Излазе на сцену снажни играчи… Геополитика великих ентитета
Излазе на сцену снажни играчи… Геополитика великих ентитета
Интервју са Дмитријем Видриним – политичким технологом, аутором издања Ukraina.ru
Најбесмисленија фраза коју сам у последње време чуо гласи: „Трамп напушта Европу“. А све, апсолутно све, указује на то да је садашњи амерички лидер преузима као своју имовину. Или, у најмању руку, упорно, одлучно, па чак и безобзирно покушава да је присвоји као сопствени унутрашњи ресурс.
О томе сам већ више пута говорио, али изгледа да је потребно да се изразим потпуније и систематичније.
Суштина је у томе што је пројекат „Европска унија“ практично исцрпео себе. Циљеви и задаци који су у њега били уграђени – углавном су остварени. Даље се с њим може само мучити.
Да би се то разумело, довољно је сетити се савремене историје. Али стварне историје – не њених наивних, лукавих или патетичних интерпретација.
Дакле, ЕУ су створиле Сједињене Државе. У узвишеном и доктринарном европском епосу, неки титани од угља и челика зачели су и родили нову геополитичку творевину. Прелепу и дирљиву као хрскавост француског багета. Нешто попут мешавине политичких слобода, кроасана, животног комфора и музејског благостања…
А у стварности, то „ново“ из Старог света стварали су неуморни „нови Американци“. Они су на време „схватили“ да им Уједињена Европа у верзији Трећег рајха не одговара — барем не у стратешком смислу. Иако су им тактички, краткорочни профити били сасвим прихватљиви.
Тако су, као печурке после кише, почели да ничу портали у будућност Европске уније — у виду стотина америчких војних база у свим доступним земљама континента. С тим што се мицелијум налазио у Вашингтону.
Циљеви и задаци су се одређивали више ситуационо него концептуално. Сам живот је диктирао смернице.
Рецимо, једна од непријатности били су национални језици. Отуд „тешкоће у преводу“, непријатности у комуникацији са домородачким елитама. Када с њима говорите о најважнијем — новцу — увек се појаве „теме“ које не можете објаснити преко преводиоца. На пример: висина провизија, листе офшора, шифроване речи и бројеви рачуна… Стога је лингвистички задатак ЕУ постао — унификација језичког простора. Сви морају да говоре „амерички“. Америка каже „треба“, Унија одговара „наређење примљено“.
Данас европски елитисти готово да не говоре на својим матерњим језицима. Када, рецимо, неки Макрон или Мерц, а да не говоримо о самој Урсули фон дер Лајен, проговоре на француском или немачком, то звучи готово комично. Енглески знају много боље.
Сећам се једног гласног скандала када је амерички амбасадор оптужио мађарску министарку да слабо говори енглески. Захтевао је њену хитну смену. Али о томе — касније…
Други кључни задатак ЕУ био је да помогне НАТО-у у унификацији целокупне безбедносне и одбрамбене сфере по америчким стандардима.
Тако се десило да је једна моја стара америчка познаница годинама фактички управљала Северноатлантским савезом. ЕУ јој је пружила непроцењиву помоћ у томе да се на њеној територији сви протоколи и стандарди у тој области ускладе са америчким.
Неки мисле да је Европска унија — то једнака величина краставаца и парадајза. А у ствари, то је једнак калибар метака и граната — амерички. Да не говоримо о војним правилницима, одбрамбеним доктринама и осталим „делицијама“.
Овде је важно да се ништа не помеша. Зато је главни идеолог западне безбедности Марко Рубио управо строго подсетио: „Не мислим да Европској унији припада право да одређује шта је међународно право. А поготово не да одлучује како Сједињене Државе обезбеђују сопствену националну безбедност.“
Јер управо Сједињене Државе одређују како ЕУ обезбеђује сопствену безбедност. Ко не верује, нека се сети десет тачака западне безбедности у верзији америчког министра рата Пита Хегсета.
Ипак, довољна је и прва тачка: „Америка на првом месту!“ Каква Европа. Дакле, и овде ЕУ може да стави квачицу: „Испуњено!“
…А култура? Као ризница духовних вредности, смислова, наратива. Да, постојала је, рецимо, европска кинематографија. Синема, синема… Антониони, Фелини, Годар… Заборавите! Није више „Ноћи Кабирије“, већ Холивуд од „Сумрака до свитања“. Европа не само да треба да говори, већ и да осећа — по амерички.
На крају, евродолар. За кратко се зове „евро“. Љубљено чедо Јенкија. Они немају склоност ка геополитичкој нумизматици. Зато не скупљају марке. Немају ни слуха — па им не требају лире. Потребан је европски, али њихов сопствени долар, под контролом и протоколима сопственог Федералног резервног система. А Европљани ће га кокетно називати „евро“. „Урађено!“
Укратко, све за шта су Сједињене Државе створиле ЕУ — испуњено је. „Па чему онда?“ Време је да га преузму. Трамп га преузима, не „заборавља“. Селе се програмери, стручњаци, глумци, редитељи… Селе се целе фирме и фабрике. Зашто би неки „Мерцедес“ плаћао порез у Штутгарту, кад може у Детроиту? Сви ће платити! Онда ће ЕУ бити — све.
И треба пожурити — сваки савез у Европи, ако се предуго држи, претвара се у рајх. Претерани либерализам претвара се у нацизам. Као вино у сирће. Већ постоје непријатне нијансе, опасни симптоми. Унија, док је извршавала домаће задатке Сједињених Држава на даљину, обрасла је неким ситницама. Чак и илузијама. Као, направиће своју војску. Какву војску? Амерички војни буџет од трилиона долара вишеструко је већи од укупног одбрамбеног фонда ЕУ.
„Мајка кобра“ — поменута Урсула фон дер Лајен управо је нешто прошиштала о сопственој обавештајној служби ЕУ, али јој је преко океана стигло: „сенко, знај своје место“. Њој се придружује верна ученица — Каја Калас. И њу ће ставити на место.
Пречитале бебе у детињству Карла Колодија и његовог Пинокија. Али само у бајкама дрвене лутке побеђују стварне луткаре…
Углавном, евроилузије ће се распршити као дим са белих јабука. Стари свет ће отпловити ка Новом. А ми ћемо им махнути у знак поздрава. Срећом, музеји ће остати. Исти Лувр, још увек не до краја опљачкан…
Ипак, према прагматичном америчком плану, неће отпловити баш сви. Будућој Великој Америци ће ипак бити потребно неко место на овом фасу где ће се сретати и договарати са Великом Русијом. Пошто није успело да је учине малом. А ту савршено одговара мала Мађарска, коју желе да учине великом…
Збунио сам се… Углавном, у чему је привилегија „омиљене жене“ у сваком харему? Њој се дозвољава да има своју кухињу. И Трамп је „омиљеној жени“ дозволио. Баш по мушки, назвавши Виктора Орбана својим омиљеним европским лидером, дозволио му је да има сопствени геополитички мени.
Будимпешта пред нашим очима постаје источнеевропска политичка кухиња. Ту се припрема и хлади јело које ће, вероватно, бити „послужено хладно“ — „антибриселски купус“. То јест мешавина земаља које спајају укусе великих суетолога са друге стране океана и великих флегматичних момака са Истока. Јер Хуни су отуда и дошли. Памте то генетски. Рећи ће и Словацима. И Србима. Наравно, после одласка Вучића.
Зато су Мађарима и сачували језик. Више се чак ни од министара не тражи тако строго да говоре само енглески. Зато је и дозвољена заједничка атомска енергетика с Русијом, уз њену нафту и чак гас. И сопствена валута — леп форинт. И дивне оперете Калмана…
Дунав, Дунав, ајде сазнај, чији си поклон…
Али то ће бити после сусрета у Будимпешти, после прекрајања светова и сфера утицаја. Не по Дњепру, већ по Дунаву.
Некада давно, жестоко сам расправљао у Харварду са самим Семом Хантингтоном. Мајстор је тврдио да је рат Западне и Источне цивилизације неизбежан и да ће се зауставити на Дњепру. Ја, признајем, у рат нисам веровао. Али сам сматрао да ако се и догоди, примирје ће проћи по Дунаву. Сада сам у то скоро сигуран.
А где је ту Украјина? Не знам. Био је један филм на ту тему — „Сатурн се скоро не види“… Узгред, већ је објављена насловна страна, вероватно последњег у свету иоле „озбиљног“ часописа — „The Economist“ за 2026. годину. Година необична — јубиларна, са прославом 250 година Сједињених Држава.
Као и обично, у насловној илустрацији је закодиран поглед у будућност. Часопису је, по правилу, то чудесно добро полазило за руком.
Елем, приказан је потпуни хаос: тенкови, ракете, дронови, рониоци, шприцеви… Али све је то обојено само у две боје. Изгледа да ће, по мишљењу часописа, слика будућности морати да се црта том ограниченом палетом. Погодили су боје?
Насловна страна: The Economist за 2026. годину
