Удар на Доху: Рушење безбедносног поретка Залива
Пише: Ислам Фараг, Каиро / Египат
У свом гневном реаговању на израелски напад усмерен на лидере Хамаса у Дохи, шеик Мохамед бин Абдулрахман Ал Тани, премијер Катара, изјавио је да је његов израелски колега Бенјамин Нетанјаху објавио намеру да преобликује Блиски исток, али да ли Израел овим нападом сигнализира намеру да преобликује и регион Залива? „Очекујемо реакцију целог региона“, додао је истакнути катарски званичник.
Отворено и шокантно питање
Ово отворено и шокантно питање одражава озбиљност прекорачења црвене линије од стране израелске државе, која током текућег рата нарушава суверенитет једне по једне земље региона. Овде није реч о циљу напада, нити о држави чији је суверенитет нарушен, која ни на који начин не представља претњу Израелу. То није суседна земља попут Сирије или Либана, нити велика и војно моћна држава која оспорава утицај Тел Авива у региону, као што је Иран. Опасност онога што се догодило произилази из значења и симболике коју Катар има у калкулацијама односа САД-а и Залива, с једне стране, и безбедносних једначина Залива које су овим нападом морале бити порушене.
Катар представља једну од земаља Залива која је домаћин једне од највећих америчких војних база на свету — ваздухопловне базе Ал Удеид. База је основана средином 1990-их година уз финансијску подршку Катара, са циљем да угости америчке снаге, а званично је почела са радом 2000. године. Након напада 11. септембра, база је проширена и постала седиште Централне команде Оружаних снага САД-а (CENTCOM) за регион. Од свог оснивања, база је одиграла значајну улогу у америчким војним операцијама у Авганистану, као и у борби против терористичке организације ИСИС у Ираку и Сирији. У бази је стационирано приближно 10.000 америчких војника, уз присуство британских и других међународних снага.
Став Катара при одлуци да угости ову базу, као и код других држава Залива, произилази из чињенице да је реч о малој земљи која, упркос својим амбицијама, не може изградити снажну војску због ограниченог броја становника. Ипак, Катар лежи на огромним резервама гаса и нафте, што га чини пожељним стратешким циљем за велике регионалне силе.
Одлука да се база угости, настави са великим набавкама западног, посебно америчког, наоружања и потпишу безбедносни споразуми за одбрану земље, имала је за циљ пре свега очување безбедности и стабилности државе и владајућег режима, како би се обезбедило континуирано уживање у милијардама прихода од нафтних и гасних поља. Као и његови суседи, Катар је имао на уму искуство инвазије Ирака на Кувајт током владавине Садама Хусеина, када је циљ био преузимање богатства те земље.
Функционалне улоге
Током последње три деценије, захваљујући снажним и разноврсним односима са Вашингтоном, Доха је играла функционалне улоге у служби америчких стратегија у региону. Катар је био база за Ал Џазиру, која је представљала глас активних мањина у арапском свету, платформу која је подржавала револуције Арапског пролећа које су довеле исламске покрете на власт у више земаља, као и емитера екстремистичких гласова — од Ал-Каиде до ИСИС-а — објављујући њихова саопштења и интервјуе са њиховим лидерима под изговором „равнотеже мишљења“.
Истовремено, Доха је на захтев САД играла посредничке улоге између Вашингтона и лидера авганистанског Талибана, као и домаћина палестинским лидерима отпора на својој територији, посредујући између њих и Израела више пута, чак и пре избијања недавног рата. Иако није нормализовала односе са Тел Авивом, тајна комуникација између две земље била је активна и интензивна, што је омогућило Катару да користи своја средства за утицај на израелске политичаре, па чак и за трансфер новца Хамасу у Гази пре рата.
Сумње у Заливу
Гнев катарског званичника проширио се и на врсту оружја употребљеног у нападу, које није било детектовано радарима — за разлику од ситуације када је база била изложена иранским ракетним нападима током рата у којем је Вашингтон стао на страну Израела против Техерана пре неколико месеци.
Сада се у целом Заливу поставља питање вредности односа са Сједињеним Америчким Државама и милијарди долара потрошених током деценија на америчко наоружање, ако све то не гарантује изузетну заштиту од државе која не представља претњу и према којој не постоји непријатељство. Неки су чак годинама уназад пожурили да нормализују односе са Израелом, без значајних уступака палестинској ствари.
Поруке различитим странама
Према речима једног добро обавештеног катарског извора, напад је шокирао руководство у Дохи, а његов психолошки утицај на односе Катара и САД-а неће бити лако управљив.
Извор је нагласио да се шок проширио на све престонице Залива, које америчке гаранције стављају на врх својих безбедносних и одбрамбених калкулација, додајући да напад представља региону сложену дипломатску и теренску стварност.
Према египатском извору, напад је носио више политичких и стратешких порука различитим странама, укључујући Катар и Египат, који деле напоре у посредовању и противе се принудном расељавању Палестинаца из Газе.
Међутим, оба извора се слажу да снага међународног легитимитета више није довољна да се супротстави израелској војној сили, која сада доминира суровом војном логиком лишеном било каквих обзира.
Иако атентати на палестинске лидере нису новост у израелској стратегији и представљају њену константу још од 1960-их година, нови моменат је то што ова стратегија сада циља све, без обзира на суверенитет држава и њихове чврсте односе са Сједињеним Америчким Државама.
Неки посматрачи виде напад на лидере Хамаса у Дохи као само једно поглавље у стратегији којом Тел Авив настоји да наметне решење за ослобађање својих заробљеника у Гази и за постратни сценарио. Други, међутим, сматрају да је ваздушни напад уништио све напоре ка предложеним преговорима.
Колапс поверења
Наравно, нико не зна пуну истину о ономе што се тог дана догодило. Док САД тврде да су Катар благовремено обавестиле о нападу чим су за њега сазнале, многи сумњају у ту тврдњу и истичу да сви индикатори указују на америчко учешће у операцији, уз коришћење војних и логистичких капацитета базе Ал Удеид.
Без обзира на истину у мору контроверзи, ниједан посматрач не може порећи да су витални интереси САД у региону озбиљно нарушени у погледу поверења са савезницима. Ово питање може довести до постепених и спорих последица у међусобним односима, али ће на крају резултирати сценаријем који ће се значајно разликовати од онога што данас видимо.
Упркос томе што напад није постигао своје циљеве, он је грубо нарушио суверенитет кључног америчког савезника који је, на захтев Беле куће, водио преговоре са Хамасом о плану за који је председник Трамп очекивао да ће довести до скоро постигнутог споразума. Ово је изузетно осетљив тренутак: ако Вашингтон и не издаје сопствене опције, онда је барем деловао слабо пред доминацијом Бењамина Нетанјахуа, неспособан или невољан да афирмише сопствене приоритете.
Песимистични сценарији
Какав утисак може преовладати међу америчким савезницима у региону након овог инцидента? Шта друго се може очекивати осим постепеног повлачења из обавеза које служе америчким интересима, а које све више оптерећују владајуће режиме у земљама Залива? Биће постављено много питања о алтернативама које би престонице Залива могле бити приморане да размотре у наредним данима. Већ само разматрање таквих алтернатива указује на колапс традиционалних вредности и структура које су некада представљале основу за разумевање и обликовање регионалних равнотежа у корист интереса Сједињених Америчких Држава.
Колапс тих вредности и структура отвара врата сценаријима које ни најпесимистичнији посматрачи нису могли да замисле. Државе Залива су веома младе, већина постоји тек неколико деценија, и још увек нису у потпуности ослобођене терета традиционалних вредности и племенских лојалности. Модернизација коју су доживеле захваљујући богатству од нафте и гаса често је површна и сведена на потрошачки модел; упркос образовним експанзијама, темељи модерне државности нису дубоко укорењени. Владајући режими схватају да је њихов друштвени уговор са становништвом заснован на племенским константама и елементима државе благостања. Стога, сваки потрес у стабилности режима у Заливу може довести до распада крхких веза које држе ове државе на окупу, враћајући их у раније облике политичке организације.
Због тога су стабилност и безбедност њихове највеће бриге, што је подстакло раскошну потрошњу и савезништва — чак и са противницима — како би се обезбедила континуитет. Напад на Доху представљао је тежак ударац тим калкулацијама, што је јасно изразио катарски премијер када је поставио питање да ли израелски циљ преобликовања Блиског истока обухвата и преобликовање Залива.
Влада хаос
По мом личном мишљењу, налазимо се на преломној тачки светске историје. Пре распада Совјетског Савеза 1991. године, поштовање државног суверенитета имало је примат над поштовањем људских права, због чега нико није смео да интервенише како би спречио масакре који су се догодили у више земаља пре тог датума. Међутим, након 1991. године, поштовање људских права постаје приоритет у односу на државни суверенитет, када се појављује принцип „одговорности за заштиту“ након масакра у Руанди 1994. године. Тај принцип је омогућио великој сили попут Сједињених Америчких Држава да интервенише војно под изговором спречавања понављања сличних злочина.
Недавни израелски рат, који је започео у Појасу Газе и проширио се на све суседне земље и снаге које Израел сматра непријатељским према свом расистичком пројекту, представља прекретницу у правилима међународне и регионалне конфронтације. Ни Сједињене Државе нису интервенисале да спрече злочине над палестинским народом, нити је Израел показао поштовање према суверенитету било које друге државе која није директно у рату с њим. Најопаснија последица овог рата јесте успостављање хаоса као једине „норме“ која може функционисати у том делу света — где свака држава може учинити било шта, у било ком тренутку, све док је уверена да ће избећи казну.
То не говори ништа друго до да се налазимо на последњим страницама колапса постојећег светског поретка, у корист новог поретка којим влада хаос и високи нивои насиља.
Source: https://uwidata.com/38836-the-doha-strike/
16. септембар 2025.
