Драгана Трифковић: НИС и гас – геополитичко коцкање Србије
Dragana Trifkovic, Diretor-Geral do Centro de estudos estratégicos
Четири стуба спољне политике и стратешка енергетска сарадња са Русијом
Како бисмо сагледали актуелну међународну и енергетску политику Србије, потребно је да се осврнемо на период владавине демократског режима када су опредељени основни правци развоја Србије, који, само формално, до данас нису промењени. На плану спољне политике и енергетике за време владавине Тадића и Коштунице (2004-2008) усаглашен је спољнополитички концепт „четири стуба“, потписан је Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ и завршени су преговори око продаје удела у Нафтној индустрији Србије руском државном предузећу Газпром њефт. Поред тога у овом периоду потписано је и низ споразума о сарадњи са САД и Кином, што је у пракси реализовало политику „четири стуба“ балансирања између Истока и Запада, односно САД, ЕУ, Русије и Кине.
За сарадњу између Србије и Русије договор око НИС-а је имао стратешку важност и практично је омогућио развој енергетске сарадње као кључне области. Важно је имати у виду да је стратешки енергетски споразум са Русијом потписан у време демократске власти која се отворено изјашњавала као про-западна. Без обзира на такву опредељеност у то време је постојао консензус око заштите српских државних и националних интереса, а сарадња са Русијом је у том контексту била од великог значаја. На спољнополитичком плану то се одражавало на подршку Русије у очувању територијалног интегритета Србије, односно одбрану националних интереса кроз инсистирање на два основна међународно-правна документа, Резолуцију 1244 СБ УН и Дејтонски споразум. Ова два документа директно противостоје главним пројектима САД на Балкану од 1990-тих до данас, противправном стварању лажне државе Косово и унитаризацији Босне и Херцеговине.
Од патриотске реторике до антидржавне праксе
Недовољна спремност демократског режима да прави компромисе са Западом на штету државних и националних интереса Србије условила је промену власти 2012. године и долазак „реформисане“ националистичке струје (Српске радикалне странке ребрендиране у Српску напредну странку) која се истицала патриотском (и про-руском) реториком, а у пракси је реализовала анти-државну и анти-националну политику. Убрзаним темпом коалиција окупљена око Александра Вучића као пројектованог и наметнутог западом лидера, потписала је и усагласила низ међународних споразума (Бриселски споразум, СОФА споразум са НАТО, Индивидуални план партнерства са НАТО, Вашингтонски споразум, Охридски споразум) који крше Устав Републике Србије, нарушавају војну неутралност и подривају заштиту државних и националних интереса. Захваљујући потпуној медијској контроли, где су и западни и режимски медији прећутали кршење Устава и форсирали патриотску и про-руску реторику режима, јавност је остала потпуно анестезирана. За то време Запад је преко владајућег режима спроводио политички инжењеринг којим је интегрисао западни невладин сектор у структуре власти и истовремено уклонио патриотске елементе из институција и политичких партија у Србији. То је довело до оштре поделе интереса политичке, интелектуалне и бизнис елите са једне стране и већине грађана Србије са друге стране. Српска елита је преко владајућег режима потпуно стављена под контролу Запада док су национални интереси потиснути маргинализацијом оних који нису могли да буду купљени. Тиме је већина грађана Србије остала без и једног представника у државним институцијама и на јавној сцени, са искључењем минорних структура које су остављене да симулирају патриотизам.
Косово, Република Српска и цена западне лојалности
Од 2022. године и почетка руске специјалне војне операције, српски режим је почео све више да се приближава Западу уз истовремено дистанцирање од сарадње са Русијом и Кином. Политика Александра Вучића јасно је водила ка директној конфронтацији са Русијом уз очигледне намере потпуног истискивања руског утицаја. Важно је напоменути и то да за 13 година владавине наводно патриотске и про-руске власти није реализован ни један стратешки важан договор са Русијом. Сада смо дошли до тога да српски режим тенденциозно жели да поништи енергетски споразум са Русијом који је постигнут у време демократских власти. Ако су се демократске власти водиле идејом да учврсте сарадњу са Русијом кроз енергетику и тиме осигурају подршку за Резолуцију 1244 и Дејтонски споразум, „напредни“ режим се води идејом да су та два споразума препрека за потпуну интеграцију Србије у евроатлантску зону утицаја. Државност Србије на територији Косова и Метохије је потпуно неутралисана кроз реализацију споразума које је Вучићев режим потписао, док је недавни политички маневр Милорада Додика у Републици Српској отворио простор за даљу неутрализацију Дејтонског договора. За даље испуњавање захтева Запада Вучићевом режиму једина препрека остаје руски утицај који је у сагласности са заштитом српских државних и националних интреса.
Инверзија кривице и инструментализација санкција против НИС-а
У српском јавном простору све више се подстиче русофобија. Потпуном инверзијом кривица за увођење санкција Нафтној индустрији Србије се приписује Русији, односно Русија се означава као кривац за проблеме који могу да буду изазвани тим санкцијама. Овде се не полази од чињенице да САД користе економске и финансијске механизме као инструмент моћи у власничким структурама, већ се Русија означава као кривац одбијањем да се повинује принуди. Запад својим потезима показује да су прокламоване вредности као што су демократија, слобода и неприкосновеност приватне имовине потпуно неутемељене у евроатлантској зони утицаја што ће имати стратешке импликације. Увођење санкција Нафтној индустрији Србије са стране OFAC-а (Office of Foreign Assets Control) има за циљ потпуно истискивање руског власништва из ове компаније. Потребно је рећи да је НИС продат 2008. године руској страни као компанија која послује у губитку, те је Газпром њефт осим уговорене цене од 400 милиона евра откупио и дугове компаније који су били приближно исте вредности уз обавезу улагања и модернизације. Многобројни „експерти“ блиски срспком режиму сада упорно понављају да је продаја НИС била грешка и да је удео у овој компанији „поклоњен“ Русима. Проценe светских компанија као што je Deloitte & Touche потврђују да је НИС 2008. године вредео између 1,6 и 2,2 милијарде евра. Србија је руској компанији продала 51% акција НИС по цени од око 800 милиона евра, ако узмемо у обзир и дугове. Дакле по процењеној тржишној вредности. Уместо обавезујућих 550-600 милиона евра, Русија је уложила у развој и модернизацију НИС између 4-5 милијарди евра. Захваљујући стратешким инвестицијама, модернизацији и управљачкој реформи НИС је од губиташке компаније постао најважнија енергетска фирма на читавом Балкану. Велика средства за државни буџет Србије долазе управо захваљујући раду ове компаније.
Од стратешког партнерства до претње национализацијом
Међутим сам аранжман о продаји 51% акција НИС који је потписан 2008. године са руском страном има шири значај. Он подразумева и стратешку координацију у енергетици укључујући снабдевање гасом. Србија је постала стратешки партнер Газпрома кроз НИС чиме је обезбедила повлашћену цену гаса (око 270–290 $/1000 м³) што је омогућило држави финансијску предност и стабилност у енергетици. Ово омогућава Србији да има конкурентну цену гаса у поређењу са тржишним ценама у ЕУ које од прекида снабдевања руским гасом износе од 2-3 пута више. Индикативно је да Русија није потписала дугорочни уговор о снабдевању гаса са Србијом након истека трогодишњег уговора у мају 2025. године. После тог периода потписивани су анекси уговора са краткорочним продужетком од неколико месеци. Таква ситуација директно је условљена неизвесношћу око базичног купопородајног договора са НИС. Александар Вучић тврди да Србија нема намеру да национализује компанију, односно противправно одузме руско власништво у НИС. Међутим Александар Вучић није неко коме се може веровати на реч. Напротив. У српској јавности се све више чују захтеви да се проблем са санкцијама НИС реши национализацијом.
Кадровска структура власти и управљање енергетском политиком Србије
Министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић наводи да је ситуација комплексна и да су пред Србијом тешке одлуке. „Као министар енергетике, рећи ћу да су пред нама тешке одлуке да ли да преузмемо компанију, а затим да надокнадимо штету. Знам да је председник Србије рекао да је против национализације, оно што могу да кажем јесте да нећемо дозволити да Србија и њени грађани буду угрожени“, изјавила је Ђедовић Хандановић. Интересанто је да се будућношћу руско-српске енергетске сарадње баве кадрови који долазе из западних центара моћи. Министарка Ђедовић Хандановић је завршила магистратуру на Андерсон школи менаџмента у Лос Анђелесу. У њеној биографији истакнуто је да је призната за извештавање са ратишта у Авганистану 2001. године од стране Националне академије телевизијских уметности и наука САД. Даљу каријеру развијала је у Европској инвестиционој банци. Ништа мање интересантна није ни биографија министра спољних послова Србије Марка Ђурића који је своју „политичку“ каријеру започео 1999. године у организацији Отпор коју је финасирао Џорџ Сорош. Марко Ђурић кога The Jerusalem Post назива „јеврејски српски министар спољних послова“ потписао је Споразум о стратешкој сарадњи са Сједињеним Америчким Државама у области енергетике 18. септембра 2024. године у Вашингтону. Циљ споразума је да оснажи билатералну сарадњу у енергетском сектору, укључујући подстицање америчког улагања, подршку енергетској безбедности и убрзање транзиције ка чистијим изворима енергије. Може се претпоставити зашто је управо овакав договор претходио увођењу санкција Нафтној индустрији Србије од стране САД.
Једна рубља за НИС: дипломатски скандал и политичка порука
У српској јавности постоје гласине да је Александар Вучић са америчком страном унапред усагласио кораке око решавања питања власништва у НИС. Док Вучићев режим убеђује јавност да Запад организује обојену револуцију како би га сменио, у позадини тога амерички кадрови у српској влади раде на искључивању руског утицаја из Србије. Више него лукаво. Томе треба додати и дипломатски скандал на недавно одржаном округлом столу у Москви за стране амбасадоре када се амбасадор Србије у Русији Момчило Бабић обратио Сергеју Лаврову следећим речима: „Поклоните, молим вас, свој удео у компанији НИС влади Србије или га продајте за једну рубљу. Он ће вам бити враћен у целости, чим то услови дозволе. То је мој лични предлог, без консултација. Надам се да ће, ако Ви не желите да на то одговорите, одговорити председник Руске Федерације Владимир Путин 19. децембра“. Руски министар иностраних послова дипломатски је одговорио на овај захтев следећим речима: „Постоје међувладини споразуми, као што сам већ рекао, између Руске Федерације и Србије, који предвиђају да никаква национализација није могућа без обостране сагласности. Под којим условима се може постићи сагласност? За национализацију или неку другу форму решења тог проблема – можда је решење да се нађе начин за даљи рад Нафтне индустрије Србије, независно од могућности које имају САД да казне то предузеће“.
Од руског гаса до америчког LNG-а: геополитика принуде
Несумњиво је да САД желе у потпуности да одсеку Европу од руских енергената. Европа је огроман потрошач, нарочито гаса и нафте. САД желе да обезбеде своје компаније (LNG, нафту, технологије за производњу и транспорт енергената) и смање доминацију Русије на европском тржишту због чега форсирају прелазак на амерички гас као конкурентни и профитабилан извор. Истовремено контрола снабдевања енергијом за САД значи контролу политичког утицаја Русије на Европу. У случају Србије то имплицира и утицај на промену спољнополитичке оријентације. Политика „четири стуба“ у том случају постаје неодржива и своди се на политику „два стуба“, односно ослањање на САД и ЕУ. Стратешки гледано тиме би Србија онемогућила свој развој у новим геополитичким околностима. Критичан аспект америчке енергетске стратегије је тај да је она дугорочно неодржива. Енергетску предност САД стичу не захваљујући обиљу енергетских ресурса, већ захваљујући фракингу који је донео краткорочну предност, али са дугорочним ограничењима. Ова предност дала је САД економско и геополитичко оружје којим могу да диктирају цене и услове снабдевања, што се види у односима са Европом и Балканом. Дугорочно, ресурси се брзо троше, па иако тренутна моћ заснована на фракингу пружа предност, она није одржива на 20–30 година, што ће променити глобалну енергетску карту и отворити простор за нове играче као што су Русија, Блиски исток и Азија.
Цена енергетске неизвесности: последице по српску економију
Србија је тренутно веома зависна од руског гаса. Она троши око 2,7–3 милијарде кубних метара гаса годишње што чини око 80–90% увоза из Русије. Домаћа производња и увоз из других извора (нпр. Азербејџан, планови за LNG) покривају само мали део потреба. Губитак повољног аранжмана за куповину руског гаса може озбиљно да утиче на српску економију. То би значајно повећало трошкове производње, снизило конкурентност индустрије и повећало инфлацију, а уз то створило и ризик од нестабилности снабдевања, што може имати дугорочне негативне ефекте на српску економију. Србија има индустрију која зависи од јефтине енергије. Уколико не обезбеди повољан руски гас она би морала да га набавља на европском тржишту где су цене 2-3 пута више. У том случају Србија би остала без страних инвестиција и дошла би у исту ситуацију као државе ЕУ чија економија је озбиљно дестабилизована. Изградња регионалних интерконектора нема превише смисла јер је Европа енергетски зависна, док алтернативни правци снабдевања, уколико се искључи руски гас, остају веома ограничени. Азербејџан нема довољно енергената да замени руски гас на европском тржишту што значи да LNG по далеко неповољнијим ценама и веома компликованом транспорту остаје једина алтернатива. САД су изабрале Грчки Александруполис као главни дистрибутивни центар за амерички течни гас. Али то може да траје само док САД убрзано не исцрпе своје резерве фракингом. Колику ће еколошку цену платити, то остаје да се види. У сваком случају одлуке које буду донете у вези са енергетским снабдевањем и енергетском сарадњом имаће по Србију дугорочне последице. Да ли ће оне бити позитивне или негативне, сазнаћемо у наредном периоду.
Fonte: Centro de estudos estratégicos
17. децембар 2025.
