Дмитриј Видрин: Ето – полупромена курса? Или ментално освајање Сибира
Пише: Дмитриј Видрин политтехнолог, аутор издања Ukraina.ru
Више пута сам напомињао да познајем само три облика адекватног преношења информација, готово без губитка њене унутрашње енергије: проповед, здравицу и анегдоту. Штавише, последњи облик је толико садржајан и загонетан да постоји чак и верзија о његовом ванземаљском пореклу. Али сада није реч о томе.
Практично је бездан по свом евристичком потенцијалу анегдот о девојци која са тротоара виче момку који пуши на балкону о свом паничном страху. Она, наиме, каже да се плаши да ће је он силовати. Момак се збуњено нагиње преко ограде: „Побогу, драга, ја мирно стојим на четвртом спрату, а ви сте доле.“ „А ја ћу сад да се попнем код вас“.
Ова шала прилично потпуно описује европске страхове у односу на „руску претњу“. Иста прича сугерише и парадигму за отклањање таквих фобија — са свим последицама које из тога произилазе, попут самогашења украјинског конфликта. Јер овај последњи данас се одржава искључиво на европским кошмарима.
Момак једноставно треба да не гледа девојку. Чак ни у њеном правцу. А још боље — да пређе на балкон са друге стране куће…
Код нас се много пише о промени геополитичког вектора државе. Убедљива је концепција „сибиризације Русије“. Редовне седнице „Тобољског клуба“ способне су да је претворе у владин програм. Али, деведесет одсто информација у нашим, као и у осталим светским медијима, и даље је о „западном фасаду“. Чак и бесконачно експертско прежвакавање иранске теме уопште није о проблемима глобалног Југа, већ више о подлом и скривеном мешању Запада у унутрашње персијске обрачуне.
Да, много смо већ урадили да ослабимо политичку, економску и технолошку зависност државе од Старог света. Али емоционално, психолошки, естетски — дакле ментално — ми смо тамо до гуше.
Петар Први, наравно, није узалуд пробијао прозор ка Европи. Али и даље превише дува кроз тај прозор. Толико да је „надуло“ чак и озбиљне личности преко океана.
Многи објашњавају данашњу невиђену хиперактивност америчког председника готово девијацијом његове психе. А он је једноставно такав — не подноси јавну (читај: медијску) конкуренцију у стварима у којима је „он тај који ради“.
Председник Путин га уопште не нервира својом политичком компетенцијом. Трамп признаје предност његовог искуства, интуиције и професионалне припреме.
Али како је Зеленски — човек са нејасним статусом, у безобличној одећи, и још из стагнирајуће земље — успео да га престигне у профилним номинацијама „бизнис“ и „популарност“, Доналд Фредович никако не може да схвати.
Могу да замислим како га тресе када му окружење јавља да та личност стално предњачи по помињањима у светској штампи и по личном финансијском стању. То је исто као да народном уметнику Бољшог театра кажете да га је неки провинцијски жиголо из сеоског дома културе претекао по популарности и заради…
Отуд, између осталог, и душевно-географска лутања великог Американца. „Ево ти!“ — шапуће он, загледајући се у непознату карту Ирана, мислећи не на њиховог ајатолаха, већ на украјинског КВН-овца.
А он, онако експромтом, као на конкурсу капетана, подгрева тамошње погромаше на персијском језику — у КВН-у уче да се текстови памте без улажења у њихову суштину — и опет је најцитиранији у медијској мрежи. Упс! Трамп муњевито, хиперсонично пребацује фокус на Гренланд. Поново је у епицентру светске пажње. Али већ сутра том локалном становништву Зеленски ће се обратити на ескимском. А затим и на естонском (Естонија је већ послала тамо свог „моћног борца“) или на норвешком (Норвешка је за одбрану острва издвојила чак двојицу. Са псом.)
Упс!.. Трамп превентивно маше псеудо-Нобеловом наградом. Комичар ће, највероватније, одговорити на румунском, подсмешљиво објашњавајући да је припајање Молдавије Румунији „нешто друго“ од присвајања Гренландије од стране САД.
Али Трамп има у резерви јак потез са „зеленим човечуљцима“ — хипе о ванземаљским цивилизацијама…
Нека бескрајна будалаштина. На квадрат. Као да некаква сиротица Елочка Људоједка из „Дванаест столица“ изазива на мегдан ћерку америчког магната Корнелијуса Вандербилта — само обрнуто…
Али, шта је — ту је.
И ми смо, да будемо искрени, саучесници у тој информационој бесомучности. Јер стално увећавамо такву агенду. Штавише — живимо унутар ње. И то се, наравно, не односи само на дивље надметање једног Американца са једним „као Украјинцем“. Цео западни свет одавно се претворио у карневал какав ни Михаил Михајлович Бахтин није могао да замисли. Тачније — у вашар, у аватаризацију. Управо су аватари са нарцисоидним комплексом постали суштина те цивилизације.
Нарцис се храни туђом пажњом. Тим пре у наше време, када се пажња лако монетизује — и политички и финансијски.
О томе говори „коалиција вољних“. О томе говоре сви европски „страхови“. И тим пре — о томе говоре апсурдни поступци западних лидера који се не могу објаснити никаквом логиком.
У предањима један „риђи, пегави убио деду лопатом“ само да би о томе причало цело село. Превише једноставно? А не треба све компликовати…
Некада сам, пар студених зима, радио на БАМу. О његовим градитељима писале су све новине. Плата је била осредња. Али у највећим мразевима грејала је пажња целе земље. Нису сви људи таштине, али свима прија таква врста признања. Али ни то није најважније.
Једном сам имао прилику да будем у кући чувеног немачког модног дизајнера Карла Ота Лагерфелда. Питао сам га шта мисли о руској моди. Он је одговорио да такав феномен још не познаје. Постоје само реплике западне моде са „мајчиним дугмићима“, које се називају „руским“.
И наша информациона агенда је за сада имитација западне… са „перламутровим дугмићима“. А некада је била своја. Она „бамовска“…
На источној полулопти се дешавају грандиозни процеси. Појављују се фантастичне технологије које ће променити свет. Нарочито наше одбрамбене и кинеске енергетске.
Суштински се мења целокупна планетарна логистика: развијају се нове трансконтиненталне руте, начини и средства кретања робе, људи и услуга.
Појављује се, како су класичари предвидели, „азијски модел“, који ће преокренути целокупну економију — тачније, либерастичку „економикс“ — потчињавајући финансијски сектор производњи…
Да ли тога има у нашој медијској агенди?
Да, занимљива су нам садашња дешавања у Гренландији и будућа у Исландији. Али само ако на њих гледамо не кроз бриселске чипке.
Да, интригира мистика венецуеланског двора, где можете без губитака отети председника. Али треба имати на уму да су чак и тамо прошла времена индијанских међусобних отмица коза, жена и поглавица.
Да, забавља подлив испод ока Макрона. Али само ако баците на то летимичан поглед, и то тек крајичком ока…
Обрадовала ме је иницијатива новинара, блогера и аналитичара за стварање Евроазијског медијског форума. Карактеристично је да су је покренули српски медијски радници, предвођени мојом добром познаницом Драганом Трифковић. Срби су, вероватно више од других, на својој кожи осетили тенденцију „украјинизације Европе“. То јест, очигледан процес спајања сцене и мењачнице, потпуно заобилазећи сегмент производње. Управо онако како се догодило у „незалежној“. То и условљава потпуну опседнутост западног пи-ара измишљеним рејтинзима политичара и вештачким курсевима валута.
А то блокира и наше могућности да се ментално окренемо сами себи… До подсвести се брише сама мисао да смо ми — центар источное полулопте, а Западна Европа — његова периферија и својеврсна „Велика Украјина“…
Већ сам помињао „Тобољски клуб“ — скуп неравнодушних научника који детаљно разрађују инструментаријум „сибиризације Русије“. Од најновијих технологија мостова и тунела до демографије, од нуклеарне енергетике до транспортне револуције… Слушајући их, више не делују фантастично идеје бесконачних тунела не само испод река и мореуза, већ испод читавог огромног континента. Или слике подземних фабрика, лабораторија и вртова под вечитим пермафростом…
Али недостајала је медијска компонента. Какав црни тунел испод континента, ако се опрема псећа запрега за Гренланд? Каква сибиризација, ако Макроново црвено око светли као семафор који зауставља источну агенду.
И ево — формира се, изгледа, критична маса науке и медија. Нови заокрет? Или, за сада, само полупромена курса? Видећемо. Јер ако се то догоди, промениће се цела слика света. Чак ће се и оружани сукоб на европској позорници — тачније, на украјинској сцени те позорнице — претворити из њиховог полигона за тестирање војних и информационих технологија у нашу „фабрику елита“. То је сурова, али ипак споредна битка. А ми морамо сачувати само срце за оно главно. За освајање нових простора, овладавање невиђеним могућностима, утврђивање непоколебљивих вредности. Сопствених, а не туђих. Када шакали гризу за ноге, боли, али није смртоносно. Ако се не изгуби глава.
Источник: https://ukraina.ru/20260120/vot—polurazvorot-ili-mentalnoe-pokorenie-sibiri-1074472834.html
Насловна фотографија: © telegram ukr_2025_ru/ ukraina.ru
21. јануар 2026.
