Варшавски пакт, НАТО и трансформација европског безбедносног поретка: од Хладног рата до XXI века

У Рјазању је 15. октобра 2025. године одржан међународни округли сто под називом „Варшавски пакт, гарант мира у Европи“, посвећен 70-годишњици потписивања Уговора о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи. Идеја да се окупе стручњаци ради дискусије о овој теми потекла је од члана Руског историјског друштва (РИО), руководиоца меморијалног покрета „Курск“ Јежија Тице, који је погинуо у зони специјалне војне операције.

Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије (Србија), говорила је на тему:

Варшавски пакт, НАТО и трансформација европског безбедносног поретка: од Хладног рата до XXI века

Увод

Варшавски пакт је имао огроман значај у очувању баланса сила на међународном нивоу током периода Хладног рата (1955–1991). Оснивање овог савеза био је одговор на претње које су долазиле са Запада. Његов настанак је уследио непосредно након укључивања Западне Немачке у НАТО, што је Совјетски Савез схватио као директну претњу и нарушавање послератног баланса у Европи. Са друге стране Запад је настојао да прикаже НАТО као „одбрамбени савез слободних демократија“ који штити Европу од „тоталитарне претње комунизма“. Тај наратив је служио као оправдање за америчко војно присуство у Европи и за учвршћивање западног блока. У стварности, НАТО је био инструмент америчке стратегије обуздавања (containment), чији је циљ био да спречи даљу експанзију совјетског утицаја. Он је створен пре него што је постојала војна алијанса источног блока — дакле, не као реакција на Варшавски пакт, већ као начин да се унапред створи безбедносни оквир под западном контролом. Без обзира на ове чињенице, Запад и данас представља НАТО као „одговор на руску претњу“ зато што тај наратив оправдава континуитет западне безбедносне политике и идеју да је НАТО одбрамбени, а не геополитички инструмент доминације.

НАТО и континуитет америчке геополитике: од Хладног рата до данас

Континуитет америчке политике која суштински нема везе са „претњом од комуинизма“ већ са геополитичким амбицијама, уочава се из изјава различитих америчких званичника у различитим периодима.

Ричард Никсон, председник САД је током своје кампање 1968. године изјавио:

„НАТО је одговор на претњу која долази са истока. Варшавски пакт је агресивна алијанса која угрожава мир у Европи.“

Џорџ Буш старији, председник САД, у свом говору из 1989. године, нагласио је важност проширења НАТО-а као одговора на распад Варшавског пакта:

„Сада када Варшавски пакт више не представља претњу, НАТО треба да се прошири како би укључио нове демократске земље и обезбедио стабилност у Европи.“

Џо Бајден, председник САД у свом говору из 2022. године је изјавио:

„Русија је поново представљала претњу, али НАТО је остао снажан и уједињен, као што је био током Хладног рата, када је одбијао агресију Варшавског пакта.“

НАТО после Варшавског пакта: нови безбедносни поредак и последице за Балкан

Иако је Варшавски пакт престао да постоји, а тиме и претња на коју се Запад позивао, уместо распуштања НАТО је прешао из дефанзивног у офанзивни и глобални савез, претварајући се у једну од кључних институција новог, једнополарног поретка након 1991. године.

За државе Балкана постојање Варшавског пакта је обезбеђивало војну равнотежу у Европи, што је давало простора за политику неутралности и несврстаности. Може се рећи и да је Варшавски пакт индиректно штитио Југославију од директне интервенције НАТО-а током Хладног рата, јер је Европа била у стању осетљивог војног баланса. Његов распад је отклонио ту индиректну стабилност и отворило простор за нову геополитичку конфронтацију у Европи. У прилог томе наводим чињеницу да се након распуштања Варшавског пакта прва на мети нашла бивша Југославија, или прецизније речено Срби на простору бивше Југославије. НАТО је био активно укључен у војна дејства и операције током ратова на простору бивше Југославије, увек на страни која је ратовала против Срба. Ово укључује и директне интервенција Алијансе у Босни и Херцеговини 1995. године и бомбардовање Србије 1999. године без одобрења УН, као и операције етничког чишћења Срба са територија у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Из тога је постало јасно да НАТО делује као механизам спречавања стварања самосталне европске војне моћи и као средство за ширење утицаја према Истоку, где су Срби у оквиру Европе сматрани „источним елементом“ који треба да буде елиминисан.

Повлачење Русије и геостратешка трансформација Европе после 1991.

Од распада Варшавског пакта, Русија се добровољно повукла више од 1.000 километара источно у геостратешком смислу, без испаљеног метка. До 1991. године совјетске снаге су биле стациониране у: Источној Немачкој, Пољској, Мађарској, Чехословачкој, Бугарској, Румунији – укупно преко 500.000 војника. Све су се ове јединице повукле назад у Русију између 1991. и 1994. године. То представља највеће мирнодопско геостратешко повлачење једне велике силе у модерној историји, што је радикално изменило европски безбедносни баланс. Упркос обећањима да се неће ширити „ни инч“ после уједињења Немачке, од 1990-тих година НАТО је кренуо у експанзију ка истоку. Данас су чланице ове Алијансе многе некадашње земље Варшавског пакта, па чак и бивше совјетске републике (Балтичке земље). Када се упореди геополитичка линија раздвајања 1989. и данас, јасно је да се граница западних војних структура померила око 1.000–1.200 километара источно, — од границе Немачке и Чехословачке (раније линија Варшавског пакта) до границе Русије са балтичким земљама и Украјином. Ово проширење показује да је НАТО-а од 1990-тих година усвојио нову мисију – обуздавање Русије и спречавање стварања било каквог алтернативног безбедносног блока, не само у Европи већ на простору читаве Евроазије. Нова европска безбедносна архитектура без подела такође је остала неиспуњено обећање Запада. Руска страна је, посебно у време Горбачова и Јељцина, заиста веровала у могућност „заједничке Европе од Лисабона до Владивостока“, у којој би Русија била равноправан партнер.

Међутим, западни актери су Хладни рат видели као победу, а не као крај конфронтације, па су поступали у складу са логиком победника, а не са логиком равноправности.

Заключение

Дакле постојање НАТО се не може више оправдати „совјетском претњом“ или пак „руском претњом“, већ представља средство очувања геополитичке доминације Запада, пре свега Сједињених Држава које командују НАТО-ом. Запад је користио дипломатију обећања као средство за постизање стратешких циљева — док је Русија очекивала нови систем равноправности и узајамног поштовања који никада није заживео.
Резултат је био губитак безбедносне дубине и повратак старог неповерења, што је коначно довело до поновне конфронтације у XXI веку. Да би се у Европи поново створио безбедносни баланс неопходно је да се превазиђе реторика из прошлости о „руској претњи и одбрани Европе од ње“. Формирање новог баланса је могуће само ако постоји дијалог великих сила САД, Русије и Кине са регионалним актерима. Перспектива је успостављање флексибилног, вишеслојног безбедносног система, који комбинује војне, политичке и економске механизме и осигурава стабилност целе Европе, укључујући и Балкан. Европску безбедност није могуће остварити искључивањем Русије, те је неопходно да се што пре успостави дијалог између Европе и Русије, посебно у сфери контроле наоружања, ракетне одбране и кибер-безбедности. Балкан остаје осетљив регион због етничких и историјских конфликата и улоге НАТО-а и ЕУ. То захтева нове иницијативе као што су регионални безбедносни дијалози, демилитаризоване зоне, механизми за деескалацију и слично са укључивањем кључних актера САД, Русије и Кине.

Источник: Центр геостратегических исследований

29. октобар 2025.