Георгиос Трамбулис: Светиљка под пуном контролом америчке дипломатије
Светиљка под пуном контролом америчке дипломатије
Аутор: Георгиос Трамбулис
Георгиос Трамбулис је грчки теолог и новинар, главни уредник недељника Orthodoxos Typos, једног од најзначајнијих и најдуговечнијих православних црквених гласила у Грчкој. Основан у Атини 1966. године, лист је познат по својој уредничкој линији која брани светоотачку традицију и чистоту православне вере, нудећи теолошке анализе, црквене коментаре и вести из православног света. Као дипломац теологије, Трамбулис се посветио проучавању светоотачке традиције и размишљању о улози Цркве у савременом друштву. Својим уредничким и издавачким радом промовише еклисиолошку визију верну учењу и духовности Отаца, супротстављајући се теолошким и пастирским тенденцијама које сматра супротним православној традицији. Његови прилози у Orthodoxos Typos и на теолошким конференцијама баве се темама екуменизма, одбране православне вере и сведочења Цркве у савременом свету, са непосредним стилом и снажном посвећеношћу догматској јасноћи и црквеној доследности.
Религијска дипломатија се, нарочито у византијском периоду, сматрала моћним инструментом за вођење спољне политике. Чињеница је да се, посебно након завршетка Хладног рата, а још више после 11. септембра 2001. године, интересовање за религијска питања на међународној политичкој сцени све више увећава. Значај религијске дипломатије, како као средства превенције, тако и као средства решавања спорова, признат је на међународном нивоу. Због тога она све чешће постаје предмет међудржавних сусрета. Овај тип дипломатије протестантска суперсила Америка упражњава још од Другог светског рата, а нарочито у наше дане, са јединим циљем да поткопа и уклони Русију из области са којима је непосредно повезана, као што је Украјина, али и посредно, као што су Балкан.
Сједињене Државе имају за циљ преобликовање православља
Познато је да је Други светски рат окончан 1945. године, а да су одмах након тога Сједињене Америчке Државе почеле да намећу своју глобалну доминацију — супремацију која није заснована искључиво на политичкој и војној сфери, већ на свим аспектима људске делатности, како би се временом формирало униформно глобално друштво по узору на америчко, у коме се елиминише свака локална традиција и особеност. У том оквиру, Сједињене Државе су тежиле да измене православну веру путем екуменизма, користећи Васељенску патријаршију као инструмент, постављајући своје људе, своје органе, као што су Атинагора, а потом и садашњи патријарх Вартоломеј, како би Патријаршија постала полуга подршке Западу, а нарочито америчкој политици.
Чињеница која потврђује религијску дипломатију од стране Сједињених Држава, као средство превенције, јесте и уздизање патријарха Атинагоре на патријаршијски престо Цариграда.
Почетком 1946. године на трон Цариградске патријаршије устоличен је Максим V, који се показао неспособним да служи америчким плановима у овом критичном периоду и био је приморан да поднесе оставку. Данас је познат углавном као претходник Атинагоре, моћног патријарха који га је наследио и који је био одан америчким властима.
Изненађујуће је да је CIA објавила велики број докумената у оквиру Закона о слободи приступа информацијама, који помажу да се осветли историја патријаршије Максима V. У овом раду користићемо те CIA документе, као и текстове објављене у листу O.T. у време његове смрти 1972. године, како бисмо испитали историју овог великог патријарха. То је неопходно јер представља веома занимљив део црквене историје, али и зато што показује колико је CIA пажљиво пратила догађаје у православном свету — нешто што је било очигледно и у наше време на Критском сабору, који је, у коначном исходу, она организовала и финансијски подржала.
Сабор из 1948. године осудио је екуменизам
Изненађујуће је да у архивама CIA нису пронађени документи који се тичу Цариградске патријаршије у периоду од јула 1947. до августа 1948. године. С обзиром на то колико је CIA до тада пажљиво пратила патријарха Максима и Цариградску патријаршију, чини се мало вероватним да током читаве године нису издавали никакве извештаје; много је вероватније да ти извештаји постоје, али из неког разлога нису објављени.
Чињеница је да Цариградска патријаршија игра кључну улогу у напорима западне дипломатије да контролише Православну цркву, и знамо да постављање архиепископа Њујорка на ту позицију свакако даје политичко тумачење целокупном православљу.
Треба напоменути да је, упркос супротним предвиђањима, Максим остао на патријаршијском трону током већег дела 1948. године. А то је, по нашем скромном мишљењу, било зато што је амерички фактор желео да Атинагора буде устоличен тек након свеопштег православног сабора у Москви 1948. године.
Година 1948. била је веома значајна за православну црквену историју из више разлога, међу којима је и важан свеопшти православни сабор у Москви у јулу, поводом прославе 500 година руске аутокефалије. Иако није био „васељенски сабор“, како је првобитно желела Руска црква, ипак је представљао веома важан историјски црквени догађај, коме је присуствовао и представник Цариградске патријаршије, митрополит Герман Тијатирски и Велике Британије. Не треба заборавити да је у тренутку када је патријарх Атинагора устоличен у Фанару 1948. године, недуго затим био сазван историјски Сабор поглавара и представника православних аутокефалних цркава у Москви.
Сабор из 1948. године не само да је осудио јеретичке доктрине Ватикана, изјавивши да је „увео хришћанску Цркву у понор антихришћанског папизма“, већ је осудио и екуменизам на свеопштем православном нивоу, и, штавише, поново повезао савремену Православну цркву са недељивом и вечном Традицијом, која жели да Православна црква буде Једна, Света, Саборна и Апостолска. Поред тога, не смемо занемарити чињеницу да је овај веома важан сабор поништио признање англиканских рукоположења.
Све ове одлуке доказују да су делегати предвидели погубне последице које би екуменизам имао за Православну цркву, због чега је Руска црква педесетих година XX века истрајала у свом противљењу Светском савету цркава. И док западна пропаганда тврди да су Светски савет цркава и екуменски покрет углавном део западних настојања да се заустави совјетска пенетрација у црквену сферу, у стварности су ти покрети део напора протестантског Запада да измени православну веру и православно учење, како би се потом постигло уједињење цркава.
Са патријархом Атинагором, Патријаршија је ушла у модерно доба
Коначно, 18. октобра 1948. године патријарх Максим V поднео је оставку. Дана 1. новембра Атинагора је званично изабран за васељенског патријарха. Председник Труман и новоизабрани патријарх Атинагора сусрели су се 16. децембра. А 23. јануара 1949. године Атинагора је сео у Труманов авион, назван „Sacred Cow“, и отпутовао у Турску. Труманов потез имао је за циљ да пошаље политичку поруку: то је био чин америчког председника који је Атинагору и Патријаршију сматрао утицајним и моћним институцијама, и зато их је учинио својим кључним партнерима у промоцији међународних интереса Сједињених Држава, као и западних хуманистичких вредности. То је била снажна дипломатска порука коју је амерички председник желео да упути Анкари и Москви. Не смемо занемарити чињеницу да је овај симболички чин поставио темеље за нови светски поредак који је тада био у настајању, поруку упућену у свим правцима, а нарочито тадашњем Совјетском Савезу и данашњој Русији, православној заједници и државама Грчке и Турске, да Патријаршија припада Западу, да је „наша“ и да је под нашом потпуном и непосредном контролом.
Патријарх Атинагора, који је у време устоличења имао 62 године, остао је на патријаршијском трону 23 године и био једна од најисторијски значајнијих, али истовремено и најконтроверзнијих личности савременог православља. Са Атинагором на трону, Сједињене Државе имале су поузданог и стабилног црквеног лидера који је вољно могао да помогне у спровођењу америчких планова на глобалном нивоу — као што је управо случај данас са патријархом Вартоломејем, будући да Православна црква има светски домет.
Са избором патријарха Атинагоре можемо рећи да је Цариградска патријаршија ушла у модерно доба.
Од 1948. године па надаље, свет функционише у оквиру истог система — Хладног рата. Иако су током времена уочене одређене промене, у суштини ни његови главни протагонисти ни услови функционисања нису се изменили. Уосталом, рат у Украјини то потврђује. У том контексту, Црква је била и наставља да буде критичан параметар хладноратовске стварности и дипломатије, јер је Хладни рат показао да Црква игра важну политичку улогу. Својим избором, Атинагора је увео Цариградску патријаршију на међународну политичку сцену епохе Хладног рата. Његов избор био је плод новог доба, али је он као патријарх деловао користећи правила те нове стварности. За саму Патријаршију, међутим, избор Атинагоре има посебан значај: чак и после његове смрти, она наставља да следи кораке црквене политике коју је он утемељио.
Најкарактеристичнији пример јесу међухришћански и међурелигијски дијалози, у које је он веровао и које су његови наследници наставили. Такође, његови напори да поново успостави везу са Папском црквом, који су кулминирали његовим чувеним сусретом са папом 1964. године, на коме су „укинули анатеме“ један против другога, представљали су један од његових фундаменталних црквених избора. Тај напор данас је достигао свој врхунац са патријархом Вартоломејем. Поред тога, Атинагора је успео да поново покрене процес планирања Великог сабора, организујући тај процес кроз низ сусрета који су помогли да се оживе односи између православних земаља под совјетским утицајем и оних ван њега. Треба напоменути да је Велики сабор коначно одржан 2016. године у Колимварију на Криту, под вођством садашњег патријарха Вартоломеја.
Коначно, морамо се сетити да је до краја XIX века Цариградска патријаршија имала одличне односе и са црквеном и са политичком управом Русије, будући да је од ње била подржана и политички и морално. Пре почетка XX века, сваки однос са јеретичким Западом био је незамислив, јер је православље било једино што је имало значај у односима Фанара.
Данас модернизација и секуларизација Цариградске цркве, која је некада била симбол римске екуменске свести, обликује свој ток већ више од једног века. Међутим, највећи кораци на том путу учињени су за време Атинагоре, а потом током тридесетогодишњег патријархата патријарха Вартоломеја.
Данас Патријаршија, која контролише само суседство Фанара, а не чак ни храм Свете Софије, претворена је у Ватикан Истока, настојећи да управља читавом Православном црквом кроз непостојеће свете каноне и жалбе. Жеља патријарха да буде папа Истока подсећа на његову позицију у Османском царству, са разликом да је данас султан председник Сједињених Држава.
Помолимо се и пожелимо нашем Свемогућем Господу да окупирана Цариградска патријаршија Григорија Богослова, Јована Златоустог и Великог Фотија буде ослобођена и да поново постане средиште православне Традиције — Традиције која жели да Црква Христова буде Једна, Света, Саборна и Апостолска.
Извор: Материјал са Међународне конференције „Распеће православља у 21. веку: духовни ратови, екуменистичка офанзива и глобална политика“ организоване од стране Центра за геостратешке студије 4. децембра у Београду.
Превод са енглеског на српски: Центар за геостратешке студије
6. децембар 2025.
