фундаментално изменило геополитичку равнотежу региона, али и изазвало снажне реакције Москве и Техерана, као и могуће унутрашње немире у Јерменији.
- Ограничен компромис, који би укључивао симболичне уступке као што су инфраструктурни пројекти или заједнички безбедносни надзор са Западом, без умањења формалног суверенитета Јерменије. Ова опција би покушала да балансира односе са Западом без преласка источних црвених линија.
- Очување статус кво, у којем координирани притисак Русије и Ирана доводи до напуштања идеје о преносу контроле и наставка зависности Јеревана од Москве.
У закључку, састанак није само преговор између два суседа, већ позорница за надметање глобалних сила око контроле над једним од најосетљивијих геостратешких чворишта на континенту. Уколико Пашињан буде убеђен западним безбедносним и економским гаранцијама и прихвати чак и ограничене уступке у Сјунику, последице неће бити ограничене на Јерменију и Азербејџан; оне би могле преобликовати целокупну безбедносну архитектуру Кавказа, транзитну руту Ирана ка Евроазији и позицију Русије у региону. Насупрот томе, ако притисак Техерана и Москве надвлада западна обећања, Јереван ће бити приморан да се повуче и задржи традиционални курс—одлука која ће одредити не само будућност Сјуника, већ и будућу равнотежу моћи на целом Јужном Кавказу.
Источник: Центр геостратегических исследований
9. август 2025.
