Александар Милутиновић: Веровање, борба и памћење – Срби између дефетизма и наде

Пише: Александар Милутиновић

Позитивни и негативни примери и надахњујуће приче из прошлости Срба и да ли их желимо?

Видимо ли смисао у угледању на боље од себе?

Све чешће, чак и и људи отворено родољубиво расположени падају у раље дефетизма и почињу да говоре, можда чак и не потпуно свесно, малигним, аутошовинистичким наративом о сопственом народу. Најчешће то буде  у оваквом стилу: “не вреди, то смо ми”, “стока”, “најбољи су остали на Церу”, “земља Србија” итд. Неспорно имамо мана али треба ли отићи у крајност друге врсте? Да ли је баш то искљичиво тако и да ли је здраво видети само мане и пренаглашавати их ради неког свог личног „издувног вентила“ који ником не доноси добро? Требамо ли и смемо ли то? Чак и да велеиздајник Вучић и његови деструктикони не падну са власти, чак и да дођу црњи и гори, чак и да професори већински издају студенте и њихов труд, не смемо тако.

Свакодневица нам је слична деценијама. Периоди без ратова су нам краћи од просечног људског века. Сусрећемо се са разним неправдама. Боримо се за егзистенцију. Неки то чине изистински а многи су у прелести да то раде. Чини нам се да смо у томе посебни и да је нама сада и овде најтеже. Не познајемо своју прошлост.

Чекамо бољи живот у погрешном свету и на простору који никад није био синоним за хедонизам и безбрижност већ за борбу у свакој секунди живота. Тако је и данас те нам је ко ваздух који дишемо и воду коју пијемо загарантована његошевска и свесрбска “борба непрестана” ко једина извесност и начин да преживимо и опстанемо.

Трудимо се да одржимо и неки морални компас у времену кад је то само “сметња” и “вишак”. Ваља живети и преживети. Треба и зарадити. Треба се прехранити у земљи која је препуна скупоће и колонијалног  неквалитета. Информације стижу одсвуда, дезинформација има још више. Време се убрзало а ми то као да не примећујемо.

И даље више верујемо страном фактору него својим очима. И даље више телевизору него комшијама и пријатељима. Једнако толико не видимо своје балване а не пропуштамо да се ухватимо за ивер брата свог. Црно или бело. Гложимо се, обично за неважно.  То касно или не схватамо.

Често туробна стварност зна да нас заведе те постајемо горди у патњи и лако себе али и друге још лакше, распоређујемо у хероје, издајнике или пак најжртве и мученике а истина је много више нијансама склона него ли крајностима које свакако јесу обележје нашег ментлитета. А ствари стоје овако: нисмо ни близу хероји у просеку  али нисмо сви ни љиге и уштве.  Пали смо али ћемо се дићи. Многи се боре поштено а многи су као Гиле Шампион који је „хтео сад и хтео је све“. Нисмо сви опортунисти али би требали бити бољи.

Неоспорно ми јесмо народ који је вековима подносио огромне жртве у борби за слободу, ту  нема дилеме. Ни један други народ на размеђу светова, култура  цивилизација не би издржао што су Срби. Двадесети век је био за нас век страдања и век чији је једини успех то што и даље постојимо, копрцамо се и боримо а то за нас није било планирано.

Наравно, не може се спорити наше дугогодишње духовно стање које није на нивоу предака и које олакшава посао непријатељима који су опет вековима исти а систем нам их скрива да их не препознамо и не познамо. Ипак то не треба да нас води и да одређује наш однос према себи и свету око нас. Постоје и бројни светли примери, настали у много тежим временима. То су наше луче и светли гробови „који сјају сваком нараштају“. Многи то знају али ипак некако лакше је, убедачити се, навући себи и околини претерано (не)оправдане црне мисли и облаке него ли ободрити се великим делима саплеменика, а која често нису надохват руке и за којима се мора трагати. Заборављена су и сакривена. Ако их и нађемо или нам их неко изнесе на светлост дана често не видимо њихову сврху и шта би и како са тим што је наше а некад бејаше?

Још тежи део нама данас, је вера да се нешто тако добро или узвишено може поновити. Зато и не желимо да знамо или нам не смета незнање. Зато нам је лакше самозасипање пепелом у нади да, говорећи као о некима тамо, ми сигурно нисмо ти о којима причамо и „сигурно“ се потпуно разликујемо. А често се деси оно, „кад грађаху се мудри излудеше“.

Чини нам се “губљење времена” упућивање у те данас, за већину прошле и немогуће ствари. Да не би тако мислили потребан је труд а то кошта времена и снаге а већински ми ипак  очигледно желимо комфор и конзумеризам. Дакле вера нам је проблем као и приоритети. Народ који жели да живи мора да прати тачан редослед потеза… По стиховима Вељка Петровића: “Верујте прво и стисните пести, па онда трести, трести, трести!”.

Дакле верујте прво па све друго! Не будите мрачни и без наде, то нису заслужили преци, а још мање потомци.

“Господин, сељак, богат и сирома’,
У успех борбе верујте – и доста.
И ваша снага биће снага грома,
И замршена питања сва проста”

Кренимо кроз примере јер речи крепе а примери лече. Шта су радили Срби у непријатељском окружењу, без државе а да би опстали и преживели? Морамо разумети да у неком смислу ми јесмо без државе или смо окупирани антидржавом и иако нисмо у стању као Срби од Косова до Карађорђа или Срби за време НДХ, ипак су опасности које су над нам велике а наша старост и учмалост већа. Зато је добро знати.

Како су живели, шта су значили и зашто су нестали Срби из Сент Андреје а шта су све предузимали Срби из Мостара и шта их све веже? И једних и других, из разних разлога, данас тамо где су живели, готово да нема. Ипак њихово искуство је драгоцено за нас сада а њихова дела трају, уче и опомињу, док идеје могу постати искре и путокази овог нашег доба “свемирске технике и прашумске етике” како је 20.век називао Св. Јустин Ћелијски.

Како опстати данас и оставити легат за будућност? Угледати се на светле примере из прошлости који су доносили плод. Срби су и без државе знали да се удружују, да уједињују капитал и снаге на темељу Србства и да воде рачуна не само о себи већ и о сиромашном делу свог народа који нису мрзели због тог сиромаштва, већ су га осећали као део себе и као такав га помагали.

Евген Думча, светли пример таквог деловања био је познати и утицајни Србин у Сент Андреји с краја 19. и почетка 20.века. Није био Србин рођењем али јесте делом и избором а да би квалитетни људи поново видели Србство као жељену категорију, морамо ми Срби да постанемо бољи и да живимо идеје и идеале у пракси и стално. Да поштујемо законе, да градимо ред и поредак, да остављамо светле трагове а да заслужимо великане које ћемо спуштати у неке нове светле гробове и на које ћемо се угледати и у добру следити те свету нит умрлих, живих и нерођених очувати непрекинуту.

Рођен је у Коморану, високу трговачку школу завршио у Бечу и населио се у Сент Андреји. У почетку кажу  је лоше говорио србски али је до краја живота то избрусио и често га је и са радошћу користио па и извештаје на истом писао. Тргујући вином и кљуком(измуљано грожђе са широм из ког се добија вино) обогатио се у младим данима. Постао је градоначелник исто млад, столовао деценијама на челу Сент Андреје и заузимао све важне положаје чак је био и потпредседник Сабора, што је била највећа част коју може Србин, световњак да оствари у митрополији Карловачкој. Био је предратни(мисли се на Први светски рат) милионер и да није значајно новца изгубио превише верујући хартијама од вредности био би сигурно најзначајнији донатор у Срба северно од Саве и Дунава. Са супругом Петронелом Блажић чинио је многа добра дела, ево како је то изгледало:

“Скромно су живели (Евген и Петронрла, прим.аут.) и на себе мало трошили само да би могли што више добра другима учинити. Зидали су о свом трошку прописне школске зграде у Калазу и Чобанцу. Приликом зидања 14 нових школских зграда у епархији добровољним прилозима, они су приложили 10 000 златних круна”.

Вратимо се у хитро садашњост и упоредимо. Видећемо разлике у приступу животу и стање у друштву које прети да експлодира или имплодира. Ако се сетимо, само најсвежијег примера хапшења бившег министра Томислава Момировића званог Тома Мона и групе људи који су оштетили државу за 115 милиона евра, а рецимо изградња нове школе нека кошта по узору на овај текст (https://www.blic.rs/vesti/beograd/zavrsena-izgradnja-nove-skole-u-lestanima-kostala-6000000-evra-zamenik-gradonacelnika/cvxf0rq) од пре пет година, 6 000 000 евра, значи да је само ова група стрпала у џеп скоро 20 нових школских зграда. Не узимајући као сигурно да ће бити осуђени, још мање да ће паре вратити призовимо многе наше добротворе на којима је почивао и данас почива србски народ. Сетимо се опет Мишковића који је хапшен па на крају и награђен, обештећен државним новцем и куповином Сава центра испод цене. Кад то знамо и упоредимо разумимо зашто су некад људи желели да постану Срби а данас многи који су се тако родили већ говоре да су “Срби по пореклу”…

Како је радио брачни пар Думча:

“Када је Думча славио 25-годишњицу свога градоначелства, богате су легате дали свакој месној вероисповести и добротворној установи. Кад су славили 50-годишњицу свога брака, сетили су се и обдарили многе наше просветне и хумане установе у целој митрополији Карловачкој са укупно 50 000 златних круна. Думча је био члан управе Српске банке и њезине филејале у Будимпешти и свагда је своју тантијему остављао “Привреднику” коме је иначе велики легат оставио и са својом супругом члан патроната његов био”.

Срби Сента Андреје након победе Србије у Великом рату и формирања краљевине СХС, великом већином вратили су се у окриље те новостворене земље што је и био  вековни циљ(повратак у слободну отаџбину) па је та чињеница поред агресивне мађарске политике учинила да се након те године(1918.) број Срба и њихов утицај све више смањује па тако до данашњих дана. То свакако не оправдава чињеницу да се ми ко народ недовољно сећамо својих предака и поштујемо и ценимо њихову борбу и учимо из ње.

Као и Срби у Мостару, о којима ће касније бити речи, тако и Срби у Сент Андреји удружују свој капитал кроз Српску банку чији је члан управе био господин Евген Думча.

“То је била најважнија банка Срба у Аустроугарској до Првог светског рата. Основала је 1895. године у Загребу група угледних србских грађана”.

Дакле Срби су некад стварали своје банке и фондове од сопственог богатства, а последњих 25 година неки “Срби” укинули су домаће банкарство и сво тржиште предали на милост и немилост окупационој управи.

Изузетну институцију оног доба, а која је сва је прилика неопходна и данас како за Србе у Србији и све лојалне грађане, тако и за Србе ван граница данашње Србије имали су наши људи оног доба у Српском привредном друштву “Привредник”. То је била једна од најзначајнијих установа Срба у Хрватској у другој половини 19. века. Основао га је 1897. године у Загребу трговац Владимир Матијевић. Замишљено је било да се кроз ову установу помажу сиромашни Срби, омладина, и да се оспособљавају за занате и трговачке послове да би образован био јак кадар Срба привредника који би својим знањем и иметком помогли рад, развој и опстанак Срба у тадашњој Аустроугарској. Видимо нажалост, да је 170 година касније србски фактор вољом запада и нашим слабостима пао на изузетно низак ниво чак и после такве свести и савести људи онога времена а камо ли шта нам следи са оваквим вођством и народом запуштеним и препуштеним стихији уколико се сами не променимо…

Отварањем железничке линије Будимпешта-СентАндреја, све више долази до насељавања несрбског становништва и мењања односа староседелаца и досељеника. Све то натерало је после дуго година Евгена Думчу да се 1903. повуче. Ево како је то изгледало:

“Но велики ауторитет Евгена Думче, док је активан био, знао је далеко држати дошљаке од градске управе, којима није лебдело пред очима добро града, који се под Србима материјално оснажио, и скромном односно не скупом администрацијом грађане у порезу штедио, него им је било стало до власти истискивањем Срба чиновника са позиција, да би на њихова места дошли”.

Како је то изгледало у Херцеговини онога времена?

Срби у Мостару, били су једно време водећи у борби Срба с оне стране Дрине за национална и грађанска права и практични опстанак на вековним огњиштима. Ево како је то изгледало:

„Развој трговачког сталежа у Мостару и борба србског народа за своја права под аустроугарским режимом довели су и до њиховог улагања у банке и новчане заводе, тј. до преношења борбе са политичког, културног и просвјетног  и на економски план. Мостарски трговци су били међу оснивачима Српске банке у Загребу 1895, а 1903. године су основали Трговачку банку и штедионицу д.д. у Мостару која је била прва банка са чисто домаћим капиталом и прва финансијска институција националног карактера основана на тлу Босне и Херцеговине са 180 000 форинти капитала. Оснивачи банке били су Ристо Иванишевић, Илија Грковић, Михо Пешко, Ристо Шаин, Шпиро Докић  Ристо Пичета. Пошто су њени оснивачи били Срби, наредне године је у називу добила национални префикс-Српска банка д.д. у Мостару. Како је њен капитал растао ширила се и изван Мостара, па је прве филијале отворила у Коњицу и Невесињу.“

Шта из овог сведочанства можемо да научимо? Удруживање а не атомизовање је оно што једног појединца, породицу и народ изводи на прави пут и то не зато што је то увек лако, лепо и иде глатко него што је то једина шанса за опстанак у непријатељском окружењу. Данас ми смо сведоци потпуно обрнутог процеса, промоције себичлука, немара за сваког до себе самог и питање је јесу ли они који у нас одлучују бар и мало свесни а колико и већина становништва жели заиста нешто друго и другачије? Од 05.10.2000. све више клизимо у колонијални положај и отворено ропство а последњу значајнију банку у домаћем власништву изгубили смо продајом остатка акција Комерцијалне банке Американцима. Данас нема озбиљних домаћих система који би могли да кредитирају послове који иду у прилог домаћем становништву и који обећавају опстанак. Има (сумњиво)богатих Срба али њихова свест за сада не досеже даље од сопственог луксуза од ког нико вајде нема већ који истим саблажњавају просечног човека…

Чини се да се уопште не бојимо уништења која нам прете по разним основама и да их не схватамо довољно озбиљно али надам се да ћемо се потрудити да набоље преобратимо себе пре свега(јер то је једино на шта сигурно можемо да утичемо) а онда да та маса „породи“ најбоље који желе да ставе своје снаге у службу повратка суверенитета и правде у Срба.

О животу Срба у Мостару данас поучите се из следећег текста па ћете видети да цитат из оног времена (крај19. и почетак 20.века)  носи исте векторе као и данас:

Предсједник Координације српских удружења у Мостару Душан Голо упозорио је да Срби у том граду не могу остварити никаква права, па ни на посао, иако су конститутивни у Федерацији БиХ.

Срби су овдје потпуно дискриминисани, а права која имамо на папиру ни секунде се не примјењују у стварном животу. Водимо непрестану борбу да их остваримо, али мање-више не успијевамо – рекао је Голо.

Он је за „Глас Српске“ рекао да Срби у овом ентитету нису ништа друго него статистичка грешка, те указао да им је потребна отворена подршка власти Републике Српске и Србије.

Он је рекао да је прије локалних избора у мостарској Градској управи од 503 запослених, само 21 био српске националности.

Као један од негативних примјера, Голо је поменуо конкурс у полицији ФБиХ гдје од 25 млађих инспектора примају само три Србина.

Од предратних 35.000, у Мостару данас живи нешто мање од 3.000 Срба.

А како се живело у Мостару по успостављању бановине Хрватске чућете из следећег писма:

„О томе најбоље говоре ријечи Смаилаге Ћемаловића у писму Милану Јаковљевићу од 4. новембра 1940. године:“У задње вријеме Срби у граду Мостару, како православни, тако и муслимани проживљују многе неугодне дане. Власти врло мало или скоро нимало не воде рачуна о нама Србима, иако је Мостар град у коме има свега 25% католика, ипак су данашњи властодршци успјели да разјуре све Србе који су били на срезу и сада је срез остао без иједног Србина чиновника. Оваква ситуација у срезу није била никад за вријеме Аустрије, па чак ни у временима кад је Аустрија водила рат против Србије, дакле усред рата био је помоћник среског начелника у Мостару-Србин.“ Ћемаловић пише да је у чувеној мостарској гимназији међу преко 40 наставника остало само троје Срба и то „двојица само по рођењу, а један по осјећају и раду“.

Да не бисмо за 50 или 100 година причали шта су Срби били у Србији почетком двадесетог века освестимо се и живимо активно своје животе. Није нам потребно црнило али ни лудачки оптимизам. Како би реко Београдски синдикат:“ Не треба ми БИА да ми каже да сам поштен нити радикали да ли Србин сам уопште“, потребан је рад у сваком дану. Рад који није везан само и искључиво за новац. Рад који оплемењује а нема узвишенијег рада од рада за свој род јер то је уједно рад за себе и на себи као и рад на својој породици јер сви су Срби једна фамилија.

„О томе шта је Мостар заиста представљао у то вријеме(посљедње деценије 19.вијека и прве деценије 20. вијека) говоре ови редови из пера Милана Ђаковића профсора у мостарској гимназији:“Посљедњих година прошлог и првих година овог вијека Мостар је у културно-националном погледу заузимао прво мјесто у западном Србству. Слободно се смије рећи да је изван Србије пред њим стајао једино Нови сад, ако се узму у обзир културне установе и много већи број културних радника у Новом Саду; али с обзиром на квалитет књижевног и културног рада, Мостар стоји и пред Новим Садом, да не спомињем Сарајево, Цетиње, Дубровник и друга мјеста. А како је у оно доба сваки јавни рад, па и књижевни и  умјетнички, био у исто вријеме и национални, Мостар је био на гласу као најнационалнији град,““

Дакле будимо свесни да се и данас и у будуће Србима могу десити и многе страшне и непојмљиве ствари али и многе лепоте и препород. Зато активно у својим животима и у сваком дану и не чекајте шта може Србија данас за вас да уради него питајте шта Ви можете за Србију а поља за исказати се има бар толико колико наших проблема.

Верујте прво и стисните пести!

А завршићемо текст цитатима из књиге „Човек по мери шињела“, психобиографије војводе Живојина Мишића, аутора Александра Мисојчића:

„Познавати свој народ, значи паметно с њиме управљати“, подсећа он „докторчиће“. Критикује их када „натуку цвикере“, па из иностранства пренете теорије примењују не водећи  рачуна колико оне одговарају нашем „благородном народу“. Пита се колико је данас образованих људи у неразвијеним крајевима наше лепе отаџбине, ироничан је када се Тирол и Алпи величају, а Копаоник се не познаје.“

Припаде једном Живојину да цело вече једног мајора невољно слуша. Гласан човек, размеће се док прича. Пребегао из аустријске у српску војску, Србин, а прича ко да није. Нешто му у нас не ваља, све њихово њему боље, све упоређује, свему суди, Живојина ишчикава. Редом критикује, не пушта. А Живојину Мишићу ближег од војске нема, као у око да му дираш. Да је овај макар речи бирао, критику којом похвалом прошарао, ал не. То што је он мајор, а Живојин тек поручник, није му пуно значило. Колико је снажан онај на ког се залетао, то се тек није питао. И уста младић, приђе столу, сасу мајору у лице оно што се не говори, па га посла и да се врати одакле је дошао кад му је све већ толико боље. Тако…

Да не ваљамо и Живојин је знао, али нас овакви неће мењати. Бољи да будемо морамо, али и да се поштујемо. Такво време било, такав и Живојин, до части је баш држао. Касније друга времена дошла.

Различитост између њега онда и нас данас јесте очекивана и пожељна неминовност, која међутим не сме постати препозната као дисконтинуитет који угрожава историјске ослонце колективног идентитета.

Многаја љета, догодине у Призрену а већ данас активно и будно у својим животима!

21. август 2025.

Fonte: Centro de estudos estratégicos

Коришћене књиге:

1.Српство у Сентандрији, Стеван Чампраг

2. Страдања мостарских Срба у Независној држави Хрватској 1941-1945, Милан Гулић

3. Човек по мери шињела, Александар Мисојчић

4. Чланак, https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=577666 (приступљен, 10.08.2025г.)