Александар Азадган: Да ли је ово крај Израела?
Пише: Александар Азадган је амерички академик, виши политички коментатор на глобалним каналима вести и главни геополитички саветник Центра за геостратешке студије
Историјски есеј у форми опроштаја
Неке земље нестају у тишини. Друге се урушавају уз грмљавину. У случају Израела, то је дуг, насилан и делиријумски дах умирања, попут тела које одбија да се суочи са очигледним: сопственом пропашћу, сопственом смрћу.
Нажалост за неке, а срећом за друге, Израел већ годинама умире — при чему је његов озлоглашени ратни злочинац и самозвани месија, Бенјамин Нетањаху, симбол овог пропадајућег лажног државног ентитета на туђој земљи. Сада Нетанјаху објављује да покушава да створи „Велики Израел“. У недавном интервјуу са једним израелским новинаром, овај лудак је изјавио да је на „историјској и духовној мисији“ да оствари тај циљ. То значи преузимање читаве Палестине, Либана и Јордана, као и великих делова Ирака, Сирије, Египта и Саудијске Арабије. Наравно, свима је јасно да су Израелци ништа друго до колонијални лопови земље. Да ли би такав грандиозни експанзионизам могао ујединити чак и најнечасније арапске диктаторе против њих — укључујући египатског Ал-Сисија који је управо потписао уговор о природном гасу вредан 35 милијарди долара са Израелом, док у Гази бесне глад и геноцид? Да ли је време да се каже збогом злогласном Трамповом „Аврамовом споразуму“? Још увек не.
Ипак, Израел не умире војно, већ морално, историјски и стратешки. Његова симболичка легитимност је потрошена. Његова демократска фасада је потпуно напукла.
Израелова тврдња да је модерна држава — „старт-ап нација“ југозападне Азије — урушава се у пламену Газе и у крви деце. Дани ове расистичке, етно-супрематистичке, колонијалне, апартхејд државе су одбројани — не од стране терориста који се крију иза жена и деце, већ од стране самог Израела — и знаци су недвосмислени.
Када истакнути и савесни јеврејски интелектуалци са Запада изјављују да се „стиде што су Јевреји“, када просвећени бивши израелски премијери храбро осуђују текући геноцид, када пуни љубави рабини из Нетуреи Карта и Сатмар заједница, заједно са секуларним активистима из „Јеврејских гласова за мир“, марширају руку под руку са мирним демонстрантима за Палестину, када храбри истраживачки новинари из израелског листа Хаарец објављују текстове који разоткривају Нетанјахуову операцију под лажном заставом 7. октобра — онда ово више није само расправа: то је прекретница у целокупном варварском ционистичком наративу. То је крај једне лажи. То је глас праведника који поново устаје против некажњивости. И, изнад свега, то је почетак глобалног раскида са ционистичким пројектом у његовој колонијалној, милитаризованој и теократизованој форми.
Израел је некада веровао да може постати регионални финансијски и технолошки центар, подстакнут капиталом арапских нафтних диктатура из Персијског залива, повезан са Западом путем оптичких каблова, безбедности и шпекулација. Али, дивљачко насиље „најморалније војске на свету“ угушило је тај сан у повоју.
Ниједна привреда не напредује у ратној зони. Ниједан суверени инвестициони фонд не улаже одрживо тамо где падају ракете. Никаква „нормализација“ не опстаје када задах масовних гробница продре до климатизованих салона Абу Дабија и Дубаија.
Та вештачка интеграција никада није успела. Израел никада није био део тела Западне Азије. Био је западна израслина накалемљена на арапски, ирански и турски свет: геополитичка аномалија чије је одбацивање било само питање времена. А то време је управо дошло!
Израел ће се показати као историјска грешка: насељавање народа, након 2.000 година одсуства, у вековни простор који је већ настањен. И то је била радикална неправда: да се палестинском народу наплати цена за злочине Европе, односно Немачке, иако Палестинци нису били ни нацисти, ни њихови саучесници, ни егзекутори.
Државни јеврејски ционизам није донео ни мир ни безбедност. Донео је зидове, блокаде, апартхејд, огорченост, етничко чишћење, масакре, геноцид — и сада Холокауст!
Супротно свом уверењу, Израел неће бити спасен фрагментацијом арапског света, јер подела није довољна за владавину. Племена не чине државе. Емирати не чине цивилизације, а савези из користи не доносе легитимитет.
Ниједна земља не може опстати ако презире своје суседе, терорише околне народе и мисли да ће бити призната од оних које уништава. То је као покушај да се тера мрак штапом — апсурдно, бесмислено и очајнички.
Израел је мислио да му је будућност у „Великом Израелу“, у вечитом рату, у опсесији безбедношћу и технолошкој надмоћности. Али данас је очигледно: оно чему присуствујемо није сила у покрету, већ агонија једног мита.
Историја нас учи да неправда никада заиста не успева. Она се само одлаже. Она се гомила. А онда једног дана покуца на врата — на душу, на сећање. Јер за све дође наплата.
Данас Израел плаћа за ароганцију својих расистичких оснивача, за некажњивост коју му је Запад доделио, за понижења нанесена арапском свету. Плаћа цену што је веровао да груба сила може заменити право. Плаћа што је у другом видео препреку, а не комшију. Плаћа што је мислио да народи заборављају, покоравају се или се мире са судбином.
Али Израел није једини који мора да плати. Они који су га подржавали, штитили, наоружавали, финансирали и давали му легитимитет — и они ће морати да одговарају. Историја је строг пророк који кажњава све саучеснике, чак и оне који су окретали главу.
На крају, ево три велике обмане које леже у корену пропасти Израела. Ове три технике омогућиле су Израелцима да деценијама живе у комфору и луксузу на рачун поробљавања осиромашеног палестинског народа:
Прво, већина Израелаца, ако не и сви, дубоко верује да су „Божји изабрани народ“, и ако су заиста тај наводно „изабрани народ“, онда имају право да раде шта год пожеле. Ја то апсурдно уверење зовем фактором заблуде о Богу!
Друго, Израелци политички [и психолошки] манипулишу глобалном јавношћу тако што вешто играју улогу жртве — док истовремено на најбруталнији начин жртвују палестински народ.
Њихова трећа техника је најзлобнија и најопаснија од свих — систематска де-хуманизација палестинског народа кроз принудна расељавања и колективно кажњавање, што су јасни ратни злочини. Чинећи то, у свом изопаченом уму, Израелци не виде свој геноцид над Палестинцима као кршење људских права, јер у расистичком начину размишљања — Палестинци нису ни људи, већ „орци“, односно подљудска раса злих и ружних створења.
„Рабин“ Хаим Ричман, бивши директор Института за храм у Израелу, недавно је изјавио следеће огавно (и богохулно):
„Само желим да ово кажем нашим хришћанским пријатељима, да назовемо ствари правим именом: ви обожавате једног Јеврејина. Требало би да обожавате сваког од нас, јер ми сви свакога дана умиремо за ваше грехе, и то је управо оно што се овде дешава. Ми смо Божији првенци и умиремо за ваше грехе сада, јер јеврејски народ у земљи Израел обавља највећи део посла против орка. Орци не долазе само у биоскопе, него у ваше домове.“
Управо овакве подле, расистичке и параноичне изјаве оправдавају и одржавају израелски сурови циклус насиља над палестинским народом. Овакви садистички начини размишљања су разлог зашто је Израел изгубио сваку легитимност и данас представља државу-разбојника са статусом међународног изопштеника. Јасно је да су масе широм света уморне од израелских операција под лажном заставом и њиховог манипулисања геополитиком.
Требало је више од 61.000 (и тај број и даље расте) убијених палестинских мушкараца, жена и деце да би ми, амерички народ, коначно почео да се буди из деценијске про-израелске медијске хипнозе и организује аутентичне, грађанске кампање које разоткривају корумпиране политичаре, купљене од стране AIPAC-а, као што су сенатори Линдзи Грејем, Тед Круз, Том Котон и други — захваљујући храбрим новинарима и независним медијским личностима као што су Такер Карлсон, Кендис Овенс, Џенк Ујгур, Ана Каспаријан, Макс Блументал, Крис Хеџис, Ејми Гудман, Џими Дор, судија Наполитано и велики Џорџ Галовеј, да наведемо само неке.
Са левице и деснице, данас имамо храбре америчке политичаре попут Бернија Сандерса, Зорана Мамданија, Марџори Тејлор Грин и других који више не дозвољавају израелском лобију да их уцењује и приморава на ћутање, већ имају храбрости да говоре истину моћнима у лице — што је посебно случај са конгресменком из Џорџије, Марџори Тејлор Грин, која ме у последње време заиста изненађује.
Али духови хиљада мртве палестинске деце вечно ће прогањати савест оних који и даље ћуте и остају равнодушни, плачући:
„Зар смо стварно морали да умремо, да бисте ви схватили да заслужујемо да живимо?“
Ипак, ако у свему овоме постоји икаква утеха, онда је то чињеница да још увек има стотине хиљада деце у Палестини која се надају да ће неко устати и проговорити у њихово име.
Нека нам то буде покретачка снага да зауставимо израелску терористичку војску, која се и даље безочно назива:
„Најморалнијом војском на свету“,
у њеним даљим покољима и геноциду.
🔴 ОДРИЦАЊЕ ОД ОДГОВОРНОСТИ:
Као амерички држављанин, позивам се на своје уставно право из Првог амандмана да слободно износим своја лична мишљења о различитим питањима, нарочито контроверзним. Ја не промовишем ничију пропаганду — нисам никада и нећу никада. Ја сам критичар који има једнак однос према свима, 100% финансијски и идеолошки независан, патриотски оријентисан амерички научник, чија је академска и морална обавеза да говори истину и подиже свест.
Вођен сам речима из Јовановог Јеванђеља 8:32:
„Истина ће вас ослободити.“
Сви моји јавни наступи — на друштвеним мрежама, у ТВ интервјуима, предавањима, подкастима, вебинарима, чланцима — представљају исључиво моје личне ставове. Они се не смеју погрешно тумачити као да представљам било коју особу, политички покрет, организацију, владу или државу.
Било какве тврдње које би имплицирале супротно јесу клевета и нарушавање мог угледа.
Ја једноставно користим своје уставно право — слободу говора и мишљења.
Fonte: Centro di studi strategici
Насловна фотографија: AP Photo / Hassan Eslaiah
22. август 2025.
