Ирак под претњом Трампа, затвореника ИСИС‑а из Сирије и могућег рата САД–Иран
Стивен Сахјуни, новинар и политички коментатор
Ирак се нашао на преломној тачки, ухваћен између растућег притиска САД, нерешене унутрашње политичке блокаде и све већих регионалних тензија повезаних са Ираном. Након телефонског разговора високог нивоа између америчког државног секретара Марка Рубија и ирачког премијера Мухамеда Шија ал‑Суданија, Вашингтон је сигнализирао промену своје политике према Ираку — комбинујући војно повлачење са невиђеним финансијским притиском — док истовремено убрзава пребацивање хиљада затвореника ИСИС‑а из Сирије у ирачки притвор.
У средишту ове промене налази се јасна порука: Ирак мора да се дистанцира од политичких и оружаних фракција блиских Техерану или ће се суочити са тешким економским последицама.
Затвореници ИСИС‑а: безбедносни досије са регионалним последицама
Стејт департмент је потврдио да су Рубио и ал‑Судани разговарали о логистичким, правним и безбедносним припремама за пријем затвореника ИСИС‑а који су раније били у североисточној Сирији. Овај потез уследио је након колапса Сиријских демократских снага (СДФ), које су подржавале САД, и формирања нове владе у Дамаску под председником Ахмадом ал‑Шараом, што је темељно променило пост‑ИСИС архитектуру притвора.
Према ирачком новинару Саџаду Џафару, пребацивање затвореника није наметнуто Багдаду — већ га је Ирак сам затражио као превентивну меру.
„Пребацивање затвореника ИСИС‑а у Ирак догодило се на захтев Ирака као проактиван корак, заснован на процени погоршавајуће безбедносне ситуације у Сирији — нечега чега се скоро све земље у региону плаше“, објаснио је Џафар.
Ирачки званичници тврде да остављање опасних терориста у нестабилним сиријским затворима носи ризик од поновног инфилтрирања преко границе. Премијер ал‑Судани наводно сматра да је питање затвореника „отворена капија“ за претњу ако Сирија не успе да их обезбеди или процесуира.
Док је Дамаск предложио да суди активним борцима, а неборце репатрира, Багдад је изабрао строжи приступ. Председник Врховног судског савета Фаел Заидан потврдио је да ће затвореници које траже ирачки судови бити процесуирани по ирачким антитерористичким законима, уз уверења да ће међународни правни стандарди бити поштовани — иако организације за људска права остају скептичне због ранијих злоупотреба.
Зашто Ирак, а не Сирија?
Бивши амерички изасланик за Сирију Џејмс Џефри описао је пребацивање затвореника као последицу онога што назива „крајем ере изолационистичких енклава“. Пошто Вашингтон сада нову владу Ахмада ал‑Шараа у Дамаску сматра функционалном алтернативом ери Башара ал‑Асада, америчка заштита Сиријских демократских снага (СДФ) практично је окончана.
Ипак, неповерење између Вашингтона и Дамаска остаје, нарочито по питању судбине страних бораца. Насупрот томе, Ирак се у САД посматра као држава са утврђеним правосудним механизмима и директним безбедносним интересом — што га чини пожељнијом дестинацијом упркос политичким ризицима.
Питање Ирана и ризик од регионалног рата
Питање затвореника ИСИС‑а који су раније били у Сирији одвија се у много ширем контексту: растућих спекулација о могућем америчком војном удару на Иран. Иако Вашингтон није потврдио такве планове, ирачки званичници су свесни да би сваки регионални сукоб неминовно прешао њихове границе.
Џафар је нагласио да Багдад покушава да се изолује од ескалације.
„Ирак — као независна држава и сусед Ирана — не може бити изолован од онога што се дешава, посебно због стотина километара заједничке границе и дубоких веза. Међутим, ирачка одлука је да се национални интереси ставе у први план и да се, колико је могуће, задржи позиција деескалације уз дипломатске напоре за смањење тензија“, рекао је Џафар.
Овај став одражава болно искуство Ирака са америчким нападом, инвазијом и окупацијом, као и његову решеност да поново не постане бојно поље туђих сукоба.
Политичка „црвена линија“ Вашингтона: Нема повратка Маликија
Паралелно са безбедносним питањима, Вашингтон је поставио јасну политичку границу. Према извештајима, Рубио је упозорио ал‑Суданија да би свака ирачка влада која се у САД перципира као под контролом Ирана угрозила односе са Вашингтоном.
Ово упозорење уследило је непосредно након што је Координациони оквир номиновао бившег премијера Нурија ал‑Маликија за повратак на функцију. Малики је и даље веома непопуларан у Вашингтону, где га криве за сектаријанску политику која је, по њиховом мишљењу, омогућила успон ИСИС‑а 2014. године.
Дипломатски извори су за АФП рекли да су САД приватно саопштиле да неће сарађивати са владом коју предводи Малики. Иако амерички званичници признају да је избор премијера „суверена одлука Ирака“, истичу да ће Вашингтон одговорити сопственим сувереним одлукама у погледу финансијских и дипломатских односа.
Финансијска „нуклеарна опција“
Још забрињавајуће од политичког притиска јесте америчка претња да искористи финансијску зависност Ирака као полугу. Према извештајима Ројтерса и Фајненшел тајмса, амерички званичници упозорили су да би укључивање оружаних група блиских Ирану у владу могло довести до увођења санкција против саме ирачке државе.
У периоду када је ИСИС контролисао значајан део Сирије и Ирака, неколико ирачких група организовало се као милиције уз подршку Ирана. Те јединице су се бориле против ИСИС‑а и биле део шире коалиције — укључујући снаге које су предводиле САД, СДФ, Русију и Сирију — која је на крају поразила ИСИС. Ирачке милиције су затим стављене под окриље владе у Багдаду. Управо те милиције су оно чему се САД противе, због њихових веза са Ираном. У више наврата, САД су нападале њихове положаје упркос протестима Багдада.
Чињеница да је америчка војска „гост“ у Ираку, а да је истовремено нападала и убијала Ирачане који су се борили против ИСИС‑а, створила је дубоко неповерење и бес између САД и Ирака.
Од 2003. године, приходи од ирачке нафте — скоро 90% државног буџета — депонују се у Федералној резервној банци у Њујорку. Овај аранжман даје Вашингтону изузетан утицај над токовима долара у Ирак.
Претња није теоријска. Године 2020. сличан притисак уследио је након што је Багдад затражио повлачење америчких трупа. Почетком 2025. Ирак је био приморан да укине свој дневни систем аукција долара под америчким захтевом да се спречи кријумчарење валуте у Иран.
Тензије су, наводно, достигле врхунац након избора Аднана Фајхана, бившег члана групе Асаиб Ахл ал‑Хак, за првог потпредседника парламента. Фајненшел тајмс је описао „експлозивни бес“ у америчкој амбасади, где су амерички званичници захтевали његово уклањање како би се избегле казнене мере.
Године 2003. САД су напале Ирак ради промене режима — и успеле. Американци су уклонили сунитског председника и успоставили владу под вођством шиита. Али шиити Ирака су одувек били блиско повезани са Ираном, још једном шиитском државом. Ако су САД данас незадовољне што су Ирак и Иран сувише блиски, онда за то могу да захвале Џорџу В. Бушу, Колину Пауелу и британском премијеру Тонију Блеру.
Америчко војно смањење, али не и одлазак
У сред овог притиска, Ирак је објавио завршетак повлачења америчких снага са федералних војних база, укључујући ваздушну базу Аин ал‑Асад у Анбару. Ирачки и амерички званичници потврдили су да је штаб коалиције предат ирачким снагама.
Међутим, америчке трупе остају стациониране у ваздушној бази Харир у Курдистанском региону, ван директне контроле Багдада. Аналитичари овај потез тумаче као прелазак на „лакши“ амерички ангажман — ослањање на ваздушну моћ, обавештајне капацитете и економски притисак, уместо на велике копнене контингенте.
Ирак се сада налази између супротстављених сила: америчке финансијске принуде, иранског утицаја, нерешених политичких криза и сталне претње повратка ИСИС‑а. Премијер ал‑Судани покушава да одржи осетљиву равнотежу — сарадњу са Вашингтоном у области безбедности, а да притом избегне унутрашње поделе и регионалну ескалацију.
Предстојећа седница парламента на којој ће се бирати председник биће кључни тест. Одлуке које Ирак донесе у наредним данима могу одредити да ли ће успешно пловити између ових супротстављених токова — или ће потонути у економску изолацију и нову нестабилност.
Стивен Сахјуни је новинар, добитник две награде.
