Драгана Трифковић: Духовни фронт, геополитички изазови Православља у савременом свету
Духовни фронт: геополитички изазови Православља у савременом свету
Аутор: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије
Да бисмо разумели духовну борбу у контексту геополитике, неопходно је јасно дефинисати кључне појмове. Духовна борба представља део хибридног рата, који се води истовремено у више домена — политичком, економском, информационом, културном и другим. Она чини најдубљи и најсуптилнији слој овог сукоба. Духовни фронт подразумева борбу за контролу над вредносним системом, колективним идентитетом и духовним смислом народа, с циљем утицаја на цивилизацијску оријентацију, политичку усмереност и геополитичке изборе. У савременом контексту хибридних и цивилизацијских сукоба, духовна борба се остварује кроз неколико основних механизама:
- Подривање традиционалних вредности и религијског идентитета
Циљ је слабљење духовног корена народа и рушење ослонца на традицију и веру.
- Насилно наметање нових културних модела
Кроз медије, образовање, културу и популарну индустрију покушава се замена домаћег система вредности страним моделима.
- Дискредитација духовних ауторитета
Напади на свештенство, духовне учитеље и институције остављају народ без моралног оријентира.
- Произвођење унутрашњих подела на вредносној основи
Поларизација као што је „традиционално vs. модерно“ или „конзервативно vs. либерално“ слаби заједницу.
- Релативизација добра и зла
Уништавају се јасни морални критеријуми и ствара конфузија, што води у окружење несигурности и нестабилности.
- Разарање моралних норми које носе национални карактер
Деградација обичаја, вредности, породице, патриотизма, верских празника и симбола.
Сви ови механизми заједно чине основу процеса инверзије вредности. Кроз њих се врши систематско преокретање моралних мерила, рушење традиционалног система оријентације и замена дубоко укорењених вредности супротним моделима понашања и веровања. Суштина инверзије вредности је лишавање народа јасних моралних оријентира и духовног упоришта, чиме се он чини рањивим у условима савремених геополитичких сукоба.
На геополитичком нивоу, главни противник православља је западни либерално-глобалистички блок — Сједињене Америчке Државе, НАТО и Европска унија — у комбинацији са локалним про-западним структурама. Један од разлога удара на православље јесте његова природа, антропологија и вредносни систем који се не могу уклопити у идеолошки оквир глобализма.
Православље не прихвата релативизацију морала, родних категорија и породичног уређења, док глобалистички концепти настоје да те идеје постану универзални „стандард“. За глобализам, православље представља некомпатибилан цивилизацијски модел, способан да очува културни идентитет, моралну структуру и духовну кохезију народа, што га чини природном препреком глобалистичким пројектима.
Америчка спољна политика заснива се на комбинацији одржавања глобалне хегемоније, промоције либералних економских и политичких вредности и војне моћи као инструмента за одржавање светског поретка по америчким мерилима. Волфовицева доктрина из 1992. године формулише стратегију САД као суперсиле која не сме дозволити појављивање геополитичког супарника. У овом контексту, Русија је идентификована као потенцијални геополитички противник због величине, ресурса и војне моћи. Запад православље перципира као „елемент отпора“ у геополитичком сукобу са Русијом, где се државна традиција и православље поново спајају.
Напади на православље из западног либерално-глобалистичког блока остварују се посредно, кроз два центара: Ватикан и Фанар (Цариградски патријархат). Историјски односи ових центара са глобалним центрима моћи показују дугогодишње интеракције, али овде ћемо се фокусирати на најновија дешавања.
Недавна посета патријарха Вартоломеја САД, детаљно анализирана у тексту „Од Христа до ЦИА: геополитичка трансформација Цариграда“, представља више од формалне дипломатске мисије. Она симболизује трансформацију духовне функције у геополитички инструмент.
Екуменизам и „међухришћанска сарадња“, који се често презентују као помирљиви гест, добијају користољубиву димензију. Они служе као средство за стицање подршке моћних финансијских и политичких центара, укључујући донаторе, корпорације и западне невладине актере. Програм посете укључивао је учешће на самиту Конкордија, који окупља светске лидере у бизнису, влади и непрофитним организацијама, као и манифестацију организовану од стране рабина Артура Шнајера, председника Фондације „Апел савести“ у Рокфелер центру.
Такав програм указује на коришћење религијске титуле за приступ световним ресурсима, што доводи у питање искреност духовне службе: да ли је приоритет спасење душа или обезбеђивање новца, политичке моћи и утицаја? Замена догматске и канонске аутентичности прагматизмом представља издају традиције и унутрашњих ауторитета православља, рушећи темеље духовне мисије Цркве.
Посета Папе Лава XIV Турској и сусрет са патријархом Вартоломејем у Изнику представља још један корак екуменистичких иницијатива, који се споља представљају као подстицај хришћанског јединства, са стварним циљем потчињавања православља. Површно, заједничко читање Никео-Цариградског Символа вере без латинског додатка filioque симболизује примирје Истока и Запада. Међутим, ови сусрети одражавају геополитичке и идеолошке интересе западних глобалистичких структура, а не стварну духовну или догматску хармонију.
Екуменистичке иницијативе Вартоломеја, укључујући подршку формирању нових „proxy“ цркава, као што су Православна црква Украјине и Црногорска православна црква, имају за циљ стварање религиозно контролисаних структура које се лакше уклапају у интересе Запада. Тако фанариотски приступ тера на компромис са традицијом и канонима, отварајући простор за инструментализацију религије у политичке сврхе тежећи јединству са католицима и истовремено рушећи јединство православља.
Закључак
Раст интересовања за Православље показује да људи траже духовну стабилност и ослонце у непоузданим временима. Међутим, западни центри моћи преко Константинопољског патријархата настоје да успоставе „контролисано Православље“, потчињено геополитичким интересима.
Анализа деловања патријарха Вартоломеја показује да оно није усмерено ка истинском јединству Православља, већ служи политичким и геополитичким амбицијама. Одсуство других православних патријарха са прославе поводом 1700-годишњице Првог васељенског сабора јасно илуструје ограничену способност фанариотских покушаја да демонстрирају „свехришћанско јединство“. Од 14 преосталих предстојатеља Помесних Цркава присуствовао је само један, Александријски патријарх Теодор II који има титулу и патријарха и папе. Двојица предстојатеља такозваних Древних Цркава – Патријарси Јерусалимски и Антиохијски, одбили су да дођу на прославу. То показује да се уместо стварне соборности, јавља реалност унутрашњих раскола и ограниченог ауторитета.
Ово потврђује опасност да се религија користи као инструмент геополитичких и политичких циљева, под прикрићем бриге за „јединство“, док се духовни корен Цркве занемарује. Истинско православно јединство могуће је само кроз покајнички повратак традицији, соборно решавање раскола и евхаристијско заједништво свих Помесних Цркава, а не кроз спољашње геополитичке маневре. Због тога је за данашње Православље кључно очување традиције, канонске строгости и соборности, како би вера остала истинска и отпорна у духовној борби.
Извор: Материјал са Међународне конференције „Распеће православља у 21. веку: духовни ратови, екуменистичка офанзива и глобална политика“ организованe од стране Центра за геостратешке студије 4. децембра у Београду.
6. децембар 2025.
