Игор Пшеничников: Зашто Вучић поставља енергетске ултиматуме Русији?
Автор: Игорь Пшеничников
Званични Београд практично је јавно упозорио да би могао да одузме највећу енергетску компанију на Западном Балкану — „Нафтну индустрију Србије“ (НИС), чији је већински акционар Русија преко ПАО „Гаспром“.
Проблем око НИС-а настао је у првој декади октобра, када су Сједињене Америчке Државе увеле санкције. Вашингтон захтева од Београда да лиши Русе овог актива — или национализацијом руског удела у НИС-у, или приморавањем Москве да прода свој контролни пакет неком играчу који би био прихватљив за САД. Хрватска, као поуздан проводник америчких интереса на Западном Балкану, показује интересовање за НИС, очигледно следећи инструкције из Вашингтона. Београд се томе за сада, бар наизглед, опире.
Према писању српске штампе, председник Вучић нуди руској страни да Србија откупи њихов удео у НИС-у за 800 милиона евра. То упркос чињеници да је „Гаспром“ од 2008. године, када је купио контролни пакет акција, уложио око 5 милијарди евра у развој компаније, претворивши је у високо технолошки и профитабилан систем. Москва, разумљиво, није спремна на такве „поклоне“.
Вучић је у недељу изјавио да ће, уколико Руси не постигну компромис, Србија „сама донети одлуку“. У сличном тону огласила се и бивша министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић. Овај двоструки медијски наступ јасно указује да званични Београд жели да Москви пошаље, слободно речено, ултиматум: или Русија добија бар нешто новца, или не добија ништа — у случају национализације тог актива. Другачије се то не може тумачити.
Као оправдање за притисак на Русе, наводи се теза да ће, уколико се америчке санкције наставе, НИС ускоро престати да производи гориво, а Србија ће се суочити са енергетском кризом. Испада да нису САД криве што су увеле санкције и што ометају испоруке сирове нафте у рафинерију НИС-а у Панчеву, већ Руси — зато што не желе да се одрекну своје законите својине.
Председник Вучић је својом недвосмисленом изјавом најавио вероватне предстојеће преговоре са руском страном, од које очекује уступке: „Следећа недеља је веома важна. Ове недеље разговараћемо са руским, америчким и европским партнерима како бисмо нашли решење. Ако се проблем не реши до следеће недеље, сами ћемо донети одлуке и заштитити становништво. Србија пре свега.“
Наравно, сваки државни лидер има обавезу да брине о својој земљи. Али у овом случају не треба заборавити да је руска страна не само претворила некада губиташки НИС у успешну компанију, већ и у локомотиву српске економије. НИС уноси лавовски део пореских прихода у буџет Србије, чиме се финансира значајан део социјалних потреба грађана. А ту заслугу Вучић, изгледа, приписује себи.
У међувремену, насталу ситуацију може се назвати увертиром у експропријацију руске имовине. Трагикомичност јој даје чињеница да званични Београд истовремено жели да продужи уговор са Русијом о испоруци гаса по повлашћеним ценама. Прави политички спектакл без преседана: Руси, продајте нам све за џабе — и гас, и НИС — како бисмо удовољили вашим противницима.
Москва је у међувремену обавестила Београд да ће уговор о испоруци руског гаса по садашњој повлашћеној цени важити само до краја године. Истовремено, Русија не жели да подлегне притиску САД и да се одрекне своје законите имовине у Србији.
С друге стране, председник Вучић је обећао грађанима да ће „до 10. или 15. новембра Србија бити апсолутно сигурна у своје енергетско снабдевање“. Одакле таква сигурност — није сасвим јасно.
Недавно је у Београду боравила председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, која је Вучићу (који Србију гура ка ЕУ) обећала да ће му европски партнери помоћи са енергентима у случају „исправне одлуке“ у вези са НИС-ом и уопште са Русијом.
Али, поставља се питање: одакле ће Европљани набавити енергенте за Србију ако их сами више не купују од Русије по разумним ценама, већ од Американаца по астрономским? То значи да ће топлота у српске домове стизати по баснословној цени.
Једна занимљива мисао појавила се међу Србима на друштвеним мрежама поводом ове ситуације. Цитирам: „Вучић је предао групу компанија ОИС (‘Одбрамбена индустрија Србије’) Немцима и Французима, који за мале паре производе оружје које убија Русе… А Руси, да су нам прави пријатељи, једноставно би искључили свој гас и престали да га испоручују Србији… То је једини начин да се убрза Вучићев одлазак.“
У овом пасажу садржан је прекор Москви, која, по осећају српских русофила, показује превише благонаклоног односа према званичном Београду, који је све више антируски оријентисан. Срби би, чак и по цену сопствених лишавања, желели да смене своје руководство које, противно њиховој вољи, вуче земљу ка ЕУ и НАТО-у. Јединствен социјално-политички феномен.
29. октобар 2025.
