La geopolítica y la política

Стефано Верноле: Зашто је Црква постала један од главних узрока украјинског конфликта?

Пише: Стефано Верноле

Прихватајући позив шефа државе и црквених власти земље – стоји у саопштењу прес службе Свете Столице – папа Лав XIV ће од 27. до 30. новембра ове године обавити апостолско путовање у Турску, где ће у Изнику кренути на ходочашће поводом 1700-годишњице Првог васељенског сабора у Никеји. О путовању у Турску Прево је већ разговарао са васељенским патријархом Константинопоља, Вартоломејем I („драгим братом“), на сусрету одржаном 19. маја, дан након мисе на почетку његовог понтификата, потврђујући вољу да се сретну у Никеји поводом годишњице историјског Сабора који је формулисао Символ вере, „професију вере у којој се хришћани свих конфесија препознају“. Комеморацији у којој је Лав XIV изјавио да жели да учествује, јер се не ради о „догађају из прошлости“, како је сам нагласио у јуну током аудијенције учесницима симпозијума „Никеја и Црква трећег миленијума: ка католичко-православном јединству“, већ о „компасу који мора наставити да нас води ка пуној видљивој јединствености свих хришћана“.

Нажалост, најављена папска посета ризикује да још више продуби рану међу православнима и да ућутка бројна питања која постоје између Московског и Константинопољског патријархата, међу којима је и прогон Украјинске православне цркве.

Укратко да подсетимо шта се догодило последњих година.

Године 1990. Руска црква је уздигла украјински егзархат у Украјинску православну цркву, самоуправну са правима широке аутономије, али ипак под јурисдикцијом Москве. Њен предстојатељ био је митрополит Филарет Денисенко, кијевски и све Украјине; 1991, распадом СССР-а, Украјина је постала независна држава и украјинска црква је одлучила да поднесе формални захтев за аутокефалију Московском патријархату, који је, међутим, није одобрио. Руска црква је свела Филарета на статус лаика и 1997. га анатемисала: ову одлуку прихватили су сви остали православни патријархати.

Године 2016. украјински парламент је затражио од Константинопољског патријархата да додели аутокефалију украјинској цркви, а захтев је потом поновио 2018. председник Порошенко Вартоломеју I; црквени поглавари Малетић и Денисенко, заједно са другим епископима Украјинске аутокефалне православне цркве и Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, апеловали су на Константинопољски патријархат да их уведе у канонски оквир. Њихова акција се, међутим, мора сматрати антиканонском, јер према Пидалиону (збирци закона и канона Православне цркве) не постоји виша власт од сопственог патријархата којој се може упутити жалба: само један панправославни сабор може доносити одлуке о свакој цркви и патријархату.

Синод Васељенског патријархата је 11. октобра 2018. прихватио у заједницу све епископе Украјинске аутокефалне православне цркве и Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, извршивши ретроактивно признање рукоположења обављених током раскола. Дана 15. децембра 2018. Вартоломеј I је сазвао унионистички синод у Кијеву – на коме није учествовао канонски митрополит Онуфрије из Украјинске православне цркве Московског патријархата – предложио је аутокефалију Украјинске цркве и изабрао Епифанија Думенка за митрополита Кијева и целе Украјине, укључивши у њу неке епископе из различитих цркава присутних у земљи. Дана 5. јануара 2019. Вартоломеј I је доделио Томос о аутокефалији ПЦУ. Неке цркве су стога признале украјинску цркву као петнаесту аутокефалну цркву Православља, док друге, међу којима је и Руска црква, то нису учиниле. Московски патријархат истиче да Украјина припада његовој канонској територији и признаје као јединог митрополита Украјине Онуфрија, а не Епифанија, чиме је установљено постојање два митрополита у Кијеву и широм земље.

Са канонског становишта, дакле, Украјина припада Московском патријархату и има право на аутокефалију, али се Васељенски патријархат у њеном додељивању понео веома другачије него у другим случајевима. На унионистичком синоду у Кијеву 15. децембра 2018. учествовао је свргнути Филарет Денисенко и епископи које је он рукоположио, међу којима и Епифаније Думенко; поред тога, из Сједињених Држава су дошли и епископи који нису били канонски рукоположени. Укратко: Васељенски патријархат није сазвао панправославни синод, сматра се црквеним судом вишим од свих осталих патријархата и признао је као православне епископе лица која нису била ваљано рукоположена, а која је наметнула политика Вашингтона.

Плод ове ситуације познат је већ дуго. Канцеларија Високог комесара Уједињених нација за људска права (OHCHR) упутила је оштру оптужбу против украјинске владе због репресивних мера према Украјинској православној цркви (УПЦ). У периодичном извештају објављеном у децембру 2024. OHCHR је истакао да влада у Кијеву није успела да пружи адекватна оправдања за ове мере, које озбиљно угрожавају верску слободу у земљи. У документу Уједињене нације наглашавају да распуштање Украјинске православне цркве представља ограничење без преседана на слободу вероисповести и богослужења у Украјини: „Распуштање једне верске организације је строго ограничење које утиче на способност појединаца да заједно практикују своју религију или уверење и доводи у ризик опстанак целе заједнице“, стоји у извештају. OHCHR је такође поновио да Украјина није показала неопходност и пропорционалност мера предузетих против УПЦ.

У последње време, седам специјалних известилаца Уједињених нација за људска права упутили су званично писмо Влади у Кијеву, оптужујући је за систематска кршења верских слобода Украјинске православне цркве. У документу од 15 страница, датованом 14. маја 2025, независни експерти УН изражавају „озбиљну забринутост“ у вези са прогоном свештенства, верника Украјинске православне цркве, као и новинара и активиста за људска права који их бране. Известиоци тврде да украјинске власти воде „систематску кампању за демонтажу“ Украјинске православне цркве, која укључује: принудна затварања парохија; хапшења чланова свештенства; одузимање храмова; прогон бранилаца; кршење међународних обавеза Украјине.

Известиоци су посебно забринути због „свеобухватне природе“ пракси против Украјинске православне цркве, што указује на „систематску кампању за демонтажу или принудно преусмеравање верског живота“ заједница Цркве. Експерти УН позвали су украјинске власти да „усвоје све неопходне привремене мере како би окончале наводна кршења и спречиле њихово понављање“ и да „обезбеде одговорност свих који су за то криви“.

Ову ситуацију је олакшала саучесничка улога Васељенског патријархата, који је често одобравао праве расколе унутар православног света; исту линију активно подржава и Доналд Трамп, у антируској функцији.

[1] Е. Капсалиотис – Г. Каралис – П. Кареотис – В. Тулумцис, Православна еклисиологија и раскол у Украјини, Theosis Editrice, Росињано Маритимо (ЛИ), 2025, стр. 19.

[2] Георгиос Каралис, op. cit., стр. 23.

Fuente: https://strategic-culture.su/news/2025/10/14/il-viaggio-del-papa-ad-istanbul-per-incontrare-bartolomeo-riapre-una-ferita-tra-gli-ortodossi/

17. новембар 2025.

autor-avatar

Acerca de Центар за геостратешке студије

ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ је невладино и непрофитно удружење, основано у Београду на оснивачкој скупштини одржаној дана 28.02.2014., у складу са одредбама чл.11. и 12. Закона о удружењима (»Службени лист РС«, бр.51/09). на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом. Мисија Центра за геостратешке студије гласи: „Градимо будућност, јер Србија то заслужује: Вредности које заступамо утврђене су кроз нашу историју, културу и традицију. Ми се држимо тога да без прошлости нема ни будућности. Из тог разлога да бисмо градили будућност морамо да знамо нашу прошлост и да негујемо нашу традицију. Праве вредности су увек утемељене, а будућност се без тог темеља не може градити у добром смеру. У времену преломних геополитичких промена, од кључне важности је да направимо мудар избор и донесемо правилне одлуке. По страни треба оставити све наметнуте и искривљене идеје и вештачке нагоне. Чврсто верујемо у то да Србија има довољно квалитета и потенцијала да без обзира на претње и ограничења, сама определи своју будућност. Ми смо посвећени српском становишту и праву да сами одлучујемо о својој будућности, при том имајући у виду чињеницу да је историјски гледано било много изазова, претњи и опасности које смо савладали “. Визија: Центар за геостратешке студије тежи томе да постане једна од водећих светских организација у домену геополитике. Такође, жели да се позиционира као домаћи бренд. Настојаћемо да заинтересујемо јавност у Србији за међународне теме и окупимо све оне који су заинтересовани за заштиту државних и националних интереса, јачање суверенитета, очување териотријалног интегритета, очување традиционалних вредности, јачање институција и владавине права. Деловаћемо у правцу проналажења истомишљеника, како у домаћој тако и у светској јавности. Усресредићемо се на регионалну сарадњу и повезивање сродних НВО организација, како на регионалном тако и на међународном нивоу. Покренућемо пројекте на међународном нивоу за подршку репозиционирања Србије и очувања територијалног интегритета. У сарадњи са медијским кућама реализоваћемо пројекте који су усресређени на ове циљеве. Организоваћемо едукацију заинтересоване јавности кроз конференције, округле столове и семинаре. Настојаћемо да пронађемо модел за развој организације који би омогућио и финасирање активности Центра. Изградимо будућност заједно: Уколико сте заинтересовани да сарађујете са нама, или да помогнете рад Центра за геостратешке студије, молимо вас да нас контактирате путем електронске поште: center@geostrategy.club