Модест Колеров: Између части и издаје, судбина српско-руских односа
Како се Русија припрема и може припремити за промене у Србији?
Излагање на округлом столу „Србија у предизборној години: политички процеси, друштвена динамика и међународни контекст“ (Москва, 26. фебруар)
Модест Колеров, историчар и публициста
Однос народа Русије према Србији одређен је са два–три кључна историјска датума. Први је 1914. година, када је Руска империја ушла у рат ради заштите Србије и у том рату страдала. Други датум је 1941. година, када је Југославија примила на себе Хитлеров удар и у значајној мери олакшала почетак Великог отаџбинског рата за нас. Трећи датум је 1999. година, када је агресија НАТО-а на Србију свима нама показала да смо ми следећи. То је мобилисало оне које је могло мобилисати у Русији и у великој мери представљало психолошку позадину за долазак Владимира Путина на власт.
Ту подвлачимо историјску црту.
Морам отворено да кажем да, иако већ пет и по година званична представница Министарства спољних послова Русије, Марија Захарова, упућује јасне сигнале Александру Вучићу, Вучић те сигнале грубо одбацује. Упркос томе, Русија и даље толерише једноставну и очигледну чињеницу да је Александар Вучић на челу Србије — непријатељ Русије и савезник неонацистичке Украјине, коју без устезања снабдева оружјем и муницијом и са тим не престаје.
Вучић је непријатељ Русије, упркос целокупној историји односа Русије и Србије. Питам се шта, осим поменутих изјава Марије Захарове, званична Русија супротставља томе? Стид ме је да кажем да званична Русија томе супротставља реторику руског амбасадора у Србији, Боцан-Харченка, коју могу директно да назовем апологијом и адвокатуром Вучића, упркос званичној позицији Министарства спољних послова Русије.
Не желим да нагађам и немам основа да тврдим са сигурношћу, али постављам питање: да ли је став руског амбасадора у Београду вођен неразумевањем, комерцијалним интересима или чак државном издајом? Не знам одговор, али сматрам да је моја дужност да то питање поставим.
На срећу, други мандат нашег амбасадора у Србији истиче 2027. године. Та временска подударност је индикативна, јер се исте године завршавају и председничка овлашћења Вучића. Његова зависност од Вучића је, по мом мишљењу, очигледна. Вучић ће унутар своје политичке структуре можда променити функцију — престаће да буде председник, постаће премијер или нешто друго — али актуелни амбасадор Русије у Србији ће неминовно отићи. И сав терет његовог деловања остаће на његовој савести.
Ипак, Русија кроз изјаве Марије Захарове показује другачији правац. Али мени, као руском човеку и грађанину Русије, непријатно је због тога што Русију у Србији представља амбасадор попут Боцан-Харченка. И задовољан сам што ниједна функција није вечна и што је његов мандат временски ограничен.
Питам се зашто Русија ћути о непријатељском понашању Вучића? Зашто ћути о недружељубивом понашању Азербејџана, Казахстана, Јерменије? Разумем да постоје економски разлози — сиви извоз и увоз, прагматични интереси. Ти разлози ће постојати докле год имају економског смисла. Али ако се већ улази у брак из рачунице, нико не налаже да се при томе мора и показивати љубав. Ако је то договор из интереса, онда нема потребе за додатним демонстрацијама блискости.
Ипак, уверен сам да ће коначни политички обрачун са Србијом, односно са њеном актуелном влашћу, бити неизбежан — након одласка нашег амбасадора, након успешног и победничког окончања рата за нас, и након што се у Русији формира јасна и адекватна позиција.
Желим да нагласим оно што сматрам кључним: да би се формирала исправна позиција Русије према Србији, потребни су велики напори свих који се у Русији баве Србијом. Потребан је и ангажман Срба који живе у Русији.
Нека се љуте на мене браћа Срби и сестре Српкиње ако желе. Али сматрам да српски део народа у Русији није учинио све што је могао да учини како би се у Русији формирао исправан поглед на Србију и сачувала част наших односа у условима издаје Вучића и других.
Вучић је непријатељ и издајник, и ја то говорим отворено. Али шта је урадио онај део нашег народа који се професионално бави проучавањем Србије? Знате, међу нашим дивним дамама које се баве Србијом постоје различита расположења, различити ставови. Има их шест до осам. Све су изузетне. Али половина је за Вучића, а половина за истину.
Чиме је то условљено, не знам. Али говорим потпуно одговорно: Вучић овде, у Русији, води директну политичку обавештајну делатност. Да, управо тако — директну политичку обавештајну делатност која је непријатељска према Русији. Постоје и комерцијално мотивисане активности појединих познатих лица, знамо их лично по имену и презимену, и на њима нема места без мрље. Неки су повезани пословним интересима, а неки су једноставно поткупљени, трче где им се каже. Али овде је реч о политичкој обавештајној делатности. Она постоји и непријатељска је према Русији.
Русија ће моћи тиме да се позабави када јој се ослободе руке да обрати пажњу и на те „бубашвабе“. За сада немамо времена. Али морам да кажем да је та делатност видљива. И њој ће бити стављена тачка. Нажалост, Русија је тренутно заузета.
Fonte: Centro di studi strategici
1. март 2026.
