Пол Крејг Робертс: Да ли је амерички експеримент пропао?

Scritto Da Paul Craig Roberts

Током свог живота посматрао сам распад америчког друштва. Размишљајући о узроцима, један који посебно упада у очи јесте мржња коју су феминисткиње и либерална левица унеле у јавну политику и друштвене институције.

Феминисткиње су уништиле мушкарце, жене, односе међу њима, породицу и стопу наталитета белаца. Беле етничке групе сматрам угроженим врстама, а за то су одговорне феминисткиње.

Феминисткиње, међутим, немају све жене. Британи Хугобум, уредница Evie Magazine, написала је за билтен Good Life текст „Како су сломили дечаке“.

У моје време дечаци су одрастали са самопоуздањем. Очекујући да ће имати породицу, посао и друштвене одговорности, било им је потребно самопоуздање да се са тим изборе. Под утицајем феминисткиња та припрема је укинута. Дечаци су постали нешто што се развија у „токсичну мушкост“ и морало је бити потиснуто. И били су. Данас су жене већина у правним, медицинским, образовним и медијским професијама и приближавају се већини у свету корпоративних руководилаца. Жене су преузеле мушку улогу и напустиле сопствену. Жене се обучавају као замене за мушкарце у радној снази, а не за мајчинство.

Мислим да је либерална левица упала у мржњу јер је њихов приступ реформама био у осуди постојећег друштва. Временом осуда има тенденцију да се претвори у мржњу.

Карл Маркс и Лењин су утрли пут феминисткињама и либералној левици. У мојој рецензираној књизи из 1973. године, Marx’s Theory of Exchange, Alienation and Crisis, препустио сам Марксу и Лењину да објасне транзицију од аргумента и дебате ка убојитој употреби речи.

Маркс је писао да је критика „оружје. Њен предмет је непријатељ кога не жели да побије, већ да уништи… Критика више није циљ сама по себи, већ једноставно средство. Његова основна емоционална снага почива у огорчењу. Њен суштински задатак је осуда.“ Маркс даље каже да је критика борба прса у прса: „а у таквој борби није битно да ли је противник племенит, једнак или занимљив, битно је ударити га.“

Лењин је у Марксовим изјавама пронашао потпуну подршку за став који је заузео када га је сопствена партија оптужила за „понашање недопустиво за члана Партије“. На свом суђењу Лењин је без оклевања признао да је његов избор увредљивих фраза био „рачунски осмишљен да код читаоца изазове мржњу, одбојност и презир… осмишљен не да убеди, већ да разбије редове противника, не да исправи грешку противника, већ да га уништи, да његову организацију избрише са лица земље… Против таквих политичких непријатеља тада сам водио борбу истребљења.“

Језик и његова сврха, како су их формулисали Маркс и Лењин, јесу језик и сврха феминисткиња, либерала, левице и „проститутске“ медијске сцене. То је употреба језика ради уништења друштва.

Недавно ми је неко послао књигу American Nations аутора Колина Вударда. То је историја онога што аутор назива једанаест ривалских америчких регионалних култура. Могуће је да у књизи има занимљивих увида, али већ на страни 7 („Tidewater“) и страни 9 („The Deep South“) мржња је испливала: „Дубоки југ је проширио апартхејд и ауторитаризам широм јужних низија.“ До стране 18, Вудард већ подржава мултикултурализам и Вавилонску кулу, поричући да постоји било каква етнички заснована нација.

Вудард нам говори о „робовласничким господарима Дубоког југа и Tidewater-а“. Ко су били ти робовласнички господари? Ја за њих никада нисам чуо. Југ, као и остатак Сједињених Држава, наследио је робовски рад као пољопривредну радну снагу. Ни САД ни Југ нису одговорни за ропство. Нови свет, открили су колонисти, био је пун ресурса, али без радне снаге. Радну снагу обезбедио је црни краљ Дахомеја, о коме су написане књиге, укључујући Dahomey and the Slave Trade социјалисте Карла Поланија. Црни краљ Дахомеја водио је робовске ратове, као и друге црне афричке племенске заједнице.

Дахомеј је доминирао, јер је краљ имао довољно мудрости да црне робове тргује Арапима за ватрено оружје, што му је дало предност у робовским ратовима. Сваки црни роб који је стигао у оно што је постало Сједињене Државе био је заробљеник краља Дахомеја и поробљен од њега, а не од Вудардових фиктивних „јужњачких робовласничких господара“.

Како је америчка граница затворена, ропство као пољопривредна радна снага би природно изумрло. Али све док су нови имигранти могли да се крећу ка западу и одузимају земљу од Индијанаца, нису имали подстицај да раде као најамна пољопривредна радна снага. Југ није имао одговорност за ту динамику. Цело питање ропства било је оркестрирано како би се генерисала мржња према белцима.

Изванредно је да Вудард не зна ову историју. Могуће је да не жели да је зна, јер она ставља ограничење на његово подстицање мржње према Југу и његовим „споменицима белим супрематистима на јавним трговима Tidewater-а, Дубоког југа и Велике Апалачије.“ Вудард презире људе који су се борили за своје постојање против Линколнове инвазије Конфедерације. Споменици њиховом отпору су уклоњени и уништени, али историја која је избрисана и даље се користи за демонизацију јужних Американаца.

У последњим страницама књиге Вудард каже, оно што данас знамо да је потпуно лажно, да је Бајден победио на изборима 2020. године, али да председник Трамп није хтео да призна пораз и да је без доказа — докази су били масивни, заиста огромни — изјавио да су „резултати избора лажни, покушао да застраши и прети локалним и државним званичницима да пониште резултате, и 6. јануара 2020. охрабрио масу да нападне зграду америчког Капитола. Убрзо након што је маса која је носила заставу Конфедерације није успела да убије потпредседника Мајка Пенса и председницу Представничког дома Ненси Пелоси.“

Заиста? Свако ко је способан да напише овај незналицом испуњен, мржњом натопљен памфлет изгубљен је за америчку сврху. За Вударда, као и за феминисткиње и либералну левицу, језик је оружје чија је сврха уништење непријатеља. Управо ти зли људи који уништавају непријатеље, попут Израела у Гази, уништавају Америку.

Fonte: Has the American Experiment Failed? |

21. новембар 2025.