Дмитриј Видрин: Од нуклеарног тестирања до нуклеарног васпитања
Пише: Дмитриј Видрин, политички технолог, аутор портала Украина.ру
Непосредно пре распада Совјетског Савеза, у тада популарном часопису прочитао сам једну нашумелу приповетку. Не сећам се више ни аутора ни наслова. Ни ситни детаљи радње ми нису остали у памћењу. Али суштина приче као да није изветрела.
На малом острву нашли су се, готово као последњи људи на планети, чудом преживели нуклеарни апокалипсу. Совјетски командант атомске подморнице, учесник Армагедона. Амерички пилот. И руска девојка — капетанова сапутница.
Како су се сви ту нашли, није суштински важно. Интрига је била у природи односа међу ликовима. Девојка, након душевних превирања, доноси одлуку. Прелази из колибе снажног и храброг, али ограниченог и идеолошки заслепљеног подморничара, у вигвам зрачењем оштећеног, али просвећеног и човечног пилота.
Она не може да прихвати ни опрости руску ограниченост и тупост. Због одбране неке своје државе, њихови капетани су притиском на црвена дугмад уништили читав свет. Сасвим друга прича је облучени Јенки. Он је био изнад државних амбиција и пропагандних шаблона. Живео је и умро за општељудске вредности! Такав један херој танке поетике: „Пала је на земљу, али неизбежно ће процветати — болесна хризантема“…
Признајем, тада сам више саосећао са пилотом. И сам бих се приклонио његовој колиби. И нисам био једини.
Већ се на Московском монетном двору ковао тешки круг „рубља-долара“ од обложених исецканих ракета. (Тада је владало чврсто уверење да ће уједињење наших „шатора“ синхроно изједначити курсеве валута.)
Већ су се спроводиле анкете међу командантима стратешких носача ракета о њиховој спремности да „притисну дугме“. И већ су се хвалили официри који су били спремни да не изврше наређење политичког руководства.
Већ…
Укратко, много тога се тада дешавало, повезано са оспоравањем позиција заговорника „нуклеарног штита“ и „нуклеарног обуздавања“.
Можда је у томе постојала своја логика. Одбрана, нарочито по неописиво високој цени, подразумева постојање достојног објекта заштите. Тада узвик „не жалимо цену!“ настаје спонтано унутар друштвеног организма, а не као имитација лукавих трбухозбораца.
Другим речима, несрећа „Савеза Савезовића“ била је у томе што је моћ главних средстава његове заштите, у једном тренутку, ушла у несклад са духовним и материјалним добрима која су тим средствима била покривена, осенчена и објашњена. Јер не доживљава се свако добро као добро, ако није осветљено, рецимо, уметношћу. Или макар идеологијом…
Имао сам једног изузетног познаника – Валерија Верескула. Командант пука совјетских стратешких ТУ-160, стационираног код Полтаве. Причао ми је како су амерички „партнери“, већ у „новим временима“, наговарали авијацијско особље да се окоми на „лебедове“. Указали су им да се у утроби тих ненадмашних лепотица налази огромна количина племенитих метала.
Пилоти су се држали за руке, бранећи колико су могли од напада похлепних наредника. Ови су, са клештима, полугама и одвијачима, чупали савршена тела летелица, грицкајући њихову утробу.
Једном је пуковник дошао право са аеродрома код мене. Пио је горку, а да се није опијао. Гледао је на телевизији директан пренос како Јенкији огромним клештима, налик чудовишним раковима, просто пресецају на пола најсавршеније летелице на свету. (Данас Американци испоручују своје борбене авионе Украјини, а тада су на њеној територији комадали совјетске.)
Успут се Валериј присетио једне старе приче – како је његов одред добио наређење да изврши нуклеарни напад на западну обалу САД. Он је у лету отварао коверат са борбеним задатком. Порезао је прст на оштар сургуч. Цео текст је био у крви. А кроз крв се назирао смисао наређења – поделити се у тројке и напасти главне циљеве потенцијалног противника.
Њега тресе нервозна дрхтавица. Али не од страха, не од наслућивања краја света. Већ од осећаја величине — што представља силу способну да на сваку замисливу претњу одговори незамисливим. Понос на своју земљу и себе самог пригушује све друге мисли и сумње.
Прави пуковник признао је да никоме касније није говорио о том свом стању. Наступила су времена у којима се таквог осећаја почело стидети. А не поносити се њиме…
Савез се срушио онда када су његови политичари изгубили тајну повезивања и елитних војника и обичних грађана са тим осећајем величине. Када је то осећање постало предмет подсмеха.
У правој холограма, чак и када се разбије, сваки њен делић преноси целину слике. У истинској држави, сваки грађанин носи отисак заједничке величине. А у лажној — отисак немоћи…
Све ове мисли изазвало је саопштење да Сједињене Државе намеравају да обнове своја нуклеарна тестирања. Трампа већ тресе. И с правом.
Сећам се да је управо Савез први обуставио тестирања деведесетих. Да, из најмиротворнијих побуда. „Да ли Руси желе рат?…“
Али, пред сам распад, земља је почела да се стиди сопствене нуклеарне моћи. И да се устручава свог међународног утицаја, свог сувереног бића, своје сложене историје.
Нуклеарно оружје у нашем свету није само показатељ војно-техничког потенцијала. То је и пројекција политичке воље. Нема воље — нема ни шта да се тестира. Нема вере — нема ни шта да се брани.
Американци су престали с тестирањима много касније од нас. Из сасвим других разлога. Њихов главни противник је, по њиховом мишљењу, нестао, умро. Па зашто онда трошити новац. Штедљиви…
Али не увек далековиди. Није им, изгледа, промакло како се точак историје окренуо. Они су, уосталом, веровали да је „историја завршена“. Мој стари познаник Френсис Фукујама лукаво је убедио целу земљу да је американизам победио — потпуно и коначно.
А историја — то су односи. А односи се граде са онима с којима се рачуна. САД нису намеравале да рачунају ни са ким. Јер, по њима, није било с ким. Ни од кога да се страхује, а још мање — да се поштује.
И одједном, из пепела, васкрсла је Русија. Из оног пепела којим је посут симболички пут у роману мени непознатог Кормака Макартија.
У свом генијалном делу „Пут“, о постнуклеарном путовању оца и сина, писац је само подсетио америчког читаоца да у свету могу остати само путеви — посути прашином. Радиоактивном…
Испоставило се да ипак имају кога да се плаше. Нас! Јер отаџбина има вољу. Има веру у свој пут. И има шта да брани.
Зато се и појавила тема америчких нуклеарних тестирања. (Ако су, наравно, сачували компетенције у тој области.) Страх не може увек да замени технологију. А само наша земља располаже техничком способношћу да одговори — огледално, фатално. И још — тренутно.
Што, узгред речено, није реално за саме Сједињене Државе…
Један од озбиљних коментатора се случајно изразио — назвао „нуклеарно тестирање“ „нуклеарним васпитањем“. А тај лапсус, што би се рекло, „погађа у срж“. Велики момци преко океана су нас васпитавали трећину века. Данас је „процес кренуо“. Али у супротном смеру. Дешава се…
10. новембар 2025.
