Драгана Трифковић: Косово, Крим и Гренланд кроз призму Орвела
Dragana Trifkovic, Diretor-Geral do Centro de estudos estratégicos
У роману „Животињска фарма“ Џорџа Орвела посебно се истиче слоган: „Сви смо ми једнаки, али су неки једнакији“. Фарма сатирично приказује друштво у којем „сви су једнаки“, али неки уживају привилегије (прасићи), док се исти поступци код осталих кажњавају. Принципи се мењају по потреби, што представља класичан пример лицемерја и двоструких стандарда. Политика Европске уније може се назвати политиком „животињске фарме“. Случајеви Косова, Крима и Гренланда наиме откривају дубоку контрадикцију у спољној политици ЕУ. Унија доследно брани територијални интегритет и суверенитет када су угрожене државе чланице или савезници, док истовремено подржава или признаје отцепљење Косова, а снажно осуђује присаједињење Крима Русији. Ово показује да, као и на Орвеловој фарми, правила важе само када одговарају интересима „елите“, док остали трпе последице. Лицемерје и двоструки стандарди у овом контексту јасно указују да се вредности права, демократије и суверенитета примењују селективно, у складу са геополитичким интересима.
Гаранција суверенитета: Гренланд у контексту европске спољне политике
„Европска унија ће наставити да заступа принципе националног суверенитета, територијалног интегритета и неповредивости граница. То су универзални принципи и нећемо престати да их бранимо. Посебно ако се доводи у питање територијални интегритет државе чланице ЕУ.“ — изјавила је портпаролка Европске комисије Анита Хипер (Anitta Hipper) на конференцији за штампу у Бриселу поводом Трампових изјава о Гренланду.
Додатно је наведено да ЕУ очекује поштовање суверенитета и међународних обавеза од свих партнера, као и да Гренланд, као аутономна територија у склопу Краљевине Данске, треба да одређује своју будућност заједно са Данском.
Гренланд је део Краљевине Данске, која је пуноправна чланица ЕУ, па би било какав покушај присаједињења острва од стране САД представљао директан притисак на територијални интегритет државе чланице, што ЕУ не може да игнорише без ризика да подрије свој кредибилитет. Иако сам Гренланд није чланица Уније, он има статус прекоокеанске земље и територије (OCT) повезане са ЕУ, а Европска унија има значајне финансијске, економске и регулаторне интересе на острву, нарочито у секторима рибарства, енергената и критичних минерала. Поред тога, Гренланд је геостратешки кључ Арктика. Контролом над њим стиче се надзор над новим поморским рутама, војном инфраструктуром и приступом богатим ресурсима. ЕУ се стога брине да би једнострано америчко преузимање не само угрозило интересе чланице, већ и додатно маргинализовало Европу у формирању арктичке безбедносне архитектуре.
Косово, Крим и Гренланд: Селективна примена међународног права у Европској унији
Став европских званичника по питању Гренланда у потпуности је супротан односу према Косову и Метохији. Већина држава чланица ЕУ, укључујући Француску, Немачку и Италију, признале су самопроглашено Косово као независну државу од 2008. године. Тај политички чин је у директној супротности са принципом одлучне подршке територијалном интегритету и доводи у питање целовитост Србије. Према међународном праву, границе држава не смеју се мењати без њихове сагласности – што важи и за Србију у случају Косова, али и за Данску у контексту Гренланда. ЕУ косовско питање третира као „посебан случај“, али у суштини је реч о политичком поступку који није у складу са принципом територијалног интегритета, који Унија званично истиче у другим ситуацијама. Иако је већина институција и држава чланица признала Косово без договора са Београдом, неке земље (Шпанија, Словачка, Румунија, Кипар и Грчка) то и даље нису учиниле, углавном због унутрашњих сепаратистичких или националних осетљивости. Ипак, ЕУ наставља да финансијски и институционално подржава Косово као посебну економску и политичку јединицу, чиме у пракси потврђује његову самопроглашену државност.
Случај Гренланда јасно показује да Европа не наступа са универзалним принципима, већ примењује селективна правила у складу са тренутним политичким интересима. Док се у случају Косова кршење међународног права оправдава „вишим вредностима“ — демократијом, људским правима и слободом — за Гренланд исте вредности се не помињу. Ово открива да европска реторика о праву и демократији служи као политички инструмент, а не као доследна пракса. Таква разлика између речи и дела подрива кредибилитет Уније и чини случај Гренланда симболом дубље кризе европске политике принципа. Сличан дисбаланс у поштовању међународног права види се и на примеру Крима. Наиме, 2014. године на полуострву је одржан референдум о присаједињењу Русији, након чега је Крим ушao у састав Руске Федерације. Демократска одлука становника Крима изазвала је оштру реакцију ЕУ, која је осудила „кршење територијалног интегритета Украјине“, увела санкције Русији и подржала Кијев. За разлику од Крима, на Косову 2008. године није одржан референдум, већ је неформална група једнострано прогласила независност од Србије. Зато реакција Брисела на Трампове изјаве делује не као одбрана међународног права, већ као одбрана сопствене зоне утицаја. Управо ту Европска унија губи морални аргумент и улази у позицију коју је сама створила 2008. године — где „изузеци“ престају да буду изузеци, а постају правило.
Путинова критика и Орвеловска метафора: лекција о лицемерју у политици
Европска унија формално одбацује оптужбе о двоструким стандардима, тврдећи да сваки случај у међународним односима представља „sui generis“ ситуацију. Тим аргументом се оправдавало и признање једнострано проглашене независности Косова, како би се избегло стварање преседана. У пракси, међутим, ЕУ поступа селективно: принцип територијалног интегритета штити се када су у питању државе чланице или савезници, док се право на самоопредељење истиче када то служи геополитичким интересима Брисела и Вашингтона. Разлика између реторике и стварних поступака јасна је спољним посматрачима, али се унутар Уније избегава јавно иступање о томе. Признање двоструких стандарда за ЕУ би значило политичку и правну аутодисквалификацију: угрозило би кредибилитет као „нормативне силе“, ослабило позицију у међународним институцијама и отворило могућност да се исти аргументи примене против ње саме. Због тога Брисел проблем не признаје директно, већ га релативизује кроз изузетке, специјалне околности и правне конструкције. Ипак, ова стратегија дугорочно подрива поверење у ЕУ и смањује њену уверљивост на глобалној сцени. Реакција Уније је и симболичка: ако би прихватила да САД отворено доводе у питање територију повезану са државом чланицом, ЕУ би признала сопствену политичку немоћ и зависност од Вашингтона. Унутрашња логика евроатлантских односа додатно указује да Европа све више делује асиметрично у односу на САД, где њени интереси нису приоритет.
Закључно, случајеви Косова, Крима и Гренланда јасно показују да непринципијалност у политици увек носи последице. Када се принципи примењују селективно, а вредности права, демократије и територијалног интегритета користе као инструмент геополитичких интереса, губи се кредибилитет, а поред тога ствара се окружење у коме су политички лидери изложени подсмеху, критици и губитку ауторитета.
У том контексту, недавно је и Владимир Путин јавно назвао европске лидере „прасцима“, критиковавши њихову политику према Украјини и односе са бившом америчком администрацијом. Та метафора делује као илустрација Орвелове сатире: лидери који се воде личним или краткорочним интересима, а не доследним принципима, на крају постају предмет подсмеха и губе своју моралну и политичку тежину. Сви који у политици занемарују универзалне принципе морају бити свесни да такво лицемерје није без последица – оно ствара губитак поверења, слабљење позиције и, у крајњем случају, доводи до срамоте на очиглед свих.
Fonte: Centro de estudos estratégicos
25. јануар 2026.
