Монаси Кареотис и Капсалиотис: Критичке напомене о екуменистичкој теологији. Mреже интереса које је усмеравају

Критичке напомене о екуменистичкој теологији: мреже интереса које је усмеравају

Аутори: Старац Пајсије Кареотис, монах Епифаније Капсалиотис

Старац Пајсије Кареотис рођен је у месту Арети, у области Илија, 1962. године. Замонашио се 1983. године. Предавао је иконопис у Атонијади, школи на Светој Гори. Данас је герон (старац) у Келији Светих Архангела у Кареји, која припада српском манастиру Хиландар на Светој Гори.

Монах Епифаније Капсалиотис рођен је 1969. године у Атини. Замонашио се 1995. године. Данас живи као пустињак у келији Капсала на Светој Гори.

Увод

Православни свет је уздрман украјинским питањем: суштински братоубилачким грађанским ратом, који је своју коначну форму добио након успона неонацистичке идеологије у Украјини, чему је допринело дубоко ангажовање Запада у тој земљи.

Међутим, то је криза која је, поред осталог, и дубоко црквена. Криза која на површину износи патологије које више није могуће прикривати, као што је то било до сада. Патологије повезане са дихотомијом Исток–Запад, која, по нашем мишљењу, не описује само шире географске или чак геополитичке оквире, већ апсолутно различите светоназоре. У том смислу, „Запад“ се појављује у деловима географског Истока, док је „Исток“ сада уочљив у деловима географског Запада. Када говоримо о географском „Истоку“, мислимо, наравно, на православни свет, а не на Далеки Исток (тј. Азију).

Истраживање које је потребно спровести мора да испита како је — барем у савременом облику — конструисано лице „Запада“ (схваћеног као кохерентан светоназор), и којим средствима се намеће његово прихватање од стране „Истока“. Потребно је, дакле, дефинисати западни светоназор, његове изворе и начине на које су они спојени са великим политичким и економским тежњама у глобалним размерама као јединствена пројекција моћи. Разумевање ових питања је од пресудне важности, јер може открити разлог шире унутарправославне кризе.

Од почетка 2000-их, у области међународних односа и дипломатије, Запад је промовисао инструментализацију религије као једног од стубова моћи. Религија је посматрана као компензација за нестанак политичких идеологија након завршетка Хладног рата. Управо тада је уведен појам „soft power“ — „меке моћи“ — која представља стварни стуб моћи, али не у области грубе силе (војске и политичких мера принуде), већ у области убеђивања, ближе повезаној са „мекшим“ облицима промоције ставова и пропаганде, чији је главни циљ преобликовање друштвене свести у жељеном правцу.

На питање какву нову улогу Црква и теологија добијају у оквиру ове инструментализације, одговор је једноставан: као политички употребљив стуб „меке моћи“, Црква се користи ради западњачке трансформације „источног“ друштва, кроз наметање доминантног западног модела. Тај модел подразумева усвајање „западних“ вредности разноликости и релативизацију традиције кроз такозвани културни дијалог, као и потпуно уклањање Православља (посебно у земљама где је оно доминантно) из „јавне сфере“, лишавајући га сваког дискурса који није строго богословски.

Ако се до сада речено чини недовољно конкретним, можемо поставити неколико питања која ће осветлити зашто приступамо црквеним проблемима на овај начин:

• Зашто, на пример, постоји јединствена „нова теологија“ у великим хришћанским конфесијама, која гради теолошки минимализам — основни договор међу њима?
• Како и где је та нова теологија структурисана? Да ли је реч о искреном унутархришћанском покушају да се реши проблем поделе хришћанског света, или је то додатно средство за наметање политичких одлука које хомогенизују народе и традиције?
• Да ли су заједничке тачке нове теологије повезане са изворним садржајем хришћанског богооткровења, онако како је изражено у Писму и аутентично протумачено на Васељенским саборима и код Светих Отаца?
• Како се, најзад, у контексту екуменистичке теологије (која је у суштини „нова теологија“) поново дефинише појам Црквеног Предања?

Морамо пре свега да делујемо теолошки, али не стварајући „теологију у вакууму“ (theology in a vacuum), јер теолошко писање не сме бити одвојено од историјских догађаја и чинилаца који их обликују, већ морамо теолошке проблеме доводити у везу са ширим контекстом у коме настају и који их суштински усмерава…

Истраживање црквених или богословских проблема мора ићи даље: потребно је продрети до темељних извора који чине шири оквир унутар којег настају поједина питања (нпр. питање црквеног примата, украјинско питање, питање екуменизма, питање јединства Цркве итд.). Не мислимо на философско истраживање, већ пре свега на разумевање ширег контекста у којем се проблеми јављају и развијају. Другим речима, говоримо о „широј слици“ у којој се појединачна питања појављују.

А, нажалост, та „шира слика“ није богословска! Њено исходиште није теолошко. Управо то представља најдубљи проблем секуларизације теологије и Цркве уопште: чињеницу да савремене богословске и црквене расправе (као што су питања хришћанског јединства, подела и сл.) изражавају дубље политичке и економске планове, који се спроводе уз помоћ људи и кроз Цркву — људи који су тесно повезани са тим интересима, па чак и зависни од њих.

На питање зашто је важно истраживати политичке и економске корелације у црквеним питањима, одговор је једноставан: зато што управо ти фактори усмеравају нове тенденције, јачају их и суштински разарају теологију Цркве, њен аскетизам, односно пут спасења. Вера Цркве, која представља континуитет Предања и наш идентитет — оно што ми јесмо — бива уништена!

Шира слика

Пређимо сада на разматрање „шире слике“…

Запад посматра Православље пре свега као културни, а не као религијски или црквени феномен, и приступа му искључиво у политичким категоријама. Горко искуство југословенског рата показало је православним народима шта их очекује након завршетка Хладног рата, који је био победа Запада. Распад Совјетског Савеза — сличан ономе Југославије, али у много већим размерама — потврдио је њихове страхове: Запад делује у складу са доктрином Самјуела Хантингтона, најпознатијег по делу Сукоб цивилизација.

Хантингтонова централна теза гласи: током Хладног рата сукоб је био између капиталистичког Запада и комунистичког Источног блока. Данас је, међутим, вероватнији сукоб између великих светских култура: западне, латиноамеричке, исламске, кинеске, индијске, православне, јапанске и могуће афричке.

На тој основи он формулише како Запад гледа на значај Православља: у чисто геополитичким терминима. „Ако Русија постане западна, православна култура ће престати да постоји,“ закључује Хантингтон.

Метод који предлаже за либерализацију незападних цивилизација јесте постепена интеграција држава, друштава и религија у доминантне западне концепте либерализма и тржишта без граница, уз космополитски интернационализам као оквир, који се снажно супротставља појму националног суверенитета и независности.

Циљ је, дакле, усмерити се на „душу“ једног друштва, док је средство које се користи постепена интеграција у западне вредности путем културне осмозе. Познат нам је резултат: то је секуларизација темељних стубова друштва, међу којима — можда најважније — његов религијски идентитет, што подразумева прекид са сопственом традицијом, усвајање основне либералне идеје индивидуализма, која је, пак, неопходна за формирање потрошачке културе, референтне тачке америчког модела, који се мора опонашати.

Хантингтон такође указује на значај религијског идентитета када прави разлику између западног и источног хришћанства у Европи, спајајући католицизам и протестантизам с једне стране, а остављајући православље с друге. Међутим, када Хантингтон говори о „западном хришћанству“, он има у виду његов либерални облик, који је Европи наметнут од стране Сједињених Држава након Другог светског рата.

У ствари, Хантингтон упозорава да нелиберализација религије (у нашем случају православља) може само поткопати процес модернизације циљане државе‑друштва, са ризиком да се доведе у питање целокупни план.

Недавни покушај постепене политичке, економске и културне интеграције који је Запад промовисао јесте случај Украјине, где је питање православља било искоришћено, а кулминирало је стварањем нове аутокефалне Цркве. Како један познати теолог који изражава линију Фанара (Јоанис Лоти) карактеристично примећује: „Аутокефалија је важан и уједно историјски догађај у европском развоју. Напор Васељенске патријаршије да промовише ову аутокефалну цркву даје народу право да крене напред уједињен и снажан, док истовремено доприноси развоју европске православне заједнице унутар Европске уније. Ова нова аутокефална и европска Црква имаће много тога да понуди…“

Циљ је апсорбовати посебни православни идентитет у наднационални ентитет (Европску унију), надахнут западним либералним вредностима. Још од „далеке“ 2015. године (годину дана након Мајданског пуча и почетка рата у источној Украјини), украјински унијатски теолог (Михаило Черемков), чији је текст поново (!) објавио грчки теолог о којем је реч, описао је сукоб са Русијом у категоријама преузетим искључиво из Хантингтонове политичке теорије, наглашавајући: „У извесном смислу, то више није Русија као држава, већ руско православље као наднационални покрет који представља геополитички фактор (који мора бити сузбијен).“

Став у корист украјинске аутокефалије није лицемеран у погледу својих циљева; напротив, најважнији чланак грчког теолога о коме говоримо, објављен пре доделе аутокефалије, носио је наслов: „Геополитичка стратегија уједињујућег Сабора“!

Политичко‑економско‑културна интеграција коју Запад промовише јесте, дакле, циљ, и неопходно је да настојимо да разумемо како, односно којим средствима се тај циљ има постићи, у погледу улоге религије у том процесу.

Овде се, готово само по себи, јавља питање међуконфесионалног екуменизма, као и његових извора, како бисмо кроз њих могли да схватимо његов значај у преобликовању европског идентитета (након завршетка Другог светског рата), то јест реформе која је за свој циљ поставила усвајање новог модела, наметнутог од стране Сједињених Држава, као једине земље која је из рата изашла неповређена, економски моћна и јединствено способна да пружи финансијску помоћ разореним земљама Западне Европе.

Сједињене Државе и процеси обликовања либералног екуменског духа

Најпре је потребно једно разјашњење у вези са литературом о Екуменском покрету: она једноставно описује, готово у каталошком облику, екуменске организације, појединце и датуме, без икаквог осврта на ванцрквене центре, личности и циљеве. Они се представљају као наводно аутентична инспирација Светога Духа, који позива подељене хришћане на јединство. Али какво јединство и на који начин?

Овде морамо испитати развоје у самим Сједињеним Државама пре Другог светског рата, јер је тамо обликована будућност екуменизма какав данас познајемо. Конкретно, у периоду 1900–1930.

Заиста, либерални дух који надахњује екуменизам добио је у то време моћног заштитника у Сједињеним Државама, као и људе на кључним позицијама, који су заједно успели да формирају одговарајуће односе моћи како би превладали у црквеном простору и одбили традиционалне снаге. Међутим, људи који стоје иза либералног екуменског духа имали су на располагању моћан механизам: реч је конкретно о YMCA (Young Men’s Christian Association) и њеном једнако моћном вођи, Џону Моту (1865–1955).

Неколико речи о Моту. Мот, који је најпознатији као „отац Екуменског покрета“, био је методиста, и од 1915. до 1928. године обављао је дужност генералног секретара Међународног комитета YMCA, док је од 1926. до 1937. био председник Светског комитета YMCA. Он је био оснивач и први председник Светске студентске хришћанске федерације (WSCF, 1895), која је у суштини представљала универзитетско крило YMCA. Потом је председавао Единбуршком конференцијом 1910. године (која означава званични почетак Екуменског покрета), што је довело до оснивања Међународног мисионарског савета (IMC, 1921), чији је поново био председник. Такође је био члан руководства Оксфордске конференције „Живот и рад“ 1937. године (која је 1948. инкорпорирана као одговарајући комитет у оквиру WCC), а на крају је постао потпредседник привременог комитета WCC.

Посебно, YMCA, коју је Мот контролисао, оличавала је најлибералнији дух америчког протестантизма и постала међународно средство за промоцију два централна ослонца либералног протестантизма: „Социјалног Јеванђеља“ и екуменизма. Њени Уставни принципи (Париз 1855) забележили су догматско уверење да су хришћанске цркве уједињене и да YMCA представља начин изражавања тог јединства! Под Социјалним Јеванђељем подразумевамо протестантско схватање примене јеванђељских начела на рад. У Сједињеним Државама, нарочито до тридесетих година XX века, потребе које је Социјално Јеванђеље настојало да реши биле су огромне: масовна употреба дечјег рада, одсуство државне социјалне заштите, недостатак радног законодавства. Екстремно сиромаштво у предграђима, услед бедних надница, и све што је оно подразумевало (корупција, насиље, развој револуционарних тенденција и сл.), стварало је све експлозивнију друштвену ситуацију, додатно погоршану честим економским кризама које је изазивало формирање огромних монополистичких група, које се данас пореде са „Дивљим западом америчког капитализма“.

YMCA је неуморно радила, заједно са другим црквеним организацијама (нпр. Армија спаса), на пружању помоћи радним масама и, што је још важније, на постизању толико жељеног друштвеног мира који је захтевао Капитал, а који је финансирао активности YMCA, како не би био поремећен критични период (1880–1920) процеса трансформације великих компанија у монополистичке групе.

Управо се овде налази спона између олигарха богатства, црквених организација и њихових вођа. У периоду о којем говоримо (1900–1930), најпознатија веза била је она између Мота и породице Рокфелер, власника највеће светске нафтне компаније, Standard Oil.

Са своје позиције вође YMCA, Мот је тесно сарађивао са Рокфелерима (отац и син) у настојању да изолује радикалне елементе унутар покрета Социјалног Јеванђеља (који су захтевали више радничких права, што послодавци нису желели да уступе), као и да обликује услове преображаја протестантизма у Сједињеним Државама у либералном правцу, што је значило његову секуларизацију, чиме је постао конкурент социјалистичким идејама које су биле широко распрострањене међу сиромашним европским имигрантима почетком XX века и изазивале страх међу послодавцима.

Секуларизација је тако постала најважнији процес који је трансформисао протестантске цркве из „архаичних“ догматских конфесија у модерне урбане друштвене силе које су могле да гарантују друштвени мир, уместо бескрајних догматских сукоба. Стога је додатни циљ био елиминисање догматских сукоба путем уклањања догматских разлика између цркава. Управо се у том централном моменту укрстило Социјално Јеванђеље са екуменизмом: у преображају цркава у нове — модернизоване — типове структура, које би омогућиле њихову интеграцију у нови амерички модел замишљен од стране Рокфелера, главних представника великог индустријског и банкарског капитала.

У том контексту појавио се мало познати теолошки спор између традиционалиста и либералних модернистичких протестаната, најпре унутар Методистичке цркве, а потом и у свим главним протестантским црквама у Сједињеним Државама током двадесетих и тридесетих година XX века. Тај теолошки спор представљао је кулминацију конфликта који је започео између1890. и 1910 године, а који је тежио одбацивању догматских тачака које су методисте разликовале од других протестантских деноминација и суштински је стремио ка теолошком минимализму, са нагласком на прилагођавање вере новим научним открићима и новим етичким притисцима времена. Другим речима, настојали су да „модернизују“ цркву.

Циљ модерниста био је да поново протумаче Јеванђеље у светлу савремене науке и филозофије, као и да омогуће слободу прихватања или одбацивања централних догматских тачака (нпр. догмат о девичанском рођењу Христовом). Критика упућена традиционалистима била је да је фундаментализам (како је називан традиционалистички табор) заостао и нетолерантан, јер није дозвољавао догматску разноврсност и разлике.

Као резултат, до краја тридесетих година XX века, заговорници теолошког либерализма суштински су добили битку, пошто су модернисти контролисали све главне универзитетске теолошке школе, велике издавачке куће и хијерархије највећих протестантских цркава у Сједињеним Државама. Традиционалисти (тј. фундаменталисти) повукли су се, оснивајући мање издавачке куће, универзитете и теолошке школе.

Улога Рокфелера Млађег у спору била је огромна. Пре свега кроз његово стално финансирање YMCA, која је била покретачка снага модерниста у спору, затим кроз његову контролу над универзитетима, као и кроз формирање — први пут у Сједињеним Државама — надконфесионалне протестантске организације која је окупила прогресивне снаге: Interchurch World Movement (IWM). Није изненађење да је председник Покрета поново био… Мот!

Рокфелер је придавао огроман значај Покрету. У комуникацији са својим богатим пријатељима, тражио је њихову финансијску подршку за јачање IWM, а не појединачних протестантских цркава, јер је, како је карактеристично написао једном богатом пријатељу: „Не знам за бољу полису осигурања за једног бизнисмена, за сигурност његових инвестиција, просперитет земље и будућу стабилност наше владе, од овог Покрета.“

Покрет се показао као пресудан фактор који је подржао, проширио и усмерио ширење конфликта између традиционалиста и модернистичких либерала изван његових почетних граница, односно изван Презвитеријанске цркве, ка свим главним протестантским црквама у Сједињеним Државама. Карактеристике Покрета, који је суштински претеча Светског савета цркава (WCC), не сврставају га једноставно у претече, као што се такви подухвати обично карактеришу, већ у стадијум организације ка коначном циљу.

Од самог почетка, циљ Покрета био је да припреми терен за следећи корак. У суштини, он је био прелазни механизам који је истраживао и усмеравао постојеће могућности за уједињење протестантских цркава, док је координисао акције и иницијативе, окупивши у једно тело оне који су били спремни из појединачних цркава, наиме оне надахнуте екуменским духом и новим учењима екуменизма и „Социјалног Јеванђеља“, који су били толико корисни Рокфелеру и крупним економским интересима.

У погледу посебних црквених карактеристика Покрета, сам Рокфелер је објаснио његову улогу овако: „Покрет не тежи да успостави супер‑цркву; он није ништа друго до саме цркве које заједнички делују кроз овај једноставан механизам, који су саме створиле и контролишу.“

Окарактерисање Покрета као „механизма“ је откривајуће. Парадоксално, дефиниција која је дата јесте управо иста као она која се и данас званично промовише од стране WCC и његових присталица, да WCC није супер‑црква…

Надконфесионални карактер организација које је финансирао Рокфелер није био просто избор, већ његово дубоко уверење у потребу да се хришћанство промени и превазиђу конфесионалне и догматске разлике. На пример, у говору који је одржао студентима YMCA на Универзитету Браун још 1894. године, јасно је истакао: „Хришћанин је хришћанин без обзира на то којој цркви припада.“

Покрет је, дакле, био кадровски попуњен људима са новом мисионарском визијом коју су донели екуменизам заједно са Социјалним Јеванђељем, предвођен Мотом, и, што је најважније, имао је огромно директно финансирање од стране Рокфелера. То су исти људи — што се тиче Сједињених Држава — који су такође чинили окосницу IMC‑а, који је Мот основао 1921. године, спроводећи одлуке Единбурга из 1910, претварајући га у организацију која је интернационализовала нови мисионарски дух либералног протестантизма и пренела нови амерички дух ван граница Сједињених Држава. Уосталом, финансијери новог подухвата били су поново исти људи…

Зато екуменизам и тријумфује: јер моћни економски актери, са огромним утицајем у политици, пружају безусловну подршку и издашно финансирање организацијама које га промовишу и људима који га шире.

Оснивање Светског савета цркава (WCC)

Још у предратним годинама, Сједињене Државе имале су одлучујуће присуство унутар три главне екуменске организације: Међународног мисионарског савета (IMC), покрета „Вера и поредак“ и покрета „Живот и рад“, пошто су претходно разјасниле „унутрашњи фронт“: либерални облик протестантизма у самим Сједињеним Државама. Од 1937. године већ су текле припреме за предстојеће догађаје: канцеларија WCC у Њујорку већ је преузела главни финансијски терет организације у настајању. Рокфелер је поново обезбедио директну и издашну финансијску подршку.

Прелазећи на ситуацију након Другог светског рата, налазимо, како је и очекивано, исте актере који раде на оснивању WCC, што је коначно постигнуто 1948. године, са др Висером т’Хуфтом, који је уједно био секретар Светског YMCA комитета (са Мотом као председником) и генерални секретар WSCF‑а (опет са Мотом као председником)… Мот је поново одиграо одлучујућу улогу у стварању WCC, који га је почастио титулом доживотног председника за његове непроцењиве заслуге за Екуменски покрет и сам WCC.

Сједињене Државе су сада биле неспорно водећа сила Запада, на колизионом курсу са својим некадашњим савезником, Совјетским Савезом. Доктрина која је дефинисала оквир конфликта била је позната „Труманова доктрина“ (март 1947, председник САД Хари Труман), а полуга за њено учвршћивање у европским земљама био је „Маршалов план“, односно америчка економска помоћ Европи. Труманова доктрина и Маршалов план деловали су у тандему; прва је обезбеђивала геополитички оквир за други. Јавно прокламовани циљ Маршаловог плана (покренутог 1948) био је смањење међудржавних баријера и постизање економске интеграције у Западној Европи, чиме се отварао пут за каснију политичку интеграцију Европе.

Истовремено, кроз своје снажно представништво и огромно финансирање, либералне америчке протестантске цркве постале су доминантна сила у WCC. Тако је, након 1948, Екуменски покрет добио централно институционално тело, које је апсорбовало комитете „Вера и поредак“ и „Живот и рад“ (IMC је „случајно“ апсорбован 1961, одмах након уласка источнеевропских православних цркава; они који разумеју — разумеће), и брзо је инструментализован у дугорочним плановима САД за будућност (Западне) Европе. Европе која је морала да се прилагоди новим околностима и да буде преваспитана у либералним вредностима америчке верзије демократије.

Заиста, промоција „вредности“ западне демократије била је један од главних циљева новоформираног WCC, који је отишао толико далеко да је изједначио њу, заједно са њеним економским системом, са људском слободом, достојанством и хришћанством! У ствари, Џон Далес (касније државни секретар САД 1953, у администрацији Ајзенхауера) био је аутор једног од текстова (који је био припреман још од почетка 1946) Комисије за студије, а представљен је на оснивачкој конференцији WCC у Амстердаму, под насловом: „Црква и међународни неред“.

Текст је био политички манифест, веран Трумановој доктрини, чије је основне тачке репродуковао, и није се устручавао да одбацивање екуменизма од стране православних цркава (на Московској конференцији) приписује „комунистичким партијама“, које су, како је истакао, „управљале са седам земаља које представљају око четвртину светског становништва. Управо су те партије онемогућиле да се одмах створи глобална организација за мир.“ Он је такође нагласио потребу за бољом организацијом цркава против комунизма, суштински подржавајући „хришћански“ антикомунистички фронт који је предложио Труман.

Текст се усредсредио на два догађаја, један црквени и један политички. Политички догађај био је почетак хладноратовске реторике од стране Сједињених Држава и „крсташки поход“ који је председник Труман захтевао од западних Европљана против Совјетског Савеза. Црквени догађај био је Московски сабор у јулу 1948, само месец дана пре оснивачког сабора WCC у Амстердаму! Московски сабор одржан је у оквиру прославе 500 година аутокефалије.

У суштини, то је био свеопшти православни сабор у коме су учествовале све православне цркве са представницима или водећим јерарсима, изузев три које су биле директно зависне од западног фактора: Васељенске патријаршије, коју је предводио крајње екуменистички митрополит Герман Тијатирски, са патријархом Максимом V фактички држаним као таоцем (примораним да поднесе оставку у октобру 1948, под изговором… душевне болести!), све док га није заменио архиепископ Америке Атинагора (који је у јануару 1949. стигао у Турску на личном авиону председника Трумана), затим Цркве Грчке (са Грчком која је живела последње дане грађанског рата и суштински била под америчком војном окупацијом), и Цркве Кипра (са Кипром још увек под британском окупацијом).

Одлуке Москве задале су одлучујући ударац предстојећој, од САД вођеној оснивачкој конференцији WCC, јер су теолошки торпедовале значај учешћа три православне цркве у њој. Одлуке су садржале без преседана осуду екуменизма као страног православној самосвести да она представља Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, што је, у комбинацији са осудом папизма и одбијањем признавања ваљаности англиканских рукоположења (која су била призната од стране Цариграда, Румуније и Александрије) — суштински засновано на богословљу VII Васељенског сабора о свештенству јеретика — представљало коначни теолошки звонак смрти комбинованом нападу на православље и православне народе!

WCC, лишен било каквог стварног теолошког признања од стране православног света, био је осуђен да падне још ниже: на свом другом Генералном заседању у Евантону, САД, 1954, у јеку Хладног рата, рад заседања отворио је нико други до тадашњи председник Сједињених Држава, Двајт Д. Ајзенхауер. У програмском студијском тексту (Ἵνα ὦμεν ὁμοῦ μάρτυρες Του καί κήρυκες) настављена је линија коју је већ повукао Далес 1948: супротставља основне људске потребе „слободе, једнакости, стабилности и продуктивности“ са „политиком тоталитарне владавине“ комунистичких земаља, док прави разлику између „совјетског и несавјетског света“, обликујући подсвесни хладноратовски слоган о ауторитарном и слободном свету… Политизација WCC сада је достигла свој врхунац.

Истовремено, WCC је 1950. године основао Екуменску комисију за европску сарадњу, са задатком да разради начине на које би европске цркве требало да сарађују у правцу европске интеграције, како је замишљена од стране такозваног „оца Европске уније“ Жана Монеа и Робера Шумана (Робер Шуман, француски министар спољних послова), а реализована кроз чувену Шуманову декларацију из 1950. године, која је довела до првог корака у процесу европске интеграције — оснивања Европске заједнице за угаљ и челик 1951. године (познате као Париски уговор). Циљ комисије био је да се изгради клима „хришћанске одговорности, која мора довести до помирења европских народа, што је једини сигуран пут ка европској сарадњи.“ Не треба заборавити да је Шуманова декларација истакла: „Приближавање народа Европе захтева елиминацију вечитог антагонизма између Француске и Немачке.“

Примарни значај ове комисије лежи не само у времену њеног оснивања, већ и у престижу њених чланова. Она је окупила политичаре из западноевропских земаља које се у нову Европску заједницу нису прикључиле све до деценијама касније, као што су Британија, скандинавске земље, Грчка и Аустрија, док су неки од њених чланова касније заузели највише политичке функције у послератној Европи.

Закључак

Постоји много важних питања која смо у овом тексту оставили по страни. На пример:

Каква је била улога YMCA у предреволуционарној Русији и какав је утицај имала на екуменски став Московске патријаршије?

Која је била кључна улога YMCA у оснивању и финансирању Православног теолошког института Светог Сергија током међуратног периода, који се показао као катализатор доминације екуменске теологије у православном свету кроз тај институт, као и приближавања новим либералним персоналистичким теолозима папизма?

Који је значај координисаног деловања IMC‑а и YMCA по питању „спасавања“ руских православних антисовјетских „избеглица“ (које су отворено сарађивале са нацистичком Немачком током Другог светског рата), чија је крајња дестинација биле Сједињене Државе, а потом њихово искоришћавање на антисовјетском фронту који су САД формирале?

Какви су били договори између САД и Ватикана пре 1948, као и трансформација самог Ватикана, у потпуном складу са тежњама САД ка његовој либерализацији, која је кулминирала Другим ватиканским концилом (1963–1965)? И још много тога.

Теме које нису представљене свакако би додатно учврстиле слику коју смо овде желели да опишемо. Наиме, да је екуменизам од самог почетка чисто западни пројекат, усмерен на ширење америчке културе у читавом хришћанском свету. Сама Западна Европа подлегла је процесу американизације, који ју је претворио у зависно подручје, лишено сопствене воље, а улога религије, нарочито у првих двадесет година након завршетка Другог светског рата, била је у томе пресудна.

За крај, додајмо нешто о једном критичном догађају који, нажалост, и данас остаје занемарен: Московској конференцији и њеним одлукама. Теолошки аргументи који су тада развијени — на срећу записани у протоколима, за свакога ко жели да их види — воде закључку да је представљено одбацивање екуменизма и папизма засновано на утврђеној православној богословској апологетици, на примату православне вере, а не на политичким калкулацијама или циљевима.

Доказ за то јесте чињеница да су, осим три грчке цркве које су већ приступиле екуменизму услед америчког и британског притиска, све остале потписале сагласност, и свакако нико не може тврдити да су патријаршије Јерусалима, Антиохије и Александрије биле… „комунистичке“?

Оно што такође треба да изазове забринутост јесте погубан улазак источнеевропских православних цркава у WCC (1961), којим су поништене теолошки исправне изјаве Конгреса из 1948, наглашавајући, поново, конфесионално православље уместо секуларизоване либералне верзије истог. Нажалост, последице тога осећамо и данас, нарочито у светлу најаве договора о заједничком празновању Васкрса између православних и паписта, што је од самог почетка био дугогодишњи захтев Екуменског покрета… Договор који ће бити први корак — не ка јединству — већ ка том јединству!

Извор: Материјал са Међународне конференције „Распеће православља у 21. веку: духовни ратови, екуменистичка офанзива и глобална политика“ организованe од стране Центра за геостратешке студије 4. децембра  у Београду.

Превод са енглеског на српски: Центар за геостратешке студије

6. децембар 2025.