Горан Пановић: Селективно право и глобална моћ, Иран као тест светског поретка
Пише: Горан Пановић, експерт за безбедност Центра за геостратешке студије
Пандорина кутија, отворена крајем XX века, данас прераста своју иницијалну сврху. У западном свету међународно право се до скоро сматрало подразумевајућим и обавезујућим принципом. Данас се све чешће претвара у правило које се примењује по нахођењу – правило које важи за јаке и моћне. Та Пандорина кутија међународног права, које се тумачи селективно, постала је реалност.
Механизам „узми или остави“, „све или ништа“, виђен у преговорима у Рамбујеу (v.1.0), данас се препознаје у древној Персији – у Ирану (v.2.0). Понуђени услови, како се наводи, за Техеран су неприхватљиви. Према доступним информацијама, министар одбране Оман посредовао је и доставио коверту са понудом САД министру спољних послова Ирана, који ју је вратио неотворену. „Рамбује v2.0“ – већ виђено.
Иран није „најсјајнија звезда Персије“. Велике демонстрације и покушаји обојених револуција широм земље оставили су ожиљке. Међутим, пред новим изазовима, унутрашње поделе се стишавају, а јавно мњење се уједињује у припреми за одбрану државе. Иран, као и свака суверена држава, сматра да има право да брани сопствене интересе – ништа мање од оних који се позивају на право док истовремено намећу правила.
Искуство из Ирака остаје упозорење. Извештаји о оружју за масовно уништење послужили су као изговор за војну интервенцију. Накнадно се испоставило да су тврдње биле неосноване, али време није могло бити враћено – Ирак је већ био на коленима. У очима великих сила, туђа мука често постаје колатерална штета. Симбол тог приступа остала је изјава некадашње америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт, која је интервенцију оправдавала „вишим циљем“.
Геополитичка логика остаје непромењена: можете бити мали, али не и мали и јаки. Јер улазак у „клуб великих“ ремети расподелу интереса. Стога је, из те перспективе, неопходно на време „убацити клинове“ у точкове војног, економског и индустријског развоја оних који би могли угрозити постојећи баланс моћи. У случају Ирана, то значи спречити да у непосредном суседству Израел има државу приближне или веће снаге.
Израел, према овој анализи, неће дозволити развој иранског нуклеарног програма. Ослањајући се на стратешке односе са Сједињене Америчке Државе, користиће војну и политичку подршку Вашингтона. Амерички носачи авиона „Ford“ и „Lincoln“ нису упућени у регион из туристичких разлога. Цена њиховог ангажовања је висока, а трошкови војног распоређивања морају имати геополитичко оправдање.
Процењује се могућност ограничене интервенције – ваздушних удара ласерски навођеним бомбама типа GBU-57 и JDAM, усмерених на постројења за обогаћивање уранијума. Све то уз позивање на људска права и наводно кршење међународних конвенција о употреби нуклеарних материјала. Мера би била представљена као легална и оправдана, у име очувања регионалне безбедности и израелске војне супериорности.
Истовремено, глобални медијски простор испуњавају друге теме – трговинске царине, Куба, Гренланд, унутрашње политичке одлуке у САД. Док Доналд Трамп уводи царине, а Врховни суд САД преиспитује њихову законитост, економски аналитичари указују на краткорочно олакшање тржишта и дугорочну неизвесност. Из угла геополитичке игре, то може изгледати као бацање прашине у очи – док се планови потенцијалне интервенције полако преносе са политичких у оперативне штабове.
Приметно је и повлачење или прераспоређивање појединих европских контингената са блискоисточних тачака, што може указивати на намеру избегавања директног учешћа у могућем сукобу. Изјаве званичника у Вашингтону говоре о „разматрању свих опција“. У таквом амбијенту, „ограничена војна интервенција“ делује као реална могућност.
Међутим, Иран није без одговора. Развијен програм беспилотних летелица и ракетних система омогућава му способност одвраћања – угрожавање америчких база у региону, па чак и безбедности носача авиона, као и директне ударе по Израелу. Потенцијални сукоб стога носи ризик шире регионалне ескалације.
Геополитичка дилема остаје: да ли је реч о одбрани међународног права или о његовој селективној примени? Да ли је „ограничена интервенција“ заиста ограничена, или представља почетак новог циклуса нестабилности?
„У име Одбора за мир, ја свемогући доносим пресуду Ирану што је жив, свој, независан, поносан – пресуду демократску, малу, ограничену интервенцију, док све не буде како ја хоћу.“
Ова иронична формулација сумира суштину проблема: однос силе и права, великих и малих, независности и геополитичке контроле.
ИРАН v2.0 тако постаје више од регионалне кризе – постаје тест будућег поретка у коме ће се видети да ли међународно право остаје универзални принцип или инструмент моћи.
Fonte: Centro di studi strategici
23. фебруар 2026.
