Свештеник Ненад Илић: Црква данас, искушења и задаци
Аутор: Отац Ненад Илић
Верници еволуције немају више стрпљења, па желе да убрзају нови еволутивни корак човека спајајући га са компјутером. Еволутивни корак ка новом човеку очекује се надограђивањем новим технологијама. А тежи се и постизању његове бесмртности. Генетским интервенцијама али и спајањем биолошког – пропадљивог и преко технологије виртуелно непропадљивог. Наравно, нема се времена да се мисли много о томе како би нови човек, ослобођен од многих ограничења хомосапиенса, па чак и ако би постао виртуелно бесмртан, човекобог, остао у власти оних који су власници технологије. У власти апсолутној како се то до скора није могло ни замислити.
Црква у овом преломном времену, кад се тежи томе да хомосапиенс уступи место киборгу, или како ћемо већ звати тај нови спој човека и технологије, чува највећу и најдрагоценију Тајну. Тајну спајања човека и Бога. Тајну Богочовека.
Једна од највећих, ако не и највећа људска потреба је повезаност. Повезаност са ближњима, са породицом, народом, човечанством, живим светом – природом, космосом, а иза свега стоји слутња о могућности повезаности са Богом у коме је сва пуноћа живота и смисла створених свесних бића. Утолико је замена истинске повезаности виртуелном, због своје илузорне ефикасности велико искушење нашег времена. Повезаност у слободи је љубав, а повезаност без слободе ропство.
Могућност слободног сусрета Бога и човека у Богочовеку Христу, у Цркви, која је тајанствено Христово присуство у историји, смисао је и задатак Цркве од њеног постанка па и данас. Тајна коју Црква, православна Црква чува, драгоценија је од било чега што се може замислити. Тајна да човек усвајањем кроз Сина Божијег може да постане Бог.
Православни верују у могућност повезаности са Богом. Чак и ако је то често неосвешћено, дубоко осећају вредност Велике Тајне. Та вредност нас је кроз историју нагонила да будемо спремни да за очување Тајне дамо и своје животе. Верујући у неизмерну Љубав Божију која нас без обзира на наше слабости неће напустити и оставити пропадљивости смрти. А Црква је ту увек била место сусрета, видљива капија вечности.
Модерно доба довело је до повлачења хришћанства. Рационализам је довео до инструментализације хришћанства, до замагљивања Тајне и свођења Христових порука на њихову друштвено-моралну димензију с једне стране, и психолошку подршку појединцима с друге. У западном хришћанству је овај процес постао доминантан, а дубина Тајне је углавном остављена Истоку као егзотичном и страном не-западу.
Ми православни смо по цену нашег биолошког опстанка чували и чувамо Тајну. То је дубоки део нашег идентитета. Због тога нам је наравно тешко и замисливо да можемо да релативизујемо највећу Тајну некритичким, олаким спајањем са световним тенденцијама које су формиране на Западу и прелиле се на свет. Утолико је тешко замисливо да православна Црква може отворено ући у некакав исхитрени екуменистички загрљај. Ту ће се наћи довољно отпора и међу свештенством и међу верујућим народом. Код нас Срба
поготово је то тешко замисливо због не тако давне историје присилног покрштавања, и агресивне тенденције наметања уније.
Међутим то не значи да смо ми имуни на утицаје материјализма и рационализма који су обележили модерно доба и још увек имају велику снагу. И пре свега не значи да не треба, осим да се супротстављања агресивним тенденцијама утапања наше драгоцене вере у некакву светску млаку религију, да порадимо на сопственом поправљању и јачању. Како бисмо генерацијама које долазе љубављу и истином сведочили могућност везе са Богом. Ако не сведочимо на трагу светих предака очигледна и често задивљујућа могућност надограђивања човека технологијом у многоме ће заклонити истину Богочовека.
У центру служења Цркве је Тајна спајања човека и Бога. Евхаристија. Света Литургија са причешћем Богом. Христовим телом и крвљу. И ми се заклињемо да ћемо чувати велику Тајну. Међутим, нова искушења у овој првој половини двадесет првог века нису за нас мала.
У великом тоталитарном експерименту светских размера, епидемији Ковида од пре неку годину, осим свих разних рестрикција и тренирања послушности страхом, био је и посебан удар управо на Евхаристију и Свето Причешће. Страх од заразе и државне мере потиснуле су веру у Тајну у други план. Ваљда смо из тога нешто научили. Сопствене слабости смо могли да уочимо. Више на Западу него код нас појављивале су се идеје о потпуној замени догађаја литургије преносима из затворених цркава или неким виртуалним решењима. Али ни ми нисмо на то били потпуно имуни.
Не заборављамо ми Христову заповест да ширимо веру. Али у недостатку осмишљених мисионарских активности знатно пре Ковида били смо спремни на некритички контакт с виртуелним. Олако смо пристали на директне преносе Свете Литургије. И то не само оног мисионарског дела – литургије речи него и саме Евхаристије. Онога са чега се јавно позивају да изађу из храма оглашени то јест некрштени, а некад је то био позив да изађу и сви они који до краја неће учествовати у Тајни, они који се неће причестити. Остајали су верни, они који ће са свештеником заједно принети жртву на освећење и причестити се Телом и Крвљу Сина Божијег. А сад… ето камере, ето преноса за сваког са улице. Уместо непоновљивости догађаја – пренос… Да ли се тако чува Тајна? А заклињемо се у то да смо чувари.
Ево један пример. Треба мисионарити, кажемо. Треба ширити драгоцену веру. Зашто не и савременим средствима? Да, наравно, али не тако да се угрози тајна. Не директним преносом који обесмишљује догађај сусрета и банализује Тајну. Савременост у комуникацији и организацији – да, потреба за мисијом – да, али никако не по цену угрожавања Тајне.
Колико ми као Црква Христова заправо вршимо мисију, делујемо у овом свету, уносимо у њега вредности вечног Царства Божијег?
Васкрсли Богочовек јесте наша највећа вредност али Црква као место трајног сусрета Бога и човека угрожена у овом и оваквом свету који одбацује Бога, посеже за заштитом државе
од које је често и страдала. Често је принуђена да допусти да буде инструментализована од стране државе. У земљама које су прошле кроз напад атеистичког комунизма, у ствари могло би се рећи радикалне јудео-хришћанске јереси, Црква је научила да се због чувања Тајне учаури. Да би сачувала везу са вертикалом крста смањила је своје деловање по хоризонтали и повукла се у резерват. По повлачењу комунизма пристала је да се њено хоризонтално деловање у овом свету ограничи допуштењима државе. Да буде подређена држави и да треба да јој враћа услуге за демонтирање ограде резервата. И држава сад може да гурне Цркву на многе нежељене путеве.
Не постоји православна држава сем Царства Небеског. Прича о симфонији Цркве и државе иде на руку држави а не Цркви. Ако је икад заиста и постојала симфонија, апсурдно је и говорити о симфонији са немиропомазаним владарима. Да ли је за народе који идентитет заснивају на припадности Православљу већа вредност држава или Црква? Да ли Црква да би опстала мора безрезервно да подржава државну власт која јој за узврат допушта деловање у народу, али само оно које не критикује и ограничава власт? А шта ако је власт лоша, корумпирана? Шта ако власт ради на штету народа којим управља? Колика је одговорност Цркве према народу који је водила и вековима у којима нисмо имали државу?
Одговор на то питање упорно се замагљује са неколико цитата који треба да очувају пасивност Цркве у односу на озбиљна друштвена питања. Као да неактивношћу и подилажењем државним властима оправдавамо комунистичку паролу „религија је опијум за народ“. Прецизније – Маркс каже да је „религија уздах угњетеног створења, срце света без срца и душа бездушних услова; она је опијум народа“. Можда тај његов исказ посматран у целини није толико анти-теистички како га користе али поставља религију у оквире привременог, психолошког и социолошког.
Вера у Тајну Богочовека и није религија, али чињеница је да често допуштамо религиозну психолошку калкулацију у црквеном животу. Ја ћу ово, а онда ће мени Бог то… Понекад као да нам је то лакше за спровођење свакодневне рутине.
Да би обезбедила своју контролу Цркве и спречила озбиљну критику сопственог деловања, па и могући отпор, државна власт форсира и много тога у унутрашњој организацији Цркве. А виши црквени чинови то олако чак и драге воље прихватају. Црква као да се у организацији труди да имитира државу. И то не ону демократски засновану.
Док је преко контроле епископа могуће држати под контролом и свештенство, самим тим у знатној мери широко контролисати и вернике, устројство цркве са унутрашњом апсолутном влашћу епископа над свештенством биће на све начине подржавано од стране власти. И бива подржавано и од стране државне власти и од самих епископа који као јеромонаси упадају у наслеђену организациону мрежу постављену од разних државних служби и црквених лица која сарађују са властима, мрежу којој морају брзо да се прилагоде. Саборност као битна димензија Православља ту страда и тиме се деловање Цркве слаби. А наметнута потпуна потчињеност епископима не само у питањима богослужења где се та власт подразумева, понижава и гони свештенство на лицемерност,
која ће се често појављивати не само у односу на значајна друштвена дешавања него и у самом животу парохије. Истински ауторитет се не успоставља страхом за егзистенцију, него односом поштовања и љубави. А за сведочење Богочовечанског организма присутног у историји, свештенички позив никако није добро сводити на нешто слично запосленима у корпорацијама.
У оваквој мрежи, прилагођавање светским токовима доводи до претераног старања о материјалном и у Цркви, што опет све више доводи и до доживљаја Цркве као организације, а не као организма, богочовечанског Тела Христовог. Утеривање епископа у улогу средњовековног феудалца или по узору на садашњи владајући слој – технофеудалце, сигурно штети снази црквене заједнице и црквеног сведочења. Смањењем улоге народа Божијег у Цркви, улога Цркве у животу народа дефинитивно слаби.
Хвала Богу да Православље још увек даје свете људе, свете сведоке. Хвала Богу да још увек чувамо и веру у светост икона и моштију, у могућност додира Царства Божијег. Али народ не може зрело да поступа ако се узда само у чуда и посебне појединце. Ако не осети важност свог доприноса у заједници. Не умеју људи у таквој духовној ситуацији да прихвате одговорност, појединцима који се докопају власти дају превелики значај и поверење. У свету који се убрзано мења припремајући место надљудима, човекобоговима, такав незрео народ лако може постати плен разних превара и манипулација. И често и постаје. Традиционалне Чуваре Тајне могуће је преварити у погледу онога шта треба да чувају. Лако нам се деси да чувамо пепео, а не ватру која је у језгру.
Понекад изгледа да „ослобођена“ Црква у односу са државом добровољно улази назад у резерват, једино што ће нове ограде ипак бити постављене мало шире од црквених порти. Инсистирање само на вертикали Тајне коју ипак некако чувамо, мада и ту видели смо има пукотина, без хоризонтале крста, а Црква је увек на крсту – парадоксално угрожава саму Тајну јер води поновном затварању свештенства у Светињу над Светињама и њиховом одељивању од верног православног народа. Одвајањем саме Цркве од реалности Тајна се претвара у сентименталност, а Црква у некакву психолошку кућицу мира.
Уколико не подупремо аутентично сведочење близине Царства Божијег, већ сада његовог деловања на земљи, прети нам опасност да пођемо млаким путем западног хришћанства без обзира на све наше битке против површног екуменизма.
Ако су народи чији је идентитет битно одређен Православљем чувари Тајне, сигурно је да им није дато да је чувају само за себе, него за читаво човечанство, за сваког човека. Да би могли веру да сачувамо и ширимо, морамо уз Божију помоћ и наше смирење прво да ојачамо и ослободимо се спољашњих сила које нас вуку у прилагођавање свету који срља у пропаст, или пак кукавичком изоловању од тог света који треба лечити. Изолација доводи понекад до тога да нам је очување непроменљивости неких спољашњих и иначе променљивих форми важније од очувања саме Тајне. Недовољно приступамо Тајни па нам постаје заклоњена.
Морамо да сведочимо. Заједницу и вредност сваке поједине личности. Да осим што проповедамо и бранимо вредност сваке поједине личности. Свет то не ради и неће радити. Систем се бави функцијама а не личностима.
Како би то рекао свети владика Николај – морамо Христом Богочовеком да се уздигнемо изнада Запада и Истока. Да се одбранимо од спољних напада и упада али и од наших слабости и инерције.
Млади људи, будућност Православља, не гледају ствари са подразумевањем. Немају ни предрасуда. Очекују од Цркве живо и привлачно сведочење Истине, а не форму. Пред нама је опет као и претходном веку одбрана пута ка Богочовеку, ког заклања човекобог – техно-надчовек. Колико у томе успевамо Бог ће нам више помоћи – бићемо даље од замке утапања Православља у лажну, млаку светску религију пуке утехе, тј. новог опијума за народ.
Извор: Материјал са Међународне конференције „Распеће православља у 21. веку: духовни ратови, екуменистичка офанзива и глобална политика“ организованe од стране Центра за геостратешке студије 4. децембра у Београду.
6. децембар 2025.
