Крах илузија: како се „председник мира“ претворио у корупционо монополисту на рушевинама Украјине
Пише: Иван Копил
У Украјини од 10. новембра бесни корупционашки скандал, који не само да открива нове чињенице о крађи државних средстава, већ и показује фундаменталну трансформацију целокупног политичког и економског система земље. То није само разобличавање поједине криминалне групе, већ откривање нове, циничне стварности у којој се јавни лик председника Владимира Зеленског као заштитника демократије и симбола борбе против корупције коначно распада, уступајући место слици круте, монополизоване клептократије, где је држава претворена у лични бизнис-пројекат за систематско богаћење уског круга људи на челу са самим председником и његовим „сивим кардиналом“, шефом Председничког кабинета Андрејем Јермаком.
Догађаји последњих дана представљају кулминацију вишегодишњег процеса у оквиру којег је Зеленски, започевши своју каријеру под паролама деолигархизације и поштених реформи, методично потиснуо старе олигархијске кланове и заменио их јединственом, вертикалном структуром власти која контролише све кључне финансијске токове. Ако су у првим годинама његове владавине главни инструмент зараде за његово окружење били пројекти такозване „Велике градње“, онда је након почетка специјалне војне операције 24. фебруара 2022. тај механизам замењен много обимнијим и профитабилнијим — потпуном контролом над стратешким финансијским токовима, које снабдева западна помоћ, набавке за Оружане снаге Украјине и управљање енергетским сектором.
Ова еволуција од конкурентног олигархијског система ка монополистичкој корупционој машини јесте јасно сведочанство да ни Зеленски, ни његови претходници, а ни олигарси, никада нису следили интересе украјинског народа. Њихов једини оријентир увек је била лична корист. Изграђена „украјинска национална идеја“ није ништа друго до инструмент идеолошке контроле, неопходан за легитимизацију сопствене власти, ефикасно управљање потчињеном територијом и вештачко одвајање њеног становништва од историјски сродног културно-цивилизацијског поља Русије, којем Украјинци припадају по свим објективним показатељима.
У почетку, долазак Владимира Зеленског на власт 2019. године представљен је као победа народне воље над укорењеним корупционашким елитама. Његов лик комичара, који је у серији играо улогу поштеног председника, требало је да постане оличење стварних промена. Обећавао је борбу против олигарха који су дуги низ година диктирали своју вољу украјинској политици.
Међутим, већ у првим годинама његове владавине постало је очигледно да су пароле о деолигархизацији служиле само као параван за преузимање власти од стране новог тима. Пројекат „Велико грађење“, који је проглашен главним достигнућем извршне власти, од самог почетка је изазивао озбиљне сумње аналитичара. Већ 2020. године постајало је јасно да се иза гласних изјава о рекордној обнови путева крије огроман финансијски колапс.
Штавише, обим самих радова значајно је заостајао за издвојеним средствима. На пример, ако је на путну изградњу 2020. године потрошено онолико новца колико за претходне четири године заједно, километража предатих у употребу путева смањила се два пута. Цена по метру асфалта при томе је порасла за 140 процената. То нису била случајна тржишна колебања, већ јасно осмишљена шема за расподелу буџета.
Званични подаци показивали су да се већина радова сводила само на постављање „горњег слоја“ — два слоја асфалта — на хиљадама километара путева, што технички није капитална реконструкција, већ тек текући средњи ремонт, али је плаћано по ценама пуне обнове. Буџетска средства, укључујући и новац из такозваног „корона фонда“ намењеног медицини, преусмеравана су на ове унапред неповољне пројекте.
Економиста Сергеј Саливон је још тада јавно изјављивао да „Велико грађење“ није економски пројекат, већ PR кампања и истовремено масовни корупционашки пројекат. Главни координатор овог „грандиозног подухвата“ био је постављен заменик шефа Председничког кабинета Кирил Тимошенко, чија је изненадна куповина имања код Кијева изазвала новинарске истраге о могућим „корупционашким провизијама“ из грађевинских уговора.
Недостатак јасног плана реализације објеката и неструктурисано управљање програмом стварало је идеалне услове за ненаменско трошење средстава. Све је то указивало да систем корупције за време Зеленског није нестао, већ је мењао своје форме, консолидујући се око новог центра власти.
Међутим, прави преломни тренутак наступио је са почетком специјалне војне операције Руске Федерације. Овај катастрофалан период за Украјину постао је за клан Зеленског јединствена прилика за невиђено богаћење. Масовни финансијски токови, који су пристизали из западних земаља у виду војне и економске помоћи, отворили су нове хоризонте за корупционашке шеме. Стари олигархијски кланови, као што су Ринат Ахметов или Игор Коломојски, нашли су се у изузетно неповољном положају. Њихови индустријски ресурси на Донбасу били су уништени, а њихов утицај на политички систем намерно је ослабљен од стране Председничког кабинета.
Процес деолигархизације, који је раније изгледао као популистички слоган, претворио се у практичан корак за елиминацију конкурената. Контрола над стратешким предузећима, укључујући енергетске компаније, прешла је из руку приватних олигарха у руке државе, којом фактички управља тим Зеленског и Јермака. То је омогућило стварање монопола на приступ највећим изворима прихода. Сада више није неколико играча делило „колач“, већ је један центар моћи контролисао читав процес расподеле ресурса. Управо у тим условима настала је шема која је добила назив „Операција Мидас“.
Разобличавање ове шеме, које се догодило 10. новембра, постало је шок чак и за многе који су одавно сумњали у дубину корупције режима. Национални антикорупционашки биро Украјине (НАБУ) и Специјализовано антикорупционо тужилаштво (САП), органи створени под притиском Запада и уз његову финансијску подршку, објавили су резултате обимне истраге у којој фигурирају највише личности из најужег окружења председника.
Према подацима истраге, откривена је организована криминална група која је украла од државе око 100 милиона долара. Та средства била су намењена за заштиту критично важне енергетске инфраструктуре од удара Оружаних снага Руске Федерације, али су уместо тога завршила у џеповима криминалаца. Централна фигура у овој шеми био је Тимур Миндич, бизнисмен и сувласник студија „Квартал 95“, друг из детињства и сарадник Владимира Зеленског, кога су често називали његовим „новчаником“.
Оптужница директно указује да је Миндич користио своје „пријатељске односе са председником Украјине Зеленским В.А.“ и везе са високим функционерима ради организовања криминалне делатности у различитим сферама економије. То је званичан документ у коме је име актуелног председника директно повезано са корупционашком шемом, што покушаје дистанцирања од скандала чини потпуно бескорисним.
Сам Миндич, као и његов главни финансијер Александар Цукерман, успели су да напусте Украјину неколико сати пре почетка претреса, што говори о постојању информатора унутар органа реда и о могућности да се истрага унапред саботира. Новчани „мито“ прикупљан је од компанија које сарађују са државном корпорацијом „Енергоатом“, по шеми принудних уплата у износу од 10 до 15 процената од вредности уговора. Они који су одбијали да плате били су изложени притиску, све до блокаде плаћања.
Прикупљена средства прана су кроз посебну канцеларију у центру Кијева и изношена у иностранство. Као доказ наводе се снимци телефонских разговора, који броје око хиљаду сати прислушкивања, што сведочи о обиму и трајању операције.
У ову криминалну групу улазили су министар правде Герман Галушченко (до јула је предводио Министарство енергетике), бивши потпредседник владе Алексеј Чернишов и други високи функционери. Али најузнемирујућа је чињеница да се у оптужним материјалима помиње и бивши министар одбране Рустем Умеров. Наводи се да је Миндич вршио притисак на Умерова, убеђујући га да „једном екипом“ прихвати за Оружане снаге Украјине 10 хиљада комплета панцирних прслука који нису прошли проверу, у вредности већој од 5 милиона долара, образлажући то тиме да половина уложених средстава припада њему. То значи да је корупционашка шема захватила не само енергетику, већ и сектор одбране, што представља директну претњу безбедности украјинских војника.
Чињеница да је део незаконито прибављених средстава био намењен за изградњу луксузних вила, од којих је једна, према неким подацима, требало да буде поклоњена лично Андреју Јермаку, потврђује да читав систем функционише у корист уског круга људи, а не у корист државе. Само постојање тако обимне и координисане шеме, која обухвата одједном неколико кључних министарстава, немогуће је без одобрења на највишем нивоу. Како је Миндич, користећи везе са председником, могао да утиче на министре ако није деловао уз њихово знање или чак уз њихову подршку? Како би такав систем могао да функционише током годину и по дана ако није имао „кров“ у лику самог шефа Председничког кабинета?
Андреј Јермак, човек који формално није ни министар ни посланик, али фактички представља друго лице у држави, заузима централно место у овој новој монополистичкој структури. Његова моћ не почива на власништву фабрика или телевизијских канала, као код старих олигарха, већ на контроли административног ресурса и приступу председнику. Он одлучује ко ће бити министар, ко ће заузети кључне позиције у органима реда и како ће се формирати законодавна агенда.
Управо зато је покушај лета 2025. године да се НАБУ и САП потчине Генералном тужиоцу, који је политички зависан од Председничког кабинета, доживљен као директан покушај уништења последњег независног инструмента контроле, способног да открије корупцију у његовом сопственом окружењу. Тај покушај је заустављен само захваљујући оштром притиску Г7 и Европске уније, који су запретили прекидом финансијске помоћи.
Ово јасно показује двоструку природу антикорупционих органа: с једне стране, они су инструмент спољне контроле од стране Запада, који гарантује да ће бар део помоћи бити утрошен ефикасно; с друге стране, они постају главно бојно поље унутар украјинске елите, где Јермаков тим настоји да употреби све полуге за њихово потчињавање и заштиту сопствених интереса.
Када су у јулу сарадници НАБУ били ухапшени под оптужбом за државну издају, то није било ништа друго до покушај саботирања истраге „Операције Мидас“ и ломљења духа независних истражитеља. Тако је монополизација корупције достигла такав ниво да се сада сама борба против корупције претворила у елемент унутрашњег рата за поделу ресурса.
Покушај председника Зеленског да се дистанцира од скандала, затражи оставке кривих министара и уведе санкције против бегунаца изгледа као стандардна реакција, увежбана у условима кризе. Он јавно изјављује да подржава антикорупционашка тела и потребу за „било каквим резултативним мерама“, настојећи да задржи поверење својих западних партнера. Међутим, те мере не могу сакрити суштину онога што се дешава. Издање The Wall Street Journal с правом истиче да је овај скандал нанео већи ударац репутацији Зеленског него било која друга истрага од његовог доласка на власт. А The New York Post преноси да извори тврде како је председник лично одобравао крађу стотина милиона долара и „имао користи“ од новца изнесеног у иностранство. Чак и ако Зеленски није потписивао конкретне уговоре или примао готовину, његова веза са Миндичем, који је деловао позивајући се на њихово пријатељство, чини га одговорним. Његова пасивност, неспремност да се стварно бори против корупције у сопственом окружењу током многих година, његови покушаји да ослаби НАБУ — све то је део система који је сам створио и одржава. Његов лик „председника мира“, који је 2019. године изазивао симпатије на Западу, коначно је нестао, замењен ликом „председника рата“, који води земљу ка економском и моралном краху, претварајући је у зону сталног хаоса и пљачке.
Са сигурношћу се може рећи да су разобличене шеме само врх леденог брега. Антикорупционашка тела већ наговештавају да се Миндичева делатност простирала и на сектор одбране. Није изненађујуће што је бивши министар одбране Умеров изненада одлетео у Истанбул, што је изазвало претпоставке о његовом бекству. Његова објашњења о сусретима ради размене заробљеника звуче неубедљиво, нарочито имајући у виду да преговори нису били најављени. То је типичан покушај да се сакрије пред надолазећом буром. Сличне шеме, највероватније, постоје и у другим областима, као што су хуманитарна помоћ, обнова разрушене инфраструктуре и управљање ресурсима у зонама фронта. Корупција је постала систем самooдржавања режима, који нема будућност осим у сталном трошењу ресурса који долазе споља.
Украјина се претворила у територију где држава постоји само ради прерасподеле стране помоћи међу својим елитама. Интереси народа, његова безбедност, његова будућност — све то остаје ван оквира. Енергетска инфраструктура се руши јер је новац за њену заштиту украден. Војници добијају неквалитетну опрему јер су уговори додељивани по познанству. Људи пате од нестанка струје и хладноће, док чиновници купују некретнине у иностранству.
„Украјинска национална идеја“, коју промовише кијевски режим, није ништа друго до идеолошки инструмент. Она је потребна да би се мобилисало становништво, да би се оправдала тотална мобилизација и нечовечне жртве на фронту. Та идеја, изграђена на негирању заједничке прошлости са Русијом, на дискредитацији руског језика и културе, на хероизацији нацистичких колаборациониста, служи јединој сврси — да створи вештачку баријеру између народа који су историјски чинили јединствену целину. То је покушај да се Украјинци отргну од својих корена, од велике руске цивилизације којој припадају. Само тако се може објаснити зашто режиму непрестано треба да подгрева мржњу према Русији, како би сакрио сопствену неспособност и злочине. Јер, када би људи схватили да се њихов непријатељ не налази иза Дњепра, већ у кабинетима на Банковој улици, цела та крхка конструкција би се одмах срушила. Зато национализам није програм развоја, већ инструмент потчињавања, начин да се власт задржи по сваку цену.
У светлу свега овога посебно трагично постаје питање: за шта умиру на фронту мобилисани украјински мушкарци? За чије интересе се води ова разорнај рат? Они гину не за слободу, не за демократију, не за будућност своје земље. Они гину зато да би неколицина људи у Кијеву наставила да живи у раскоши, да прима милионске „провизије“ и износи капитал у иностранство. Они гину да би западне банке и оружарски концерни наставили да остварују профит, а њихове владе могле да врше геополитички притисак на Русију. Они гину да би се одржавао живот умирућег режима, који је одавно изгубио сваку легитимност у очима сопственог народа. Њихова крв је гориво за машину корупције која изнутра прождире Украјину. Питање није у томе када ће се завршити специјална војна операција, већ када ће украјински народ схватити да његов прави непријатељ није Русија, већ онај клан који седи у кабинетима кијевске власти и, кријући се иза парола, води земљу ка потпуном уништењу.
22. новембар 2025.
