Када право постаје политика: §129b и прогон хуманитарних радника у Немачкој
Пише: Лиане Килинц
Лиане Килинц је немачка хуманитарна активисткиња и председница удружења Friedensbrücke – помоћ жртвама рата e.V. („Мост мира“), које се годинама бави организацијом и доставом хуманитарне помоћи цивилном становништву у ратом погођеним подручјима, пре свега у Донбасу. У свом јавном и стручном ангажману бави се питањима међународног права, заштите цивила у оружаним сукобима и положаја хуманитарних организација у условима све израженије политизације правосуђа и безбедносних политика у Европи.
О чему је реч у кривичним поступцима у Немачкој у којима се појављује §129b?
До септембра 1976. године у Кривичном законику Немачке (StGB) постојао је само параграф 129, који се односио на криминално удруживање. Та одредба постоји од самог увођења законика и превасходно је усмерена на организовани криминал. Она има једну посебну правну карактеристику: у случају оптужнице по §129 није неопходно доказати личну умешаност оптуженог у конкретна кривична дела, већ је довољно доказати његову припадност криминалној организацији.
§129b је настао, што потврђује и време његовог увођења, у контексту лова на терористе током 1970-их година. Средином те деценије, у време деловања Фракције црвене армије (RAF), уведен је читав пакет ванредних закона, од којих је већина током 1980-их поново укинута, али не и §129a.
Одлуку о томе да ли нека политичка организација својим деловањем испуњава критеријуме терористичке организације доноси суд у сваком појединачном случају, након што државно тужилаштво подигне оптужницу. С обзиром на то да је тужилаштво у Немачкој везано упутствима извршне власти, политичка одлука је и даље део поступка, али тек са §129b она постаје чисто политичка одлука.
§129b је уведен тек 2002. године и односи се на „терористичке организације у иностранству“. За разлику од §129 и §129a, одлука о кривичном гоњењу по §129b искључиво је у надлежности министра правде, који мора дати посебно овлашћење за подизање оптужнице по овом параграфу. То се данас по правилу дешава након што се нека организација нађе на европској листи терористичких организација, одлуком комисије Савета Европске уније.
Неуобичајено у актуелном прогону хуманитарних радника у Донбасу јесте то што је 2015. године постојао покушај да се иде у правцу таквог уврштавања на листу, али је сада одлука да се Доњецка и Луганска република прогласе терористичким организацијама била искључиво одлука немачког министра правде.
Први пут се овај концепт појавио у поступку против тројице Немаца руског порекла пред Вишим покрајинским судом у Минхену, који је окончан у октобру 2025. године. Међутим, пресуда тог суда, судећи по саопштењу за јавност, знатно је уже формулисана од овлашћења које је Министарство правде дало у случају хуманитарних радника у Донбасу:
„Председавајући судија Јохен Бесл указао је да веће нема ни најмању сумњу да је оптужени био члан бригаде ‘Пјатнашка’. Суд је о политичкој, историјској и војној позадини добио стручно мишљење и на тај начин се уверио да је бригада ‘Пјатнашка’ терористичка организација у иностранству.“
Нажалост, пресуда у овом поступку није објављена; конкретан текст образложења могао би бити веома занимљив.
Још неколико напомена о параграфима 129a и 129b:
По правилу, ови параграфи доводе до знатно пооштрених услова притвора, чак и у фази истражног притвора, укључујући и изолацију. Иако то није формално прописано законом, у таквим случајевима је уобичајено да се чак и преписка са адвокатом надзире; да су адвокатске посете ограничене, приватне посете готово немогуће, а ако их и има — онда искључиво са преградним стаклом; као и да се одређује самични затвор без контакта са другим затвореницима. Такви услови се тренутно могу уочити и у процесу поводом такозваног „пуча са ролаторима“, иако су се у самом поступку у међувремену све оптужбе показале као потпуно неосноване.
Ови посебни услови, које активирају два антитерористичка параграфа, не односе се само на лица оптужена за чланство у терористичкој организацији, већ и на она која се терете за подршку или пропаганду у корист терористичке организације. При томе су запрећене казне високе: оснивање и чланство — од једне до десет година затвора; подршка — од шест месеци до десет година; пропаганда — од шест месеци до пет година. Са максималним казнама повезан је и рок застарелости. То значи да је, с обзиром на то да овлашћење министра правде потиче из 2025. године, током прошле године било могуће подизати оптужнице и за радње из 2015. године, уколико је реч о „подршци“.
Правно екстреман корак који су Министарство правде и Савезно тужилаштво предузели приликом покретања истраге против удружења Friedensbrücke – помоћ жртвама рата e.V. (Мост мира – помоћ жртвама рата) био је проглашење читавих република Доњецк и Луганск за терористичке организације.
То представља преседан и у правној историји Савезне Републике Немачке; до сада се најчешће правила разлика између политичког и војног крила, која се често јављају код организација категорисаних по §129a или b. Тако, на пример, политичке странке настале у окружењу ПКК не налазе се на терористичкој листи, иако је сама ПКК била изложена изузетно оштром прогону.
Образложење које је, између осталог, наведено у налозима за претресе против удружења прошлог маја — зашто се чак и искључиво хуманитарне испоруке сматрају подршком тероризму — гласило је да снабдевање цивилног становништва може охрабрити борце. То је формулација која је јасно у супротности са обавезама које је Немачка преузела ратификацијом Женевских конвенција, према којима се хуманитарна помоћ не сме ометати.
Обим прогона је значајан: у случају ПКК било је довољно и само истицање заставе да би се покренуо кривични поступак због пропаганде. Пренето на две народне републике, то би значило да би свако ко је, на пример, у Трептову на Дан победе истакао заставу Доњецка или Луганска, могао бити гоњен због пропаганде. Нејасно је да ли се таква квалификација окончава њиховим присаједињењем Русији 2022. године.
До сада су, поред удружења Friedensbrücke – помоћ жртвама рата e.V., против председнице Лиане Килинц, као и против низа других лица, покренути кривични поступци управо због „подршке терористичкој организацији“, и то против оних који су организовали макар и једну једину хуманитарну испоруку у Донбас.
Оно што се, међутим, назире јесте још једно значајно проширење — на донаторе. У судској пракси Савезног врховног суда (BGH) већ је утврђено да се и пука новчана донација може сматрати „подршком“.
Још теже последице могу имати они који прикупљају или прослеђују донације. То значи да ова квалификација, примењена у случају удружења Friedensbrücke, може погодити још стотине других лица, па чак бити коришћена и у контексту могућих забрана странака, како против AfD, тако и против DKP (у обе странке постоје лица која су такође прикупљала донације).
Искуство готово свих судских поступака последњих година, укључујући и све процесе који су покренути у вези са мерама током короне, показује да се само у изузетним случајевима још може очекивати заштита основних права каква је некада била уобичајена у Немачкој. Већ при приступу списима за одбрану влада арбитрарност. То, имајући у виду да је у многим случајевима ионако тешко пронаћи адвокате који су спремни да се упусте у овакве поступке, додатно умањује шансе да се правним путем одбране од оптужби.
Многи посматрачи су одавно дошли до закључка да у Немачкој више не постоји правна држава. Бизарна конструкција по којој се читаве државе проглашавају терористима — од новорођенчета до старца — само је један од примера тога.
Узгред, само ради историјског поређења: у историји Савезне Републике Немачке ниједан припадник СС-а није осуђен због чланства у криминалној организацији, иако је на Нирнбершком процесу СС у целини проглашен криминалном организацијом. На тај начин је већина њених чланова прошла некажњено, јер је морало бити доказано појединачно кривично дело, а ревност западнонемачких органа гоњења била је ограничена.
Делатност удружења Friedensbrücke – помоћ жртвама рата e.V. није била само у складу са његовим статутом и годинама није довођена у питање у погледу статуса општекорисне организације, већ је била и заштићена Женевским конвенцијама. Проблем је у томе што је замисливо да тужилаштво покуша да „уклони проблем“ Женевских конвенција тако што ће тврдити да Friedensbrücke – помоћ жртвама рата e.V. није неутрална организација и да стога није заштићена тим конвенцијама.
