Мехмет Перинчек: Немачка данас, шта се променило за 10 година?
Пише: Мехмет Перинчек
Утисци са путовања у земљу која је некада предњачила у Европи
Први пут сам отпутовао у Немачку лети 1989. Последња посета била је 2016. године. Те године сам обишао многе градове и места, држећи бројне конференције у различитим регионима. Укупно сам можда путовао у ову земљу близу двадесет пута. Почетком овог месеца, након паузе од десет година, поново сам био у Немачкој, на две конференције у Берлину и Франкфурту на Мајни.
На аеродрому Бранденбург провели смо онолико времена колико и у авиону
Наш авион је слетео на аеродром Бранденбург тачно на време и зауставио се на предвиђеном месту. Почели смо да чекамо да се отворе врата. Степенице нису стигле наредних 45 минута. „Сада ће вероватно и пртљаг да касни, чекаћемо вековима на траци,“ помислили смо. Али то се показало као „неосновано“, јер смо уместо тога провели сат и по у реду за пасошку контролу.
Док смо стајали у реду који се протезао од главне хале до споредних ходника, велика група америчких туриста упитала је особље аеродрома: „Да ли и ми морамо да чекамо у реду?“ — што је био „леп додатак“ атмосфери.
Након што смо скоро исто толико времена провели унутар аеродрома колико и у авиону, срели смо пријатеље који су нас чекали напољу и упутили се ка месту где смо одсели. Када смо се пожалили на аеродром, одговорили су: „То није ништа, градили су га више од десет година.“ Затим су нам испричали неколико шала које су кружиле међу локалним становништвом о вечно недовршеном главном аеродрому у Берлину.
Немци се не размножавају
Након кратког одмора код куће, изашли смо у шетњу. Преко пута се налазила основна школа. Било је време за крај наставе. Посматрао сам децу како излазе. Били су из свих могућих средина, али нисам видео ниједно дете са плавом косом.
Иста сцена поновила се у метроу. Не, не покушавам да изнесем став о „страној инвазији“ на Немачку. Оно што ми је упадљиво јесте да етнички Немци једноставно не рађају децу.
Израел, Украјина и Имамоглу
Да бисмо искористили слободно време, упутили смо се ка Александерплацу — једном од главних тргова у Берлину. Успут смо прошли поред Роте Ратхауса, седишта Сената Берлина. Испред историјске зграде вијорило се осам застава — четири са леве стране, четири са десне.
Као и обично, са леве стране вијориле су се заставе Европске уније, Немачке и покрајине Берлин. Одмах поред њих била је израелска застава — у тренутку када је геноцид у Гази био у пуном јеку. Са десне стране стајале су четири украјинске заставе. Касније смо из турских медија сазнали да је већ сутрадан на том месту постављена и макета затворске ћелије Екрема Имамоглуа, у знак солидарности с њим. Социјалдемократска партија (SPD), која управља Берлином, тиме је заокружила састав.
Крајеви у Берлину у које таксисти не улазе
Након посете Музеју Источне Немачке (DDR Museum) у близини Александерплаца, узели смо такси. Возач је био Турчин. Док сам телефоном разговарао са Исмаилом Озчеликом, ветераном турског новинарства, о својим утисцима из Немачке, возач није могао да не слуша. Када сам завршио разговор, укључио се:
„У Немачкој сам већ 50 година. Ово више није иста Немачка. Нарочито од почетка рата у Украјини, све је много горе. Да могу, отишао бих одавде, али сви које познајем су овде. Постоје делови Берлина у које више уопште не улазим. Превише је опасно. А не бисте веровали колико људи уђе у такси и каже: ‘Заборавио сам кључеве или новчаник, одмах се враћам.’ У ствари, достављају дрогу по кућама! Немачка се стварно много променила.“
И Дојче бан нас је изневерио
Дан након конференције у Берлину, отишли смо на Хауптбанхоф, главну железничку станицу, да ухватимо воз за Франкфурт. Помислио сам: „Бар овде нећемо имати проблема као на аеродрому.“ Имао сам пуно поверење у Дојче бан. Из претходног искуства знао сам да све функционише као сат.
Били смо мало у закашњењу, па смо пожурили на перон. „Успели смо,“ рекох. Али, погађате — воз је каснио 53 минута. Док смо гледали у таблу са обавештењима, један старији немачки пар поред нас се нашалио: „Па добро, бар није више од сат времена. То је већ успех ових дана.“ Али пола сата касније, и тај „успех“ је нестао — воз је каснио још 45 минута.
Срећом, конференција у Франкфурту је била тек сутра. Али ако би кашњење потрајало, пропустили бисмо утакмицу Галатасарај–Бешикташ.
Човек који скупља флаше на прокишњавајућој станици
Како смо имали доста времена, одлучили смо да попијемо нешто. Вратили смо се ка главном улазу Хауптбанхофа. Кров је прокишњавао од кише. Тражили смо суво место за седење. Са пићем у руци, коначно смо нашли клупу. Поред нас је стао човек са гомилом у рукама.
Мој пријатељ из Берлина ми је објаснио о чему се ради. Многи људи живе од сакупљања стаклених и алуминијумских флаша. Он је чекао да завршимо пиће. Пријатељ ми је рекао да људи више не бацају празне флаше у канте — само их оставе ту где јесу, да неко дође и покупи.
Вагон број 6 не постоји!
Разговор нас је понео и време је пролетело. Воз није поново каснио. Вратили смо се на перон. „Супер, воз је ту. Стижемо на утакмицу!“ рекосмо. Али… нашег вагона није било!
Поново смо проверили карте: вагон број 6. А воз се завршавао са вагоном број 5. Све више људи је почело да се осврће тражећи „шестицу“. Бар нисмо били једини. Пронашли смо једну службеницу. „Само тренутак,“ рекла је и отишла. Сви су стрпљиво чекали. Нашалио сам се с пријатељем: „Да је ово у Турској, људи би већ гунђали и викали. Немци су мирни.“
Службеница се вратила. Рекла је да је вагон број 6 отказан. Почели су да нас распоређују у друге вагоне, што је, наравно, одузело додатно време. Још двадесет минута кашњења.
Ипак, били смо захвални што смо уопште кренули ка Франкфурту. Касније сам сазнао да се понекад читави возови отказују у последњем тренутку. Када смо коначно кренули, сазнали смо и да је Дојче бан променио трасу до Франкфурта, прескочивши неке успутне станице. Путници који су ишли ка тим местима нису ни могли да напусте Берлин.
У Франкфурту смо укључили телевизор баш у тренутку када је судија дао знак за почетак утакмице.
Запаљен ресторан у граду Европске централне банке
Следећег дана, након конференције у Франкфурту, изашли смо у центар да нађемо неко место за седење. Стари пријатељ који дуго живи у Немачкој почео је да нам прича о историји Франкфурта.
Затим смо прошли поред ресторана који је изнутра био потпуно уништен. Рекао нам је да је недавно запаљен. Мафија је покушала да га преузме, али када је власник одбио, прво су полупали аутомате унутра, а када ни то није успело — запалили су га. Не говоримо о неком запуштеном предграђу, већ о самом центру Франкфурта — финансијске престонице не само Немачке, већ и целе Европе.
„Чак и током Јељцинових година, возови су ишли на време“
Да, свакодневни живот у Немачкој више не функционише као сат. Возови у земљи некада познатој по тачности сада рутински касне.
Када сам пријатељу у Москви испричао о железници у Немачкој, рекао је: „Чак и током Јељцинових година, када се земља распадала, возови су ишли на време.“
Ништа у овом тексту није преувеличано или измишљено. Циљ ми није да омаловажим Немачку, већ да покажем шта се догодило са Европом, посебно након рата у Украјини. О томе сам већ писао. Овог пута, пошто сам све видео из прве руке, желео сам да поделим своја запажања.
А оно што се догодило у последњем месецу додатно потврђује моја ранија запажања и текстове. Ево неколико примера:
Нова фаза милитаризације
Европска унија је представила „Очување мира – План одбрамбене спремности до 2030. године“. Тај план означава нову фазу милитаризације континента.
Немачки канцелар Фридрих Мерц позвао је америчку владу да појача подршку Украјини, позивајући се на „успехе“ Трампове администрације на Блиском истоку. У међувремену, копредседник АфД-а Тино Хрупала одбацио је Мерцове оптужбе да Русија снабдева европске земље дроновима као неосновану хистерију.
Упркос свим напорима на наоружавању, „Телеграф“ је објавио да је Мерцов план да изгради „најјачу европску војску“, обећање које је дао приликом ступања на функцију у мају, већ пропао.
Драматичан економски пад
Немачки аутомобилски гигант Порше објавио је губитке који се приближавају милијарди евра због пада продаје, док се Фолксваген суочава са новом производном кризом.
Немачки институт за економска истраживања (ИФО) изјавио је да је економски пад у Немачкој достигао драматичан ниво. Према њиховом најновијем извештају, економска активност је стагнирала од 2018. године, јавна потрошња нагло расте, а реални производни капацитети се смањују. Извештај упозорава да би ова ситуација могла да потраје четврт века.
Слаба међународна позиција Немачке
Према писању „Ди Велта“, немачки министар спољних послова Јохан Вадефул морао је да откаже посету Кини јер нико није желео да се састане са њим. Иако је на власти већ шест месеци, Мерц још увек није посетио Кину. Датум посете је био утврђен, али Си Ђинпинг „није могао да нађе времена“ за сусрет. Поред тога, Мерцова изолованост на самиту о Гази у Египту постала је предмет подсмеха у Немачкој.
Нове политичке кризе на хоризонту
Према истраживању Института ИНСА, незадовољство грађана радом владе Фридриха Мерца достигло је рекордне нивое. Чак 66% Немаца изјављује да није задовољно радом владе, што је пораст од три процентна поена у односу на 10. октобар. Скоро половина испитаника верује да ће „црно-црвена коалиција“ (блок ЦДУ/ЦСУ и СПД) пропасти пре краја актуелног парламентарног мандата 2029. године.
У међувремену, антивоjна Алтернатива за Немачку (AfD) задржава водећу позицију са 27% подршке у најновијим анкетама.
Као што се види, што више наоружавања – то дубља економска и политичка криза. Оно што је некада било необично у Немачкој, сада постаје уобичајено.
Португалац на билетарници музеја говори турски
Наравно, постоје ствари у Немачкој које се нису промениле. Прва међу њима – Турци. Они су свуда, као и раније, чак и више: радници, занатлије, предузетници, службеници. Чак нам је и Португалац који ради на билетарници DDR музеја говорио на турском.
Турци су постали нераскидив и трајан део немачког живота. Данас је Немачку немогуће замислити без њих – и решити било какав проблем без њих.
Раст популарности BSW и AfD међу Турцима
Природно, судбина Немачке је и судбина турске популације у њој. Према ономе што сам запазио, антивоjно расположење међу Турцима је прилично изражено. Веома јасно виде како рат утиче на њихов свакодневни живот. Зато, према анкети коју је наручио ЦДУ, након СПД-а, две најпопуларније странке међу Турцима су BSW и AfD, иако су новоосноване. Обе странке отворено се противе европској политици према Украјини.
Наоружана Европа ће нам се супротставити на Кипру
Наоружавање Европе не утиче само на Турке у Немачкој. Јер та Европа неће бити проблем само за Русију.
Имајући у виду дешавања на Кипру, Турска би могла да се суочи са ратоборном Европом и у источном Медитерану. Уз војно јачање Израела на јужном Кипру и фокус САД на источни Медитеран, сада постоји Европа која би се могла супротставити суверенитету Турске Републике Северни Кипар.
Тако ће Турци у Немачкој претрпети још један удар због поновног наоружавања Европе.
Време је да Турци предузму кораке!
Сви ови догађаји подстичу Турке у Немачкој да имају већи утицај на немачку политику. Од питања која се тичу њиховог свакодневног живота до проблема са којима се суочава Турска – а од којих никада нису били одвојени – многи фактори их подстичу да заузму став против ратоборне политике у Европи. У том контексту, AfD и BSW се појављују као реалне политичке опције за њих.
Време за акцију Турске заједнице у Немачкој долази!
Fuente: https://unitedworldint.com/37384-10-days-in-germany-what-has-changed-in-the-last-10-years/
