Анализа побуњеничких и терористичких нереда у Ирану у јануару 2026. године

Аутор: Мехди Хонардидах, политички аналитичар и стручњак за међународне односе – Иран

У име Бога, Милостивог, Самилосног

Анализа побуњеничких и терористичких нереда у Ирану у јануару 2026. године
Уочи 47. годишњице победе Исламске револуције (11. фебруар 2026), Иран је поново био сведок дешавања чије тачно тумачење захтева дубоко разумевање дискурса отпора, стратешког деловања система глобалне хегемоније и унутрашњих капацитета иранског модела народне управе. Протести и нереди из касног децембра 2025. и јануара 2026. не могу се објаснити као спонтани друштвени феномен; напротив, треба их разумети као нову карику у ланцу хибридног рата који противници Ирана воде против територијалног интегритета земље, националне безбедности и исламско-иранског јединства.

Многи аналитичари сматрају да су терористички акти у овом периоду представљали наставак 12-дневног наметнутог рата из јуна 2025, који су Сједињене Државе и ционистички режим покренули против иранске нације. Ционистички режим, у координацији са западним владама и уз директно учешће Сједињених Држава — до мере да је, према извештајима, Доналд Трамп лично преузео оперативно командовање — деловао је под претпоставком да ће масовни војни напад на Исламску Републику и ирански народ омогућити остварење унапред дефинисаних стратешких циљева: уништење иранских нуклеарних капацитета и ракетне моћи, рушење Исламске Републике и распарчавање Ирана као јединствене државе.

Након неуспеха у директним војним и безбедносним сукобима и немогућности да принуде иранску нацију на покорност, систем глобалне хегемоније — предвођен Сједињеним Државама и ционистичким режимом — усмерио се ка стратегији систематског инжењеринга нереда. Јасан пример овог приступа могао се видети у координисаним активностима медија са седиштем у иностранству, као што су BBC Persian, Iran International и Voice of America, чије је извештавање у потпуности пратило уличне нереде. Овај образац у потпуности одговара добро документованом моделу такозваних „обојених револуција“, које се ослањају на психолошки и медијски рат како би ограничене грађанске протесте претвориле у широко распрострањену јавну несигурност.

Кључно питање, стога, гласи: да ли су ови покрети заиста произашли из стварних унутрашњих незадовољстава или су представљали пажљиво осмишљен пројекат који настоји да искористи природне изазове управљања земљом изложеном неправедним санкцијама.

Теренске процене показују да нереди из јануара 2026. нису имали широку народну подршку и да су се у великој мери ослањали на малобројну, али организовану групу коју је подржавала снажна медијска инфраструктура.

„Требало би да наоружамо иранске протестанте одмах… То би учинило Америку безбеднијом.“
Ове речи Теда Круза, високог републиканског сенатора из Тексаса, заједно са порукама приписаним Мајку Помпеу, наводно упућеним оперативцима Мосада активним на улицама Техерана, далеко превазилазе уобичајено политичко позирање. Оне представљају значајно историјско признање — потврду да пројекти засновани на меком притиску, психолошким операцијама, војним претњама и разорним санкцијама нису успели да натерају Иран на исход који Вашингтон жели.

Историја америчке спољне политике у многим аспектима представља гробље пројеката који су настојали да инсталирају пожељне режиме наоружавањем унутрашњих група, а који су се завршавали потпуно другачијим — и често катастрофалним — резултатима.

Авганистан, Никарагва, Либија, Сирија и Судан представљају јасне примере. Догађаји из јануара 2026. означили су откривање завршног чина ове неуспешне стратегије: формални прелазак из фазе такозваног „паметног притиска“ у ћорсокак отвореног наоружавања терористичких елемената.

Циљ овог низа операција био је слабљење иранских одвраћајућих капацитета и потискивање стратешке победе Исламске Републике у рату из јуна 2025. Противник који је већ искусио пораз у директном сукобу покушао је да изврши притисак путем економских тешкоћа и намерне нестабилности на девизном тржишту, настојећи да свакодневну егзистенцију народа претвори у прву линију урбаног ратовања.

Међутим, ова процена садржала је суштинску грешку. Иранско друштво, чак и у условима највећег економског притиска, остаје изузетно осетљиво на сваки покушај дестабилизације или увлачења земље у хаос — исход који се у националној свести сматра неприхватљивом „црвеном линијом“. Ова друштвена будност, у комбинацији са благовременим деловањем иранских безбедносних и технолошких структура, спречила је да оперативна инфраструктура нереда произведе резултате које су њени творци очекивали. Догађаји од 12. јануара 2026. још једном су показали да друштвена кохезија остаје најзначајнија препрека пројектима дестабилизације заснованим на нередима.

Један од најконтроверзнијих аспеката протеста из јануара 2026. била је серија изјава израелских обавештајних структура и званичника израелског режима.

Супротно уобичајеној и често лицемерној пракси ограничавања подршке на психолошко и медијско охрабривање, поруке објављене у овом периоду изричито су упућивале на физичко присуство непријатељских оперативaца унутар Ирана.

Налог на персијском језику, приписан Мосаду, на платформи X објавио је: „Дођимо заједно на улице. Ми смо са вама — не само издалека и речима, већ и на терену, уз вас.“

Поред тога, један министар у кабинету ционистичког режима изјавио је: „Били смо присутни на терену у јуну, и можете бити сигурни да смо присутни на терену и сада.“

Обучени и наоружани оперативци повезани са Мосадом и ЦИА, поражени 8. и 9. јануара 2026, исти су они који су, користећи измишљене петцифрене бројеве жртава, настојали да манипулишу глобалним јавношћу и прикрију израелске акте геноцида.

Иран, ослањајући се на своје историјско искуство — од државног удара 19. августа 1953. до рата из јуна 2025 — добро разуме да су „просперитет“ и „развој“ који долазе из цеви америчке пушке само други назив за неоколонијализам и националну несигурност.

Ова колективна свест и даље представља највећу вредност Ирана у суочавању са критичним историјским тренуцима.

Противници поражени у рату из јуна 2025. сами су признали да је један од главних разлога њиховог неуспеха био неспособност да активирају умрежене терористичке групе које су припремали током сукоба. Ови планови били су усмерени на нарушавање мира и стабилности у Ирану и, у крајњој линији, на унутрашњи слом Исламске Републике путем терористичких организација.

Када високи амерички сенатор, блиско повезан са администрацијом Доналда Трампа, отворено говори о наоружавању домаћих плаћеника, постаје јасно да је такозвани „Дивљи запад“ одустао од сваког очекивања да ће своје циљеве у Ирану постићи путем друштвеног утицаја и да се окренуо скупим и деструктивним решењима. Злокобни пројекат „тексасизације“ Ирана и подстицања урбаног ратовања осуђен је на пропаст, јер његови творци суштински не разумеју иранску нацију — нацију која ће, будношћу и жртвом, разбити илузије непријатеља и згромити њихове плаћенике.