Ексклузивно из Ирана: Трампово изненађење због тога што се Иран није предао

Пише: Мехди Хонардидех, политички аналитичар и стручњак за међународне односе – Иран

Приступ америчких политичара, формиран у оквирима хегемонијског система, заснива се на напредовању у политици путем војног застрашивања. Та политика видљива је и у преговорима са Ираном, где Сједињене Државе, као и сам Трамп, сматрају да је „преговарање у сенци претњи“ најбољи начин да наметну своју вољу Техерану. Међутим, војни сукоб је изузетно скуп, исцрпљујући и повезан са ризицима по углед САД. Због тога су медијске операције много ближе начину размишљања Трампа и америчких званичника него било који други елемент хибридног рата.

Недавно је један ционистички медиј објавио текст о Трамповим претњама Ирану у којем се наводи: „Највећа грешка Вашингтона је неразумевање структуре и природе моћи у Ирану, што представља главну препреку у процесу преговора.“

Сличан став изнео је и Стив Виткоф, Трампов представник у преговорима са Ираном. У интервјуу за Fox News, Виткоф је говорио о Трамповој фрустрацији и изненађењу због тога што Иран није попустио пред претњама и демонстрацијом америчке моћи. Трампово изражено изненађење и недоумица указују на то да амерички председник сматра да ће Иран, попут неких других слабих и зависних држава у међународном систему, одустати од својих интереса пред сваком претњом или обећањем.

Амерички званичници своје деловање заснивају на претпоставци да ће се свака држава пре или касније повући када се суочи са комбинацијом војних претњи и економског притиска. Распоређивање носача авиона, напредних борбених авиона и појачаних санкција требало је да доведе Иран у тежак положај и примора Техеран да прихвати једностране захтеве.

Западни медији такође непрестано говоре о „хаосу“ или „ћорсокаку“ у Ирану и настоје да створе слику да Техеран нема други избор осим да попусти под притиском, користећи термин „стратешка вртоглавица“ за опис иранске позиције. Али сада Американци признају да ништа није постигнуто — и да су они ти који су збуњени. Када председник САД, са толиком моћи, поставља питање зашто се друга страна није предала, то значи да се формула на којој је заснивао своје очекивања распала.

Главни проблем у Вашингтону лежи управо у овако поједностављеном погледу. Трамп, са својом трансакционом логиком, верује да се све може „купити“. У том оквиру, притисак би требало да доведе до предаје. Али Иран је у последње четири деценије показао да не доноси стратешке одлуке на основу страха или принуде. Политичка и безбедносна структура Ирана везала је свој идентитет за концепт отпора, а попуштање под спољним притиском сматра се знаком слабости. Та логика изнутра испразни политику притиска.

У том контексту, магазин Atlantic је недавно у једној анализи навео: „Трамп не може да разуме зашто притисци и претње не приморавају иранског лидера да се повуче. У Трамповом погледу, сваки човек има тачку лома, а сваку државу је могуће довести за преговарачки сто комбинацијом претњи и уступака. Али та анализа се суочава са стварношћу која јој противречи.“

Америчко војно нагомилавање у региону имало је за циљ да покори и застраши Иран, али исход није био онакав каквим га је Белa кућа предвиђала. Стварност је да се „стратешка вртоглавица“ појавила у Вашингтону, где су доносиоци одлука и даље неспремни да прихвате да иранска моћ није ограничена на војну силу, већ да је укорењена у комбинацији политичке воље, унутрашње кохезије и дугогодишњег искуства у супротстављању спољном притиску.

Три кључна догађаја на дан женевских преговора:

1. Поморске вежбе ИРГЦ-а и привремено затварање Ормуског мореуза.
2. Чврст одговор иранског лидера на Трампове војне претње.
3. Поновно истицање црвених линија од стране преговарачког тима.

Иранска хибридна стратегија — дипломатија под окриљем снаге — показује да је Иран у Женеви наступио са два крила: преговорима и моћи. Будућност разговора везана је за прихватање чињенице да данашњи Иран није Иран од јуче. Ту чињеницу су разумели и амерички дипломати у Женеви и војни команданти у Ормуском мореузу.

Иран је у последњим годинама издржао најтеже санкције и претње, а да није ослабио своја начела нити направио компромисе. Планирање и извођење сложеног пуча у јануару такође није довело САД до њихових мрачних циљева у Ирану. Управо та стабилност и самопоуздање сада представљају загонетку за Белу кућу. Трамп, који је мислио да ће појачавањем притиска брзо доћи до жељеног резултата, сада се суочава са стварношћу која се не уклапа у његов ментални оквир. Његова „радозналост“ заправо је знак запрепашћења због неефикасности алата за које је веровао да су ненадмашни.