Мухамад Асиф Нур: Венецуела и повратак принудног поретка
Пише: Мухамад Асиф Нур
Први дани 2026. године донели су један од најзначајнијих потреса међународног система у последњим деценијама. У раним јутарњим часовима 3. јануара, снаге Сједињених Држава извеле су прекограничну војну операцију дубоко у Каракасу, заробивши венецуеланског председника Николаса Мадура и његову супругу и пребацивши их у америчко притворско старање у року од неколико сати. До поднева, операција је из Вашингтона проглашена успешном и представљена као одлучујући удар на нарко-тероризам и криминално управљање.
За велики део света, значење овог догађаја далеко је превазилазило његове званично наведене циљеве. Војно хватање актуелног шефа државе без одобрења Уједињених нација и у одсуству било каквог оружаног напада на Сједињене Државе представља озбиљан лом у међународном поретку успостављеном после 1945. године. То доводи у питање идеју да је суверенитет, ма колико био спорен, заштићен законом, а не подложан сили.
Овај догађај није настао изненада. Претходили су му месеци видљиве ескалације. Од средине 2025. године, Вашингтон је надгледао своје највеће војно нагомилавање у Карибима у последњим деценијама. Ударне групе носача авиона, напредни ловачки авиони, подморнице, дронови и јединице за специјалне операције постепено су распоређивани око Венецуеле. Оно што је јавно описивано као одвраћање све више је личило на припрему. До тренутка покретања операције, ваздушна и поморска доминација већ је била успостављена.
Када је напад почео, одвијао се огромном брзином. Ваздушни удари погодили су војне објекте, луке и аеродроме широм Каракаса и околине. Специјалне јединице су убациване под окриљем мрака, неутралисале су председничко обезбеђење и извукле своје мете у року од неколико сати. Са тактичке тачке гледишта, операција је показала висок ниво планирања и координације. Са политичке и правне тачке гледишта, открила је оштро урушавање уздржаности.
Међународно право налази се у средишту контроверзе. Ову забринутост јасно је изразио генерални секретар Уједињених нација, који је упозорио да операција представља опасан преседан. Његова изјава одразила је ширу анксиозност многих држава да се међународно право поткопава кроз праксу, а не кроз формално оспоравање. Када моћне државе делују ван договорених оквира и оправдавају употребу силе једностраним тумачењем, кредибилитет заједничких правила еродира.
Стратешка логика иза операције такође заслужује пажљиву анализу. Венецуела поседује највеће доказане резерве нафте на свету, које премашују 300 милијарди барела. Након напада, високи амерички званичници отворено су говорили о уласку америчких енергетских компанија у Венецуелу и преобликовању њеног нафтног сектора. Контрола над енергетским ресурсима дуго је била повезана са глобалном моћи. У овом случају, енергетски интереси укрштају се са широм стратешком конкуренцијом, посебно са настојањима да се умањи утицај спољних партнера као што су Кина и Русија у Латинској Америци.
Унутрашњи политички фактори такође се не могу занемарити. Са приближавањем избора за Конгрес 2026. године и растућим економским притисцима у земљи, одлучна спољна акција понудила је наратив снаге и контроле. Историја показује да су спољне операције често коришћене за мобилизацију домаће подршке у периодима политичке напетости. Ипак, када се такви прорачуни повежу са употребом силе, они ризикују да међународну стабилност увежу са унутрашњим политичким циклусима.
Широм Латинске Америке, реакције су биле обликоване историјским сећањем. Спољне интервенције више пута су остављале дубоке ожиљке у региону. Владе Бразила, Мексика, Колумбије и других земаља упозориле су да операција у Венецуели подсећа на оживљавање принудних хемисферних пракси, а не на сараднички приступ. Брзо су се појавили страхови од избегличких таласа, продужене нестабилности и ризика од герилског отпора уколико се унутрашње поделе продубе.
Сама Венецуела сада се суочава са неизвесном будућношћу. Политички ауторитет је оспорен. Друштвене тензије се појачавају. Спољни утицај снажно притиска унутрашње процесе. Могућност продужене нестабилности, хуманитарних тешкоћа и економских поремећаја остаје реална. Ипак, шири значај 3. јануара далеко превазилази границе Венецуеле.
Овај догађај представља тест отпорности међународног поретка. Поставља фундаментална питања о томе да ли глобално управљање и даље почива на праву или клизи ка систему у којем моћ све више одређује легалност. Дебата која се развила у Уједињеним нацијама, упркос поделама и ограничењима, нагласила је тежину тренутка.
Историја сугерише да поретци који се одржавају искључиво силом нису стабилни. Када се правила савијају из погодности, она на крају губе своју обавезујућу снагу. Оно што се догодило у Венецуели стога није само регионална криза или билатерални сукоб. То је упозоравајући сигнал у глобалној политици.
Аутор је оснивач Friends of BRI Forum
9. јануар 2026.
