Мехди Хонардиде: Зашто се говори о америчкој војној експедицији у Венецуелу?

Да ли то може довести до директног рата или свргавања председника Мадура?

Сједињене Америчке Државе већ дуго сматрају Јужну Америку делом своје сфере утицаја, одржавајући ту доминацију политичким, економским и војним средствима. Тај приступ потиче још од Монроове доктрине из 1823. године, која је Латинску Америку дефинисала као ексклузивну сферу утицаја САД. Током историје, Вашингтон је више пута интервенисао — директно и индиректно — у унутрашње послове земаља региона.

Познати примери укључују: војну операцију у Панами 1989. године ради хапшења Мануела Нориеге, оптуженог за трговину дрогом; подршку променама режима у Чилеу, Бразилу и Гватемали током друге половине 20. века; економске санкције против Венецуеле у различитим периодима, уз образложење наводних кршења демократије и људских права.

Ова дуга историја је ефикасно претворила Јужну Америку у „двориште“ Вашингтона, где САД сматрају да имају право да се мешају у унутрашње послове ради заштите сопствених интереса.

У вези са недавним дешавањима, САД су званично изјавиле да је распоређивање војних снага у Карибима усмерено на борбу против нарко-картела. Председник Доналд Трамп је овај потез представио као део шире политике ограничења миграција и јачања безбедности на јужној граници САД.

САД су и раније користиле борбу против дроге као изговор за интервенције у Латинској Америци, укључујући Панаму 1989. године. У том контексту, Вашингтон је класификовао неколико група — као што су „Tren de Aragua“ у Венецуели и „Sinaloa“ у Мексику — као терористичке организације. Америчке снаге су чак напале венецуелански чамац за који се тврдило да превози наркотике, при чему је убијено 11 људи. Међутим, касније су се појавиле тврдње да је снимак напада генерисан вештачком интелигенцијом.

Ипак, више показатеља указује да циљеви Вашингтона далеко превазилазе борбу против трговине дрогом:

• Повећан притисак на Мадура: Трампово руководство је појачало политички и војни притисак на Николаса Мадура, чак понудивши награду од 50 милиона долара за информације које би довеле до његовог хапшења.
• Војно нагомилавање: Распоређено је седам ратних бродова, нуклеарна нападна подморница и око 4.500 војника, укључујући 2.200 маринаца.
• Савремени ловци: Десет борбених авиона F-35 са технологијом невидљивости стационирано је у Порторику — летелице које се обично користе за масовна бомбардовања.

Ови потези указују да Вашингтон вероватно настоји да створи услове за промену режима у Венецуели. Ипак, у кратком року, интензиван сукоб можда ће бити избегнут. Војни аналитичари истичу да тренутно распоређених 4.500 америчких војника није довољно за озбиљну инвазију на земљу са тако сложеном географијом као што је Венецуела.

То сугерише да је примарни циљ демонстрација силе и психолошки притисак на Мадурову владу.

Што се тиче будућих сценарија, перспектива рата остаје неизвесна. Упркос војним маневрима са обе стране, постоји више фактора који могу деловати као снажни обуздавајући механизми:

• Недостатак жеље за сукобом: Мадуро је изјавио да Венецуела не жели војну конфронтацију. Аналитичари такође напомињу да Вашингтон није показао јасну намеру за директну инвазију.
• Географски изазови: Венецуела је испресецана планинама, џунглама и густим урбаним срединама, што чини контролу изузетно тешком. Стручњаци верују да би такав терен драстично повећао цену било какве америчке војне кампање.

Извор: Центар за геостатешке студије

17. септембар 2025.